Прочитај ми чланак
(Фото: Бета/Бранислав Божић/ДС; МН Пресс)
Функција тренера је углавном најнезахвалнија улога у свету фудбала. Када сте први, заслужни сте за то тек толико да се помене, а када кола крену низбрдо, ваша глава је метар испред њих. Праведно или не, али тако је и увек ће тако бити.
Постоје две врсте тренера, они који попут Жозеа Муриња успеју да цео Мадрид окрену наглавачке и да се лако забораве и Икер Касиљас и остале легенде, али и они попут сада већ бившег шефа стручног штаба Партизана Владимира Вермезовића, којима цео живот није довољан да би убедили навијаче да су прави за посао у Хумској.
Преузео је, слободно се може рећи, прилично разуздану екипу, донео свој законик у којем су јасно биле назначене казне за кршење дисциплине, али нити се он тога придржавао, нити су играчи реаговали превише када их неко казни са десетак евра, а они украду километар на стази или се нађу у клинчу на тренингу.
Колико год екипа била разуздана и колико год управа настављала праксу да сакати тим продајама и терањем оних скупих (Ламин Дијара и Звонимир Вукић), тренера мора да одликује храброст да подигне глас и да мирно приведе сезону крају, када је најближи пратилац чини се никад лошији (а био је прилично лош ранијих сезона, прим. аут.).
Вермезовић не само да није успео у намери да створи моћан Партизан, већ је убедио Црвену звезду да може да буде и шампион. Рекао је приликом једне конференције, сада већ бивши шеф стручног штаба, да они који нису победили у дербију као да га нису ни играли, па је вероватно тиме и помогао управи да донесе одлуку о смени пет кола пре краја.
Јер увек је лакше сменити шефа струке, него себе. Још када се тренер „намести“ као што је то учинио Вермезовић, онда не може бити боље по Драгана Ђурића и остатак управе Партизана. Мало ко ће имати аргументе да им оспори одлуку о смени Вермезовића, који је постао рекордер у Хумској по губљену бодовне предности.
Упорно непризнавање реланости, када су играчи почели да дивљају и када су сви писали о томе, Вермезовића је већ промовисала у шефа који ће лако тражити оправдања за испаде. Било их је, чини се, као никада раније: Александар Митровић, Никола Нинковић, Мохамед Забија, Владимир Волков, Дејан Бабић, Марко Шћеповић, а нешто раније и Стефан Бабовић су морали да плаћају симболичне суме у касу клуба.
Казне су пљуштале, али ниједна није била довољна да смири играче. О слању некога у Б тим, односно Телеоптик, није се ни помишљало, да ли због страха од управе или менаџера појединих фудбалера – вероватно никада нећемо сазнати.
Сукоб са Звонимиром Вукићем показао је нову ману Вермезовића, а то је била недоследност. Изоставио је најбољег фудбалера прошле сезоне из састава, покушао то прво да објасни повредом везисте, али је уследио одговор Вукића да је спреман.
На тренингу је момак, који је као клинац са ујаком долазио да гледа Партизан, упитао Вермезовића шта је разлог одлуке да га склони, а тренер је већ тада изгубио компас. Пале су тешке речи, а епилог је био суспензија Вукића.
Многи блиски тиму тврде да је Вермезовић морао да склони Вукића по налогу управе због високе плате бившег репрезентативца. За то исто време Забија је тренирао кад хоће и колико хоће, а сваки пут му је било опроштено.
У првенству Партизан је добро стајао све до последњих месец дана када је почела распродаја као на пијаци. Разлог за то је био најквалитетнији играчки кадар којим је Вермезовић располагао, али и ривали који су посустајали у трци за пехар. Кашњење плата, жеља појединаца из управе да оне од следеће сезоне буду и до 50 одсто мање негативно су утицале на фудбалере, који су почели незадовољство да испољавају и ван терена. У децембру су опоменули управу да неће изаћи на дуел са Рубином, ако им се не плати оно што се дугује, а Вермезовић је и јавно о томе проговорио крајем године.
– Тешко је у таквој ситуацији мотивисати играче. Немам механизам да их мотивишем, ако они размишљају у том правцу, подсвест је јача од њих. Видео сам да у Милану нису ишли у град да било шта купе, седели су у хотелу, било ми је жао због тога. Боримо се колико је у нашој моћи, а пошто зависимо од играча, морамо да учинимо све да буду задовољни.
Пауза у шампионату донела је и промене у играчком кадру, па су неки стандардни фудбалери попут Стефана Шћеповића и Немање Томића напустили Хумску, а дошли су Предраг Лука, Немања Којић и Томислав Пајовић.
Силовито је ушао Партизан у наставак првенства и већ после неколико мечева на свом конту имао 11 бодова вишка, спремне чаше за шампањац, а онда је уследило болно приземљење. Све оно што је гурано испод тепиха испливало је на површину и предност од 11 бодова истопљена је на само два. Градом су почеле да круже и приче о продаји титуле, а поруке са истом садржином почеле су да стижу путем телефона и играчима.
И док је Вермезовић уверавао фудбалску јавност да су то небулозе, нове несреће су стигле у Хумску. Александар Митровић и Марко Шћеповић су се нашли у клинчу, а у Новом Пазару је Партизан изгубио нове бодове. Због поновног одсуства додира са стварном ситуацијом, Вермезовић је после те утакмице изјавио:
– Не бринем за свој статус, јер ја одлучујем о њему. И даље имамо два бода више, идемо даље.
Партизан свакако иде даље, на клупу је сео Вук Рашовић, док Вермезовић више неће водити тим. Док је он веровао да ради и даље у клубу, Ратомир Бабић тврдио је да је рано за смену, а Драган Ђурић, у свом познатом маниру „кафанских прича“, демантовао смену, екипу је преузео некадашњи капитен и особа која ужива поверење навијача од старта, за разлику од Вермезовића.
На крају, о тренеру који је испустио рекродну предност више ће се причати у негативном него у позитивном светлу, али добро, после случаја Роме, Петах Тикве, Вермезовићу остаје само буде највећи навијач Рашовићу, да до краја одбрани титулу.
Плусеви Вермезовића
– Пласман у Лигу Европе
– Стицање предности у шампионату
– Давање веће минутаже млађим играчима
Минуси Вермезовића:
– Очајна дисциплина у екипи
– Изгубљен дерби
– Просипање огромне предности
– Лош однос према фудбалској јавности
– Сукоб са селектором Синишом Михајловићем
– Сукоб са Звонимиром Вукићем
– Упорно форсирање појединаца на уштрб репрезентативаца
– Испадање из Купа Србије од члана Прве лиге
– У пару са Љубишом Тумбаковићем лоше одрадио прелазни рок
– Недостатак моралне одговорности за резултате
