Прочитај ми чланак
Да вам је неко рекао да ће чак и пре последњег кола прве фазе такмичења од наставка Светског првенства да се опросте два бивша светска првака, а да ће мала Костарика добити на шампионату планете и Уругвај и Италију, тимове које су многи видели у завршној борби за трофеј, вероватно га не бисте озбиљно схватили. Одацили бисте такву помисао као смешну, али… Џоел Кембел и другари из Костарике учинили су управо то. Ово је прича о највећем чуду Мундијала.
Не тако давно, 26. јуна 1992. рођен је Џоел Кембел. У прилично сиромашној породици а прилично богобојажљивој, што не значи, иако би реч на то могла да нас навуче, да се ради само о страху од више силе, већ и захвалној на свему што се има. А имали су јако мало. Баш баш мало. Мали Џоел им је био највеће богатство. Сада је највеће име које Костарика има, иако је одрастао у страху.
Сићушан, сиромашан а насмејан, ишао је по комшилуку, јурцао за лоптом као милиони других малишана, често гладан, а још чешће поцепан. Новца за ново није било. Био је у опасном крају, пљачке би се дешавале ноћу, а отимања од сићушних клинаца и преко дана.
„Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мога, кога ћу се плашити?“, уводне су речи 26 псалма, или 27. зависно од тумачења те давнашње књиге, а управо је Џоел тај псалм научио као дете. И понављао га стално. И, неким чудом, грубијани су престали да га малтретирају.
Живео је у родном Сан Хозеу, чудно – граду истог имена као име рудника о коме смо вам писали у чудесној причи о Члилеанцима, граду који такође носи име Праведног Јосифа, човека који је узео Марију за жену и прихватио њено дете, Исуса, служећи му као сину Господњем, до краја свог живота. Служити другима… давно заборављена врлина. Не и за малог Џоела. Имао је само девет година када је окупио своје вршњаке и решио да са њима направи фудбалски тим, који ће „када одрасте – новцем који заради помоћи сопственим породицама и неразвијеном крају у коме живе“.
Девет година. Само девет је имао када је почео да окупља друге око себе – да би служили другима.
Екипу су назвали „11 талентованих бескућника“. Нису сви били без куће, али и они који су их имали – нису имали оно што ми сматрамо модерном кућом. Играли су на туђим теренима, свој и нису могли да имају тако мали, сами тренирали, сами вежбали акције, сами јурцали у… живот.
Тим који је основао морао је да напусти када је добио спортску стипендију. Закорачио је у нови живот, сваки дан и пред сваку утакмицу изговарајући омиљени псалм. Нарочито када су га, као средњошколца, нови мангупи на које је наишао почели да малтретирају. Отимали су му храну. Оно мало новца што му је породица послала. Сваку ствар. Једном умало и копачке, док није стао пред њих и рекао: „Таленат вам не дам“.
„Ако се построји на ме табор непријатеља мојих, неће се уплашити срце моје; ако се подигне и рат на ме, ја ћу се и тада надати“, наставља се псалм 26.
Насиље је истог часа престало, а они који су га малтретирали – почели су да га воле, јер је израстао у звезду краја у који се доселио, школе за коју је играо.
Са 17 година су га уврстили у омладинску репрезентацију Костарике. Са 18 га је спазио Арсенал. Са 19 га је ангажовао. А онда, као „талентованог клинца који, ипак, не може да се носи са звездама Премијер лиге“, почели су да га шаљу по Европи. Мало на позајмицу у франуцски Лоријен, мало на позајмицу у шпански Бетис, мало на позајмицу у Олимпијакос.
Арсенал ове сезоне у два наврата није успео да победи Манчестер јунајтед (0:1, 0:0), а када је Џоел Кембел у дресу Олимпијакоса истрачао у Лиги шампиона против тог истог Јунајтеда… … срушио га је.
На Светском првенству окупио је другове око себе и повео их на моћни Уругвај. И Уругвајце је срушио. Дао им је један гол, а други „наместио“ за коначних и сензационалних 3:1. Срушио је и Италију, иако је судија одбио да досуди пенал када су малог Кембела срушили у казненом простору „азура“. Бунио се, чудио, био у шоку, али је устао, окупио тим око себе и повео га у јуриш.
Италијани су пазили на њега, најопаснијег, а он је отишао далеко од лопте. Скренувши ривалу пажњу, служио је другима. Другарима из тима. И, они су, само минут касније после неправде, дали гол за победу.
„Стрпљиво чекај Господа, јуначи се и снажи, срце моје, и стрпљиво чекај Господа“, завршни су стихови Џоелу Кембелу омиљеног, 26. псалма.
Просто, ту му је крај.
Крај је на овом Мундијалу изненадно дошао и за Енглеску, и за Шпанију. Крај какав нису очекивали против Костарике дошао је и за велики Уругвај, некадашњег првака света, и за још већу Италију, такође бившег шампиона планете.
А Џоел?
Џоел Кембел тек почиње, јер – силнијих од себе се не плаши. Када га питате како му то полази за руком, он вам се само осмехне и изнова почне свој омиљени псалм:
„Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати?“
Не морате да верујете у исто што и херој Костарике и највеће чудо Мундијала. Али, верујте у ово: Џоел Кембел још чува своје копачке, таленат који није дао силнијима од себе. Само, сад има веће. А верујте и у ово: Костарика је у осмини финала. А, тамо се не стиже случајно. И тамо, као и на сва велика места у животу, стиже се само ако не одустанете од својих талената, већ их увећавате.
(Блиц, фото: Ројтерс)
