Прочитај ми чланакСелектор златних делфина за MOZZART Sport причао о контексту изјаве Андрије Прлаиновића, „мађарском моделу“, упозоравајући да су ОИ у Токију близу и да, ако се нешто не промени, није далек дан кад неће бити врхунских резултата репрезентације.
Селектор златних делфина за MOZZART Sport причао о контексту изјаве Андрије Прлаиновића, „мађарском моделу“, упозоравајући да су ОИ у Токију близу и да, ако се нешто не промени, није далек дан кад неће бити врхунских резултата репрезентације.
Србија је мењала државна уређења кроз историју, али је била и остала царство апсурда, па се „случај ватерполо репрезентације“ савршено уклапа у тај мозаик бесмислености. Уместо да се шире на шампионским ловорикама после Рио де Женеира, где су дотакли вечност као једини тим у историји овог спорта с обједињеним титулама са Олимпијских игара, Светског и Европског првенства, у Светској лиги и ФИНА купу, селектор Дејан Савић и његових 13 величанствених принуђени су да „преводе“и рашчлањују изјаву једног од њих.
Мада је Андрија Прлаиновић само завапио за осмишљеном и дугорочном државном подршком клубовима, без чије стабилности и квалитетног рада не може (још дуго) бити ни врхунских резултата националних екипа, његова више него јасна порука после грандиозне победе у финалу са Хрватском доживела је толико тумачења и (зло)употреба (не)позваних да је тај један емотиван монолог постао битнији од историјске пловидбе „плавих делфина“ до првог олимпијског ватерполо злата у аналима независне Србије.
„Колико год нам је било битно да освојимо олимпијско злато, које нам је на неки начин, као што каже Слободан Соро (некада голман Србије, а сада Бразила, прим. аут), скинуло терет пређашњих генерација, толико нам успех из Рија даје за право да (се) питамо колика је цена ове титуле. У Бразилу смо остварили највећи могући успех на репрезентативном плану, али цех плаћају клубови.
Оваква нелогичност значи да, реално, нема система и да је прави или последњи тренутак да се види каква је то стратегија српског ватерпола. Ако је уопште има. Клубови су буквално на издисају, иако смо у последњих пет година имали два европска шампиона и једног освајача ЛЕН купа из Србије. Не поставља се овде само питање ватерполо организације, него целокупне струке, играчке базе, система тренинга, селекције и, на жалост, најосновнијег – новца“ – каже на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт трофејни селектор Дејан Савић.
Иако им није посао да их налазе, он и момци које води нису без идеја о томе како стати на пут великој диспропорцији између улагања у репрезентацију и клубове.
„Људи из ватерпола, између осталих и ја, скрећу пажњу на целокупну ситуацију, апелују за помоћ и дају себи за право да причају о категоризацији клубова. Прво би требало рангирати спортове по националној важности, у трајању олимпијског циклуса, а онда категоризовати клубове у сваком од њих, с циљем крајњег резултата. Па на крају, на основу тога, делити средства“.
Некада и сам врхунски ватерполиста, с рекордним бројем наступа за државним тим, Савић зна шта прича и када говори о важности раног усмеравања клинаца на спорт.
„Нужно је озбиљно вратити спортске активности у школе, јер примарна селекција треба да креће од малих ногу. Као некада. Ја нисам селектор ватерполо репрезентације, као што ми се зове радно место, зато што су то већ селектирани играчи. Само сам тренер људима које су „пробрали“ и обликовали, прво, њихови наставници физичког васпитања, а после и тренери млађих категорија. Они су прави селектори“.
Освајач европске клупске круне с Црвеном звездом не држи страну Прлаиновићу само зато што је логично да тренери стану иза својих играча. Ни он ни Андрија не измишљају топлу воду када кажу да репрезентација не може без клубова нити траже преко хлеба погаче ако упозоравају на алармантно стање у српској лиги. Где после, сваке сезоне све већег, егзодуса најперспективнијих у иностранство остају тренери скромних могућности и играчи лимитираног потенцијала.
„Погрешно системско улагање“ не значи неулагање, то је реченица извађена из контекста, јер држава, ресорно министраство, премијер и председник изузетно помажу ватерполо репрезентацију све ове године. Проблем је у немању система финансирања клубова, недавању повластица или могућности инвестирања у спорт, с олакшицама заинтересованима да улажу у њега“.
Ако нам је, као земљи, Европска унија у свему узор, онда би однос једне од њених чланица према ватерполу, са истом трофејном традицијом као Србија у том спорту, могао бити идеја водиља у решавању проблема на толико урушеној клупској сцени да екипе неретко раде у хладној води, термине за тренинг деле с рекреативцима, плате и премије нису ни на нивоу просечних месечних зарада у држави, због немаштине се одлажу припреме, а навијачи скупљају добровољне прилоге за одлазак на европске утакмице.
„Модел постоји и већ неко време се успешно примењује у Мађарској. Пошто видим да имамо добру сарадњу с нашим комшијама предлажем одговорнима да се макар у неформалним разговорима распитају за поменуто решење и ураде цопy/пасте истог. Наравно, прилагођеног економским приликама у Србији“.
Време није савезник нашег најтрофејнијег спорта, шта више опасно му цури. И прети да као кулу од карата сруши пребогату заоставштину пређашњих генерација, односно да га одведе у аматерске воде.
„Ако се све ово не деси и то не сутра већ јуче онда није далек дан кад више неће бити врхунских резултата репрезентације или ће се дешавати смене па на уштрп. Можда се некоме ова моја прогноза учини превише песимистичном или пренагљеном, али ми из струке морамо да размишљамо и видимо ствари много унапред. За нас су Игре у Рију већ далека прошлост, а Игре у Токију блиска будућност. Екипа, игра и успеси се не праве преко ноћи. Још мање случајно. И зато ћемо бити у озбиљном проблему ако се ствари о којима овде причам одмах не покрену у позитивном смеру“.
То што свеже пензионисани репрезентативци Живко Гоцић и Слободан Никић и њихови саборци годинама успевају да се не утопе у мору проблема не значи да њихови наследници могу унедоглед да препливавају последице пропасти клубова, са чијих би „производних трака“ стално требало да се избацују освајачи медаља.
„Ова репрезентација, при чему не мислим само на тринаесторицу освајача последњег злата него на шири списак са 18 играча, има само једног момка из домаће лиге, што је огроман хендикеп. Из два разлога. Због тога смо у неравноправном положају у односу на Италију, Грчку и Мађарску, чији се сви или скоро сви репрезентативци налазе у њиховим националним првенствима. У исто време, млади српски играчи, кроз наше клубове, немају уз кога да стасавају и стварају себи лажну слику да су „заслужено“ и уз мало труда дошли до првог тима“.
За крај још један парадокс из уста човека који нам је, некада као играч а сада као селектор или тренер, како себе радије зове, донео толико радости.
„Ми смо држава олимпијских, светских и европских шампиона, а имаћемо најгору лигашку сезону у историји, ако је уопште буде. Да не помињем проблеме с не баш сјајном базенском инфраструктуром. Свесни смо да је Србија земља фудбала и кошарке, али резултати ватерполо клубова Партизан, Црвена звезда и Раднички то баш и не потврђују, јер су они, а не неко други, донели једине европске титуле нашем спорту у клупској конкуренцији у последњих пола деценије. На жалост, то није препознато од људи који би требало да се баве фамозним системским улагањем у спорт“, апеловао је, још једном, чудесно трофејни селектор Дејан Савић.
