Dve godine nakon svečanog otvaranja železničke stanice u Novom Sadu, taj objekat postao je simbol jedne mnogo dublje tragedije. Pod betonskom nadstrešnicom koja se urušila stradalo je 16 ljudi, a jedna osoba je teško povređena. Taj događaj nije samo posledica tehničke greške – on je ogolio sistem u kome je novac važniji od ljudskih života.

Poređenje sa drugim zemljama otkriva razmere problema. Dok Srbija modernizaciju postojeće pruge plaća čak i više nego izgradnju nove, Egipat gradi preko 2.000 kilometara savremene železničke mreže, sa brzinama do 250 kilometara na sat, desetinama novih stanica, vozovima i dugoročnim održavanjem – i to po znatno nižoj ceni po kilometru.

Nakon korekcija, cena izgradnje u Egiptu iznosi oko 6,85 miliona dolara po kilometru, dok Srbija rekonstrukciju pruge Novi Sad–Kelebija plaća čak 12,3 miliona dolara po kilometru. Dakle, Srbija plaća skoro duplo više – za tehnički jednostavniji projekat.

Razlika nije samo u brojkama, već u suštini. Egipat dobija kompletan sistem – novu infrastrukturu, vozni park, održavanje i razvoj domaćeg znanja. Srbija dobija delimičnu modernizaciju, bez jasne strategije, bez sistemskog transfera tehnologije i bez izgradnje sopstvenih kapaciteta.

Upravo u tome leži ključni problem. Dok ozbiljne države ulažu u budućnost, Srbija ulaže u improvizaciju.

Projekat modernizacije pruge Beograd–Kelebija finansira se kombinacijom kredita i budžetskih sredstava, ali uz brojne sporne elemente. Prema dostupnim podacima, studije su prilagođavane političkim odlukama, a ne obrnuto. Umesto optimalne brzine od 160 kilometara na sat, izabrana je skuplja varijanta od 200 kilometara, koja donosi minimalnu uštedu u vremenu, ali značajno povećava cenu.

Ukupna vrednost deonice od Novog Sada do Kelebije već sada iznosi 1,33 milijarde dolara, a uz dodatne radove i troškove ta cifra nastavlja da raste. U nju nisu uračunati ni gubici zbog nefunkcionalne stanice u Novom Sadu, koji se mere milionima evra.

Sve to vodi ka jednom neizbežnom zaključku – cena koju građani plaćaju ne odražava realnu vrednost projekta.

Stručnjaci ukazuju da ovakva razlika može biti posledica kombinacije korupcije, nedostatka konkurencije i netransparentnih ugovora. Kada izostanu javni tenderi i nezavisna kontrola, infrastruktura prestaje da bude razvojni instrument i postaje sredstvo političkog profita.

Umesto dugoročne strategije, Srbija gradi fragmente sistema. Deonice se realizuju bez kontinuiteta, menjaju se partneri, modeli finansiranja i tehnička rešenja. Takav pristup ne samo da povećava cenu, već dugoročno ugrožava razvoj zemlje.

Tragedija u Novom Sadu zato nije samo nesrećan slučaj. Ona je, kako upozoravaju autori analize, konačni račun jednog sistema u kome se javni novac pretvara u provizije, a bezbednost u sporednu stvar.

Kada modernizacija stare pruge košta više nego izgradnja nove železničke mreže, onda je jasno da građani ne plaćaju infrastrukturu – već posledice lošeg upravljanja.

Ili, kako slikovito kažu autori: Srbija je kupila taljige po ceni fijakera.

Izvor: Radar

Oznake: autobuska stanica, duple cene, korupcija, nastrešnica, Novi Sad