Прочитај ми чланак
У турском фудбалу опет ће бити – Осми март. Све док тамо навијачи дивљају на утакмицама и прекидају их варварским улетањем на игралиште на буљуке Фудбалска федерација Турске има да се држи своје одлуке од пре две године: у случају казне због неуљуђеног владања публике на стадион могу да уђу само жене и деца млађа од 12 година и то бесплатно за онолико мечева за колико је неком клубу изречена мера.
Повод да се донесе то бескомпромисно решење било је хулиганство навијача Фенербахчеа. Они су 21. јула претпрошле године у Истанбулу прекинули пријатељску утакмицу с украјинским прваком Шахтјором у 69. минуту при резултату 0:0 из гнева што је две недеље раније ухапшен председник клуба Азиз Јилдирим, који је затим осуђен на шест и по година затвора као коловођа лажирања, али је пролетос пуштен на слободу до коначне речи вишег суда.
И, шта се догодило? Ваљда први пут у историји фудбала, осим ако је негде некад било сличне домишљатости, утакмицу нису посматрали пунолетни мушкарци. Њихову хегемонију поткопале су нове амазонке. Хиљаде њих су с децом похрлиле на стадион „Шукру Сарачоглу” (назван по председнику клуба од 1934. до 1950 – дуже него ико – који је био и председник владе од 1942. до 1946). Меч Фенербахчеа с Манисом у трећем колу првенства је завршен 1:1, а тог 21. септембра 2011. навијачице турског великана су биле спортска вест дана у свету. Подељене су 41.663 карте, али је процењено да се на стадиону с 50.506 места скупило око 46.000 жена и деце, који су циком и вриском направили амбијент за памћење.
Због дивљања јачег пола казни је било и надаље. Упркос ниској температури 43.000 жена и деце је 18. фебруара прошле године дошло на утакмицу Фенербахчеа са Сивасом, такође у шампионату. Домаћин је на полувремену губио с 2:1, а онда је од 65. до 73. минута постигао три поготка за победу с 4:2. Голови су код навијачица изазивали највиши степен усхићености као што су некада с женском публиком то умели „Битлси”.
Верност је тих хладних дана доказао и Бешикташов лепши део публике на куп-утакмици с Газијантепом (2:1). Њих око 3.000 су биле значајна подршка. То је значајно укрупњавање женског навијачког корпуса од када су четири другарице 2006. основале клуб навијачица истанбулских „црно-белих”.
Нема говора да су навијачи у Турској међу такозваним најватренијима у свету, али је надалеко познато и њихово неспортско држање. Последњи у низу примера збио се недавно на градском дербију Бешикташ – Галатасарај. При вођству гостију с 2:1 домаће присталице су у смирај меча упале на терен. Испровоцирао их је, наводно, Бразилац Фелипе Мело, који је, напуштајући игралиште јер је добио црвени картон, подигао дрес Галатасараја према њима. Овима је пао мрак на очи. Изазвао је тако необуздани бес који Бешикташове навијаче, можда и најтемпераментније у Турској, држи још од летос када су предњачили у антивладиним протестима започетим због одлуке власти да се у Гези парку код Трга Таксим у Истанбулу посече око 600 стабала и изгради тржни центар. Прекидом утакмице и тучом навијача међусобно и с полицијом пала је сенка на податак да је са 76.127 гледалаца на Олимпијском стадиону „Ататурк” постављен рекорд турског фудбала (Бешикташ дербије у првенству игра ту ове сезоне јер је његов стадион с 32.145 места, саграђен 1947, срушен 2. јуна, а нови, с око 42.000 седишта, нићи ће у септембру идуће године).
Елем, „црно-бели” су кажњени с четири утакмице забране играња пред мушком публиком, што је и потврђено после њихове жалбе. Ето још четири прилике за Дан жена и деце у турском фудбалу.
Турци су се, дакле, досетили како да трибине не буду сабласне када се издржава казна због навијачког хира. Да ли би се тај пелцер примио у нашем фудбалу где дисциплински органи неретко кажњавају клубове да играју пред празним стадионом? На страну сад то што због неспортског владања дела публике испаштају искрени фудбалски заљубљеници, а такозваним „дисциплинцима” је некако и најсочније да одрежу такву казну и мирна Бачка. То решење је бесмислено све док Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама не почне строго и доследно да се примењује. Ових дана и генерални директор италијанског великана Милана Адријано Галијани кука што ће „росо-нери” у следећем колу (19. октобар) да дочекају Удинезе у првенству без публике, указујући да је несхватљиво да се кажњавава због територијалне припадности (Миланови навијачи на дербију с Јувентусом у Торину узвикивали „Ми нисмо Наполитанци” на рачун присталица Наполија).
Кад се већ Срби нису досетили да пусте само жене и децу на оној једини „вечити дерби” без публике, на „Маракани” марта 2008 (Звезда кажњена због немилих сцена на северној трибини свог стадиона на мечу с Хајдуком из Куле), ништа нас не кошта да усвојимо још један „турцизам”. Ко зна, можда такав модел у најскоријој будућности буде обавезан и под капом Европске фудбалске уније. Мада, имамо ли ми толико заљубљеница у домаћи фудбал као што их има Турска кад овде и мушкарци дижу руке од њега…
(Политика)
