Pročitaj mi članakKako je Srbija preživela evropsku gasnu krizu – i šta je čeka sada
Dok su mnoge zemlje Evropske unije tokom 2022. i 2023. godine panično tražile alternativne izvore energenata, Srbija je uspela da očuva stabilnost snabdevanja gasom zahvaljujući povoljnom dugoročnom ugovoru sa Rusijom. Cena od oko 270 dolara za hiljadu kubnih metara bila je među najnižima u Evropi, što je omogućilo da domaća privreda i građani izbegnu energetski šok koji je pogodio Zapad. Taj period doneo je relativnu sigurnost i omogućio Srbiji da puni skladišta u Banatskom Dvoru i razvija gasnu infrastrukturu, uključujući i završetak interkonektora Niš–Dimitrovgrad, koji povezuje naš sistem sa bugarskom mrežom i time otvara mogućnost za uvoz azerbejdžanskog i LNG gasa preko Grčke.
Šta se dešava sada – i zašto novi ugovor traje samo tri meseca
Od jeseni 2025. godine, Rusija više ne pristaje da Srbiji daje višegodišnji ugovor po staroj formuli vezanoj za cenu nafte. Umesto toga, „Gasprom“ nudi kvartalne produžetke po znatno višim cenama – oko 290 evra za hiljadu kubnih metara. Razlozi su višeslojni:
Geopolitička neizvesnost – EU i dalje planira da potpuno ukine ruski gas do 2028. godine, pa Moskva ne želi da se dugoročno obavezuje na fiksne cene prema malim kupcima u regionu.
Promena tržišnih odnosa – evropsko tržište se delimično stabilizovalo, a ruska strana nastoji da svaku novu isporuku uskladi sa trenutnim tržišnim kretanjima.
Politički signal – Beograd poslednjih meseci balansira između Rusije i Zapada, ali učestalo naglašavanje „evropskog puta“ i saradnje sa SAD i EU očigledno je narušilo poverenje Moskve. Rusija time pokazuje da Srbija više ne može automatski računati na povlašćene uslove.
Ekonomske posledice – skuplji gas, pritisak na industriju i radna mesta
Kraći ugovori i više cene gasa znače da će industrijski troškovi u Srbiji rasti. Najviše su pogođeni energetski intenzivni sektori – hemijska industrija, metalurgija, cement, keramika i prerada hrane. Već su zabeleženi slučajevi privremenih obustava proizvodnje i planova za preseljenje dela kapaciteta u zemlje sa stabilnijim uslovima snabdevanja energijom. To dugoročno može značiti pad konkurentnosti i otpuštanja radnika u pojedinim granama. S druge strane, domaćinstva zasad ostaju zaštićena, ali subvencionisane cene gasa i struje predstavljaju fiskalni teret koji će kad-tad morati da se preispita.
Azerbejdžanski gas i bugarski pravac – realna alternativa ili prelazno rešenje
Puštanjem u rad gasnog interkonektora Niš–Dimitrovgrad Srbija je po prvi put dobila mogućnost da uvozi gas i van ruskog sistema. Prve isporuke iz Azerbejdžana počele su tokom 2024. godine, ali u simboličnim količinama – oko 400 miliona kubnih metara godišnje, što je manje od 15% ukupne potrošnje. Ipak, prekid azerbejdžanskih isporuka u januaru 2025. zbog tehničkih problema pokazao je da ta ruta još nije potpuno pouzdana. To znači da Ruski pravac i dalje ostaje kičma energetskog snabdevanja Srbije, ali da Beograd mora hitno ulagati u diverzifikaciju i dodatne skladišne kapacitete.
Politička pozadina – balansiranje između Istoka i Zapada
Sve ove promene ne mogu se posmatrati van političkog konteksta. Aktuelna vlast u Beogradu poslednjih godina sve češće pokušava da „udovolji“ zapadnim partnerima – kroz saradnju sa američkim kompanijama, otvaranje energetskih projekata sa EU fondovima i retoriku o „usaglašavanju spoljne politike“. Moskva na to reaguje oprezno – ne direktnim sankcijama, već hladnim ekonomskim pritiskom kroz fleksibilne, kratkoročne i skuplje gasne aranžmane. Takva politika balansiranja postaje sve skuplja i teže održiva. Srbija se sada nalazi u paradoksu: pokušava da sačuva političke poene na Zapadu, dok energetski i dalje zavisi od Istoka.
Zaključak
Srbija je preživela evropsku gasnu krizu zahvaljujući povoljnim uslovima sa Rusijom, ali sada ulazi u period nestabilnosti i viših cena. Tromesečni ugovori, rast troškova i nesigurni alternativni izvori čine da pitanje energetske bezbednosti postaje i pitanje političke orijentacije. Bez jasne strategije koja će pomiriti realnost ruskog snabdevanja i potrebu za evropskom diverzifikacijom, zemlja rizikuje da ponovo plati cenu – ovoga puta ne kroz nestašice, već kroz usporavanje privrede i gubitak radnih mesta.
