Pročitaj mi članakKada krajem decembra budemo podvlačili crtu i arhivirali 2025. godinu, umesto priča o zlatima, medaljama, uspesima, podvizima srpskih sportista, glavni utisak ostaviće opisna reč od četiri slova koja je postala simbol zatucanosti, ograničenosti i neznanja - "ćaci".
Vratićemo se na 28. jul, dan kada je Svetislav Pešić objavio spisak za Evropsko prvenstvo koje je reprezentacija Srbije celo trebalo da odigra u Rigi.
Kad napišemo „celo“, onda i mislimo bukvalno celo, jer – kako i ne bismo? Mlade nade Nikola Jović i Tristan Vukčević, Filip Petrušev kao jedan od igrača koji svakog trenutka mogu da „eksplodiraju“, zatim šampion Evrolige Marko Gudurić, pa dvostruki MVP Evrolige Vasilije Micić… Sastav dostojan da se bori za sam vrh – a Bogdan Bogdanović i Nikola Jokić je trebalo da predstavljaju onaj tas na vagi.
I ta pozitivna energija prenela se na narod, veliki broj ljubitelja igre pod obručima krenuo je put Letonije kako bi podržao „orlove“, a, očekivano, ljudi su neretko „pumpali“ u ovoj baltičkoj zemlji i širili duh borbe protiv represije režima Aleksandra Vučića po „starom kontinentu“.
No, umesto košarke, glavna tema bili su – „ćaci“. Tačnije, nekoliko desetina batinaša pod vođstvom Vlade Mandića koji su otišli put Rige kako bi na svaki povik koji nije bio po volji čelnicima Srpske napredne stranke reagovali agresijom, napadima, otimanjem, zastrašivanjem…
Utisak je da se ta negativna energija delom prenela i na igrače, nestala je poletnost koja je krasila „orlove“ iz pripremnog perioda, a izabranici čuvenog Karija doživeli su debakl u osmini finala i protiv FInske okončali učešće već 6. septembra.
Tri dana kasnije, reprezentativne kolege iz fudbalske sekcije igrale su svoj „biti ili ne biti“ meč. Rival je, doduše, bio znatno kvalitetniji za fudbalere, ali niko nije predviđao da će izabranici Dragana Stojkovića, koji do tog trenutka na tri utakmice nisu primili niti jedan jedini gol u kvalifikacijama za plasman na Svetsko prvenstvo 2026. godine, ovu utakmicu okončati sa pet lopti iza leđa Đorđa Petrovića.
Da je gol čuvao iole slabiji golman od njega, rezultat bi verovatno bio mnogo veći – Petrović je uspeo da „izvuče“ nekoliko zicera i sjajnih udaraca Engleza i spreči da bruka postane još veća.
Ali, ne lezi vraže – dok se Petrović svojski trudio da uraganske napade „gordog albiona“ koliko-toliko zaustavi, za to vreme isti oni „ćaci“ koji su se nalazili na tribinama u Letoniji – a sve zahvaljujući ekspresno organizovanom povratku u Srbiju, pa po cenu toga da košarkaši moraju da čekaju, jer, zaboga, prioriteti se moraju poštovati – su odlučili da na povike „Pumpaj“ i „Ko ne skače, taj je ćaci“, odgovore onako kako samo oni znaju – nasiljem.
Nije bilo bitno da li su ispred njih žene, deca, ljudi još manjom decom… Režimski batinaši su krenuli silovito i gazili, tukli, udarali… Sve dok im nije bilo dosta.
Skandiranja protiv režima te večeri na Marakani nije bilo. Jeste, doduše, na utakmici četvrtfinala Evrobasketa, kada je navijače i Slovenije i Nemačke nadjačao poklič – „pumpaj!“
Kao ubedljivo najveći dobitnici iz cele situacije izašli su Svetislav Pešić i Dragan Stojković, pošto su „ćaci“, da li namerno ili slučajno, pažnju sa dva sportska debakla skrenuli na nešto što u iole normalnom društvu ne da ne bi bilo zamislivo, nego…
Iako čudno, ovakav rasplet se donekle i naslućivao.
Upravo je gore spomenuti Mandić na utakmici rukometnog kluba Partizan u maju prekinuo skandiranje protiv Vučića napadom na navijače na tribinama, dok je samo nekoliko nedelja pre toga divljački napao studente u centru Beograda.
Ne bi trebalo zaboraviti ni Dejana Tomaševića, koji je više puta pokazao da ne postoji ono što nije spreman da uradi za partiju – čak ni da detetu otme balon – te Janka Tipsarevića.
Nekada slavni teniser ubrzo po završetku karijere preuzeo je ulogu jedne od „udarnih igala“ naprednjačkog režima.
I dok je već u decembru 2024. godine, u trenucima dok su protesti postajali sve masovniji nakon pada nadstrešnice i smrti 16 osoba u Novom Sadu, Tipsarević poručio ljudima da mogu da idu u Indiju ili Brazil ako im se ne sviđa u Srbiji, čini se da niko nije očekivao da je Tipsarevićeva ljubav prema SNS-u i Vučiću tolika da ga stavlja ispred sopstvene porodice.
Takođe, ne bi trebalo zaboraviti ni objavljen srednji prst Zvezdana Terzića, kao ni užasne uvrede na od strane pristalica vladajućeg režima ispisane u ulazu u zgradu u kojoj živi Nikola Kalinić, košarkaš Crvene zvezde (a koje su crveno-beli okarakterisali kao „pokušaj diskreditacije„)
Do kraja godine preostala su još tri i po meseca, i bliži se taj momenat kada ćemo sumirati utiske, podvlačiti crtu ili crte. Tek nas čekaju utakmice Crvene zvezde u Ligi Evrope, početak Evrolige, ABA lige u košarci, svetsko prvenstvo u atletici i odbojci, završetak kvalifikacija fudbalera za Mundijal, zatim početak puta košarkaša ka Mundobasketu…
I veliko je pitanje šta nas sve čeka, zbog čega ćemo se nervirati, čemu radovati…
Ali, jedna stvar je izvesna – šta god da se dogodi, sportska 2025. će ostati upamćena kao godina koju su pojeli ćaciji.
