Србија слави Бобу Ковача - један клинац га је славио пре 11 година због скраћивања аутостоперских мука...

Лето 2008, 20. август, пумпа на излазу из Крагујевца, двојица 18-годишњака са не баш много динара у џепу стопирају по врелини ка Београду, када у помоћ пристиже високи и маркантни господин са огромним „рејбанкама“.

– Момци, па ја идем до Београда, упадајте, хоћете ли можда и нешто да попијете?

– Не треба, хвала, довољно сте већ помогли – одговорили смо, али се после плаћања бензина наш „возач“ ипак вратио са по флашицом воде, јер је било јасно да нам око сат времена стопирања ипак није превише пријало.

Успут се развезала тек прича о одбојци – данас играмо против Американаца у четвртфиналу Олимпијских игара, хоћемо ли добити, биће „чупаво“, они први у групи, ми тек четврти, па је пало премотавање и подсећање на старије генерације.

– Колико смо само готивили као клинци ту екипу, Бошкан, Мештер, Танасковић, Брђовић – надовезивали смо се набрајајући, када нас је господин „пресекао“ негде код Баточине.

– А Боба Ковач?

– У да, и Боба Ковач је био врхунски играч…

– Момци, па ја сам Боба Ковач – тек тад је скинуо наочари због којих га и нисмо препознали „из прве“.

Уследило је неколико секунди непријатне тишине због осећаја блама што нисмо препознали једног од обожаваних јунака детињства, на то је само одмахнуо руком уз „опуштено“.

Од тог тренутка, заправо нам је било криво што Београд није мало даље, јер се имало шта чути од тадашњег тренера Радничког, скромног и ненаметљивог, каквог смо га и запамтили из играчких дана.

Било је речи о раним играчким данима, важности усавршавања и раду на себи у спорту и ван њега, што је нарочито било важно када се из малог Великог Градишта отиснете даље у чврстој жељи да остварите свој сан. Било је речи и о књигама, психологији, коришћењу сваког слободног момента и карантина да се чита.

– Никад не знаш какав ће ти бити спортски пут и важно је радити на себи и образовању – била је једна од реченица коју сам запамтио, уз страст према психологији, а утакмице Орлова у Паризу су ме сваки пут подсећале на разговор са аутопута.

Начин на који је водио мечеве, мирноћа и кад су Словенци на врхунцу самопоуздања после првог сета, мотивација када се ухвати залет, „забетонирали“ су утисак који је оставио током вожње пре више од десет година.

– Нисам ја направио чудо, него сам организовао врхунске играче да покажу оно што знају. Они су то феноменално одрадили. Видели смо и вечерас. Дисциплина, стрпљење, једна феноменална игра где нисмо дозволи Словенцима да се размахну, осим првог сета. Овај резултат је феноменалан. Немам шта да кажем – поручио је Ковач после титуле и показао да му није потребно више од месец дана да склопи шампионски мозаик.

Током тренерске каријере у Перуђи, Ирану или Словенији, вредело је чекати на моменат да коначно добији шансу у својој земљи, којој је већ донео олимпијско злато као играч. И из навијачке перспективе је вредело чекати, баш због лепих речи о успесима и победама са репрезентацијом које се неће заборавити, а које су се ипак морале „пресећи“јер смо стигли у Београд.

– Надам се да није проблем да вас оставим код РТС-а, чека ме гостовање у емисији – поручио је, уз брзинску фотку и аутограм за успомену. И још једно извињење што га нисмо препознали, које и овај пут упућујемо.

Овај пут, упутићемпо и речи захвалности за злато и понос Србије и малог, а Великог Градишта, које уз имена попут Царевца и Жанке Стокић може у истој равни слободно да уклеше у спортској рубрици – Слободан Боба Ковач.

                           ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Ознаке: Европско првенство у одбојци, Слободан Ковач, Словенија, Србија