Прочитај ми чланакИвана Анђушић Максимовић - лепо лице Србије. Прва међу једнакима на Олимпијским играма у Рију. Сребрна девојка из Лондона 2012. уочи пута у Јужну Америку већ је добила својеврстан национални орден - додељена јој је тробојка наше земље с којом ће 5. августа на чувеној „Маракани“, током свечане церемоније отварања Игара предводити колону наших олимпијаца.
Ивана Анђушић Максимовић – лепо лице Србије. Прва међу једнакима на Олимпијским играма у Рију. Сребрна девојка из Лондона 2012. уочи пута у Јужну Америку већ је добила својеврстан национални орден – додељена јој је тробојка наше земље с којом ће 5. августа на чувеној „Маракани“, током свечане церемоније отварања Игара предводити колону наших олимпијаца.
С барјаком тежим од њене пушке, ова 26-огодишња Београђанка ће у Бразилу повести у спортске битке још 102 наша такмичара. Шампионка у стрељаштву, уз неизбежан осмех, за „Ало!“ прича о најсветлијим тренуцима каријере.
Невероватно искуство су на ватреној линији доживели новинари „Ало!“ током интервјуа са Иваном. У борби за што бољим углом наш фоторепортер Александар Димитријевић је стао испред нишана шампионке. Испоштовао је безбедносну процедуру и стао је у заклон иза стуба.
Само што је ухватио крупан кадар, Ивана је опалила и пробушила сам центар. На нашу опаску да смо спремни да ставимо јабуку на главу, а да она запуца у стилу Виљема Тела, Ивана нас је „оладила“… – Уз спортско оружје сам одрасла, али никад га нисам користила ван стрељане. Ни лов ме никада није привлачио.
Тробојка коју ћеш носити на дефилеу у Рију представља огромну част, али и обавезу?
– У оваквим приликама, које се дешавају једном у животу, човек само може да буде поносан и тада никакве препреке не постоје. Генерално, тремарош сам, али не осећам никакав притисак већ једва чекам да умарширам са мојим колегама на најпознатији стадион на свету.
Све ово доживљаваш као највеће спортско, али и државно признање?
– Како и не бих када знамо да је пре мене у Лондону заставу носио Новак Ђоковић. А пре њега све саме спортске громаде – Јасна Шекарић, Дејан Бодирога, Владимир Грбић, Игор Милановић, Дражен Далипагић… То је признање равно олимпијској медаљи.
Увежбаваш ли корак, држање, уосталом – треба имати и снаге за неколико сати ношења барјака на отварању Игара?
– Искуство са Медитеранских игара, где сам већ носила заставу, значиће ми пуно. Можда вам делујем крхко, али сам физички добро припремљена. Ментално још више. Уосталом, у олимпијском тиму Србије има пуно момака који ће ми помоћи ако загусти. Ваљда ће ми и путања до постројавања спортиста бити краћа од представника Аргентине и Аустралије, пошто се слово „С“, као Србија, налази при крају алфабета. Ма само да се не саплетем. ха, ха, ха
Одмах после церемоније отварања чека те излазак на ватрену линију, пуцаш за медаљу већ 6. августа?
– Јесте мало необично што ћу пред први наступ спавати свега пет-шест сати, али чак и да ме пробудите усред ноћи, ја бих се у секунди фокусирала на мету. Застава Србије може само да ми донесе срећу.
Савети тренера, оца Горана, мајке Мире, брата Марка, такође стрелца, значе пуно?
– Подршка породице је предуслов за све лепе ствари у животу. То што је тата био олимпијски шампион у Сеулу 1988. године представљало је до неког тренутка и терет, а онда се 24 године касније мени догодио Лондон.
На руци си још пре пет година тетовирала олимпијске кругове, а да ли после Рија можемо да очекујемо нови тату – неку златну медаљу?
– Ко зна, видећу, нисам још размишљала о томе. После олимпијских кругова сам ставила нову тетоважу, али она симболизује породицу. Тренутно ми је у фокусу да у Рију остварим што бољи резултат, а наравно да сањам и о златној медаљи. Ако се то деси, чекајте ме са трубачима на дочеку у Београду!
Док прича о застави Србије, из Иваниних очију избија невероватан сјај. Свесна је части која јој је припала, али је спремна и да се нашали. На наше питање – има ли искуства са заставом са неких весеља, насмејала нас је одговором: – Од момента када је објављено да ћу баш ја бити барјактар олимпијског тима Србије у Рију назвало ме је пуно пријатеља, кажу ми да ћу добити ново задужење на њиховим свадбама. Дакле, биће посла за мене и после Бразила.
Како успеваш да се пред пуцање искључиш из свега што те окружује?
– На томе радим све ове године, зато имам и психолога. Спортско стрељаштво је психолошки спорт и све је до менталне снаге. Колико допустиш да те ометају неке мисли које нису у вези са пуцањем, толико нећеш успети.
У тој ситуацији се трудим да будем само у садашњем тренутку и да се максимално фокусирам на оно што радим. Спречавање негативних мисли је кључна ствар у овом спорту.
Сањаш ли о изласку на балкон градске скупштине?
– То је место које свако жели да доживи и волела бих опет да се попнем на балкон. Искрено, сањам и о породичном дочеку. Верујем да ћу се после боравка у Бразилу ужелети сармица са зељем, руске салате, чорбе и роштиља, али не бих волела да мучим мајку која стварно добро кува.
Јасна Шекарић велика подршка
– Осим породице и супруга, постоји још много драгих људи, а Јасна Шекарић заузима посебно место. Наша шампионка ми је била невероватна подршка на Олимпијским играма у Лондону 2012, а и данас је ту да ми помогне стручним саветима – с великим респектом ће Ивана.
Волим да видим мог Данила у стрељани
Док смо с Иваном разговарали у новобеоградској стрељани, пред крај тренинга је ушетао њен супруг, кошаркаш Данило Анђушић. Док је џентлменски у аутомобил уносио Иванину пушку и кофер пун „ратне“ опреме, Ивана нам је открила да ће у Рију имати ватрену подршку. – Уз оца Горана, на трибинама ће током Олимпијских игара бити и мој Данило. Подршка супруга ми пуно значи. Стрељаштво је спорт који захтева максималну концентрацију, али при уласку на ватрену линију обавезно разменимо бар миг љубави и подршке – уз осмех ће Ивана.
