Pročitaj mi članakNakon prošlonedeljnog nadmudrivanja žandarmerije od strane Užičana, kada su uspešno blokirali magistralu, vlast je odlučila da se osveti hapšenjem devetoro Užičana, a zatim su njihovi sugrađani odgovorili pozivom svim građanima Srbije u Užice i novom devetočasovnom blokadom magistrale.
Међу ухапшеним нашли су се локални политичари, студент и активиста, професор, и мештанин Ужица.
Велики број грађана се у недељу 13. јула окупио у Ужицу, како због полицијске бруталности и подршке захтеву за ванредне парламентарне изборе, тако и због хапшења Ужичана.
Протест је по атмосфери и програму поприлично личио на велике студентске протесте у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду и другим градовима. Играло се коло, одржан је дефиле бајкера, међу говорницима су се нашли адвокати Владимир Терзић и Божо Прелевић, ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић, глумац Тихомир Станић и наставница Ужичке гимназије Гордана Даниловић, а прочитано је и писмо фудбалера, рођеног Ужичанина, Немање Видића.
Иако протест није био само у организацији студената, састав говорника је био разнолик и без политичара, као на досадашњим студентским протестима.
Преовлађујући утисак је да масовност покрета који су покренули студенти опада, као и да људи имају све мање снаге и воље да излазе на улице. Блокада које су трајале неколико дана у Београду више нема, а протест у Ужицу није „добацио“ до броја грађана са претходних студентских протеста.
Ипак, тај исти протест показао је да и даље има оних који истрајавају у борби, као и да је могуће и даље окупити велики број грађана, али да је данас за то потребан директан повод, односно да захтев за ванредним изборима није довољан.
Као и на блокадама које су уследиле након видовданског протеста, грађани су показали да су спремнији да изађу када треба да се одговори на конкретне потезе, у овом случају полиције, која је хапсила ког је стигла и употребљавала силу кад год је могла. То наравно и даље није онај број грађана који је пратио студенте у почетку, али ипак ти који су „остали“, излазили су на улице због понашања полиције према њиховим суграђанима.
Дакле, грађани су били спремни да се окупе у Ужицу због хапшења деветоро Ужичана, и продужавања притвора за њих седморо. Грађане су окупили Радован Новаковић, Владан Синђић, Марко Радовановић, Павле Цицварић, Дејан Ћосић, Бранко Николић и Алекса Николић, односно власт која је одлучила да би било паметно њих похапсити, а не студенти, политичари, или захтев за ванредне изборе.
Истина, ухапшени Ужичани, приведени су због борбе за те изборе, и блокада које су због тога оргнизоване, али чињеница је да се велики број грађана окупио након њиховог хапшења тражећи конкретну ствар – „Пустите их све!“.
Протест у Ужицу показао је да је за даљи живот протеста неопходно да власт настави да прави грешке, којима ће изнова изазивати бес грађана, који неминовно јењава након осам месеци константних протеста и студентских блокада.
То наравно није идеална позиција, али након осам месеци нереално је очекивати да ће све друштвене групе, које учествују у овоме од почетка, остати једнако активне. Са друге стране, власт јесте одлучила да похапси Ужичане након прве блокаде у том граду, тако да има неког смисла наставити борбу на улицама уколико ће власт то приморати на овакве потезе, који ће пак довести до већег бунта.
Ипак, поред овог полу-оптимистичног закључка, остаје и један полу-песимистичан, а то је да је власт Александра Вучића успела да постане главни фактор и у наставку бунта, односно да од њихових потеза умногоме зависи наставак борбе.
