Прочитај ми чланак
Неколико хиљада људи одазвало се позиву београдских гимназијалаца да дођу на њихов хуманитарни турнир у малом фудбалу на коме су се прикупљала средства за лечење мале Петре Цветковић.
Овај трогодишњи девојчурак болује од страшног карцинома, неуробластома, и њен третман, боравак и, надамо се успешан опоравак у Италији, кошта толико десетина хиљада евра да једна обична, мала породица никако не може сама да скупи. Тим пре што се коначна сума ни не може сада претпоставити, јер ће тек после десетомесечног лечења бити познат ритам и количина, тиме и цена, наредних терапија.
Свака прича, па и ова, има увод, „разраду“ и закључак. Оне добре приче имају добре и лоше јунаке, имају заплет, његову кулминацију и, ако су приче са срећним крајем, онда баш такав завршетак. Овде су се у улози оних лоших јунака нашли неки овдашњи политичари, не неки велики или неки који владају земљом, већ неки мали, локални, који су гледали како да уберу који поен за себе. Одговор деце која су се све организовала их је на крају шокирао.
Прича почиње пре неколико дана, баш онда када смо вам јавили за иницијативу ђака Спортске гимназије да направе мали турнир, у малом фудбалу, за који би улазница била 100 динара (око 0,83 евра), а који су желели да све што се скупи продајом карата – пошаљу Петри. Ту причу смо почели једним не баш класичним уводом, у коме смо у помоћ позвали и Достојевског, говорећи вам о једној другој, здравој Петриној вршњакињи, која је тек закорачила у трећу годину живота и која има необичну љубав – према вредним људима. Сваког јутра, негде пре пола седам када се камион Градске чистоће заустави поред њеног кућерка који је покрај спортског центра „Олимп“, она трчи у двориште и радосно их поздравља „Тарци! Тарци!“. За њу су ђубретарци оличење нечег чаробног. Вредноћа то, уосталом, и јесте.
Потом су ти исти „тарци“ из погона на Звездари, чувши за идеју средњошколаца из Спортске гимназије које је организовала наставница Катарина Стевановић, решили да им помогну у организацији турнира. Помогла је и управа спортског центра, такође, јер је уступила два терена на отвореном. „Тарци“ су се побринули да се оштампају плакати за турнир, да се одштампају карте, а када смо о томе обавестили јавност, за то су чуле и колеге из свих других београдских погона Градске чистоће. И сви су у недељу похитали на „Олимп“, доносивши, као радници-појединци, као погони и као удружени у синдикате, онолико колико су имали и могли. Ма колике да су им плате, а верујемо да нису међу највећим у земљи, дошли су – као људи.
Међутим, дечја иницијатива коју смо на Блицспорту само промовисали, израсла је у једно право мало чудо.
Уместо неколико екипа, колико се првобитно јавило, на турнир их је дошло – преко шездесет! О, стигли су ту и читави неки радни колективи, и средње школе, и основне, и карате клубови… Послали су своје младе тимове и поједини прави фудбалски клубови (ОФК Београд, БАСК), неки чак и своје женске екипе (ФК Рад), ФСС је послао младе судије, првотимици „романтичара“ са Карабурме свој дрес са потписима, који ће се моћи купити лицитацијом на фејсбук страници спортског центра на коме се одржао турнир.
Дошли су, волонтерски, и запослени из Градске болнице на Звездари, да припомогну ако некоме позли или се повреди на терену, ко је хтео – могао је да да и крв, јер су стигли и вредни људи из Института за трансфузију крви… Све то, и много тога дивног претворило је „Олимп“ у једно прелепо гротло – људскости.
Био је то дан жалости. Са правом. И све је било како и доликује, због трагичног пада хеликоптера у коме је седморо смртно страдало, укључујући и бебу пет дана стару.
Средњошколци су турнир почели минутом тишине, како и Закон прописује. Музика која се чула са озвучења била је читавог дана тиха, класична, помало сетна. Све је и окончано минутом тишине. Али, са неком тихом радошћу. Јер, дошло је не само неколико екипа и њихових најближих, како су се надали организатори из Спортске гимназије, и њихови помагачи из центра „Олимп“ и Градске чистоће, већ је дошло неколико хиљада људи.
Једно детенце се провукло кроз необичну гужву, дало парице, и отрчало кући. Ни карту није однело. Један старији господин је само пришао, тихо се осмехнуо, и убацио свежањ новчаница у запечаћену „гласачку кутују“, у које су се убацивали новци од продатих карата. Тихо, као што је дошао, тако је и отишао. Учинили су то и многи други. Трибине око два терена биле су испуњене иако су људи стало долазили и одлазили, а екипе се после елиминација нису задржавале – културно правећи места за оне који су тек пристизали.
Одједном, ту су се појавили и неки политичари. Имена и странке им нису битни (иако су познати редакцији), али… то што не чине неку „велику власт“ није им никаква олакшавајућа околност. Дан пред почетак турнира инсистирали су код деце да турнир одложе јер, ето, биће у недељу дан жалости. Када су им деца рекла „не пада нам на памет, прочитајте закон“, одустали су од своје намере, јер у закону лепо пише како се организују спортске манифестације током дана жалости. А када су дан касније чули да је неколико хиљада грађана похрлило на Олимп, ето и њих. Да се сликају. Деца из организације су из тог кадра просто – побегла.
Вратила су се својим активностима – организацији. А било је посла, јер је било много више људи него што је ико могао да сања. На теренима – свечано и тихо, уз понеки осмех, какав и доликује деци. Чак и када су играли неки мало старији (а прави „вечити дерби“ је био сусрет богослова и једног касина), било је све како треба. Могли бисмо да вам сад откријемо ко је у таквом дербију победио, али и није толико битно. Битно је да су сви стигли да помогну једној жељи да се помогне болесном детету.
Зато се уживало и када су млади ОФК-овци морали да играју са младим фудбалеркама Рада (ма колико да се после жалили „да су морали да се штеде, иако су неретко осетили шта значи снажан дуел“), уживало се у достојанственом држању свих пристиглих, јер је све протекло у миру, тишини, некако узвишено, таман уз пратеће звуке Моцарта. А уживало се и када су „тарци“, по погонима а и појединачно, доносили новац, па и заиграли са дечурлијом која су понос ове земље…
… а уживало се и када је дошла она девојчица којом смо почели причу о Петри.
Због ње је Ненад Рајичић, шеф звездарског погона, уредио да се довезе посебан, мали камиончић Градске чистоће, у коме се та двоипогодишња госпо’јица провозала, насмејанија и срећнија но икада пре. Уосталом, постала је део своје прелепе чаролије.
Сви остали – постали су део једне прелепе приче, саборци у једном дивном људском покушају да људскошћу удахну нов живот, створивши тако чаролију коју ће Олимп дуго да памти.
И мала Петра, верујемо.
Јер, у овој акцији средњошколаца, током турнира на Олимпу (на ком је победила екипа „Тишма и другари“ из Спортске гимназије) – деца су прикупила око 300.000 динара за лечење девојчице коју никада нису ни срели, а радне организације су, имајући у виду да је била недеља, за радне дане који су пред нама најавиле и уплату од око пола милиона динара.
…
Истог дана када је мала Петра кренула у Ђенову, без родитеља, маштајући да „једном све буде добро“, она друга девојчица је после чудесног искуства била у скромном дому, окружена својим родитељима. Уз тихи осмех им је рекла:
„Био је ово један леп дан“.
Јесте. И биће.
(Блиц – Д. Николић, фото: Спортска гимназија)
