Pročitaj mi članakNikad veći udar na teniski establišment, i to kroz primere koji "pogađaju u centar"
Откако је Новак Ђоковић освојио Ролан Гарос и свој 23. Гренд слем, велики број новинара и колумниста у виду садашњих и бивших спортиста трудио се да на неки начин говори о томе!
Foto: Printscreen
Једни су кроз своје перо избацивали само речи хвале, они други су покушавали да на било који начин умање све то што је Ђоковић постигао – а то се посебно односи на британске медије.
У мору свих тих текстова нашао се један који је потписао извесни Кристофер Џонсон, који је, пишући за „Гренд слем Магазин“, поручио да „није проблем у Ђоковићу, већ у тенису.“А свој налсов нашироко је образложио.
– Финале Аустралијан опена 2012. је била једна од највећих битака у историји спорта. Новак Ђоковић је победио Рафаела Надала са 7:5 у петом сету, након што се играо пет сати и 35 минута, сат дуже од претходног најдужег финала у историји. То је покренуло декаду издржљивости у којој је Ђоковић освојио свој 23. Гренд слем, Надал своју 14. титулу на Ролан Гаросу, а Федерер би се вратио са операције и два пута освојио Аустралијан опен и Вимблдон – почиње Џонсон и наставља:
– Још 2012. године тениска индустрија и њихови спонзори, маркетиншки партнери и чланови медија имали су златну прилику да развију спорт и допру до љубитеља спорта из радничке класе који се повезују са боксом, хокејом или фудбалом. Заиста, Ђоковић и Надал су били храбри, улични борбени људи који преживљавају епске битке због своје марљивости, издржљивости и поштовања. Тениски естаблишмент је такође могао да промовише тенис као здрав начин за људе свих узраста, раса и пола. да се боре против зла тог доба: гојазности, дијабетеса, стреса, анксиозности, поремећаја пажње и менталних болести.
– Ђоковић, можда и најздравија особа на планети, био је идеалан узор. Победио је Надала (можда највећег такмичара свих времена) за скоро шест сати, само два дана након што је победио другог сјајног такмичара свих времена Ендија Марија у петосатном мечу. Све више водећи рачуна о свом телу, Ђоковић би избегавао глутен, месо, цигарете, ињекције и алкохол. Био је као зен свештеник на „yога ретреату“, али и свети ратник на мисији. Његова емоционална интелигенција, ментална чврстина и способност да се сатима концентрише услед непријатељске гомиле представља сјајан пример свима који се суочавају са невољама. Био је краљ филозофије који је проучавао науку и језике. Чак је имао и емисију са гостима у којој се разговарало о физичком и менталном здрављу.
Није поменути новинар писао само о Ђоковићу, дотакао се и осталих инспиративних прича играча. Алекс Зверев је напредовао упркос дијабетесу, Феликс Оже-Алијасим је превазишао срчану болест, Мареј, Тим и Ћорић су се борили против повреда, као и остали тенисери и тенисерке…
– Порука је требало да буде: Ако се придржавате дијете и начина размишљања попут Ђоковића, можда ћете да доживите 100 година. Ако верујете у себе као Надал, и терате сумње и демоне из свог ума, можете постити нешто што је изван ваших најлуђих снова. Ако опонашате Федерера или Марија, можете да превазиђете тешке повреде и повратите величину у заласку каријере. Или као Серена, да превазиђете сексизам, расизам и старост. Ове приче су требале да доминирају читаву деценију после оне Новакове победе 2012.
– Уместо да прославе Златно доба, многи у тениској индустрији и активистичким медијима одвукли су спорт у јаму токсичне идеологије, ситне политике, лажних скандала, лажне хистерије и увредљивих прича о мамцима за кликове. Недељу за недељом, користили су конференције за штампу, преносе, подкастове и Твитер као платформе да пониште своје опажене непријатеље и промене свет кроз спорт.
– У Мелбурну су тражили од организатора да уклоне име 24-струке победнице ГС Маргарет Корт због њене нетрпељивости, а потом су бодрили нетолерантне политичаре који су привели и депортовали Ђоковића. У Калифорнији су постигли смену директора турнира Рејмонда Мура, који је био кључан у изградњи „тениског раја“ у пустињи. У Мадриду су осудили организаторе да запошљавају атрактивне жене као „девојке са лоптом“ (иако су неке од ових „модела“ заправо биле младе тенисерке). У Риму су се жалили на кишу, заказивање и ретке гужве на женским утакмицама. У Паризу су напали директорку турнира Амели Моресмо јер су емитери, спонзори и продавци карата радије приказивали мушке мечеве ноћу. У Лондону су кажњавали играче рођене у Русији и Белорусији за грехе ратних господара који су уништили њихове земље. У Њујорку су успели да дисквалификују Ђоковића; касније је сасвим прогнан из земље.
– Годину за годином, турнир за турниром, противили су се „неједнакости“ и „неједнаким платама“ у тенису, заборављајући да ВТА играчице често доминирају на листама најбогатијих спортисткиња на свету. Захтевали су да мушкарци играју само три сета на слемовима како би били „изједначени“ са женама. Мистификовали су име и националност „Наоми Осаке“, коју је у ствари одгајао и тренирао у Њујорку и на Флориди (не у Јапану) њен отац Леонард Франсоа. Кривили су Ђоковића, Шарапову, Јелену Остапенко, Данијелу Колинс, Дајану Јастремску, Тенис Сандгрен, Фабија Фоњинија, Сергија Стаховског, Рајлија Опелку, Јона Тиријака, Илие Настасеа и било кога другог који се није слагао.
– Потрошили су велики део својих промотивних буџета пренаглашавајући тинејџере као надолазеће месије, стављајући превелики притисак на преобучене, недовољно образоване младе као што су Стефанос Циципас, Денис Шаповалов, Јанник Синер и Карлос Алкараз. Заговарали су Кину као „будућност“ женског тениса, а затим су их оптужили за „отмицу“ Пенг Шуаи. Такође су погрешно означили Канаду као „суперсилу“ и створили неразумна очекивања за Ежени Бушар, Милоша Раонића, Лејлу Фернандез и друге.
– Гледајући уназад, да ли су активисти у тенису нешто постигли на друштвеном нивоу? Да ли су жене или мањине изгубиле новац или права због коментара Суда, Мура или било кога другог? Да ли су девојке из Мадрида некога оштетиле? Да ли је Амели Моресмо окаљала заоставштину Сузан Ленглен? Да ли су фудбалерке или кошаркашице постале богате као Били Џин Кинг и Мартина Навратилова? Да ли је више девојака остало у спорту на Хаитију и у Јапану због Наоми Франсоа Осаке? Да ли су се руске трупе повукле са Крима, Доњецка и Луганска? Да ли су Циципас, Шаповалов, Феликс, Синер, Алкараз и остали преузели слемове од Роџера, Рафе и Новака? Не, ништа од овога се није догодило. Тенис није променио свет. Свет је углавном игнорисао тенис. У целини, тенис је изгубио шансу да обезбеди милионе нових фанова током свог златног доба. Љубитељи тениса у Сједињеним Америчким Државама, на пример, и даље се жале на телевизијске мреже које не приказују велике мечеве. Тениски стадиони широм Кине и даље зевају празних седишта. Женски мечеви у Мадриду, Риму, Паризу или Токију и даље немају препуне стадионе које заслужују.
– Ово није зато што је Ђоковић одбио вакцину, или зато што је Ђоковић флексибилан, или зато што Ђоковић хвали Бога, или зато што Ђоковић није морао да игра са Рафом на Ролан Гаросу 2016. и 2023. То је зато што су тениски руководиоци, маркетиншка одељења и активистички медији чланови погрешно све схватили. Одвели су тенис у погрешном правцу. Нису успели да искористе златну прилику Златне ере. А сада, када је Роџер отишао у пензију, а Рафа планира да каже „адиос“ 2024. године, неки у тениском естаблишменту тврде да тенис има „проблем са Ђоковићем“. Ђоковић није проблем. Они су проблем. Ако неко треба да се мења, то су они, а не Ђоковић или било који други играч – поентирао је Кристофер Џонсон на крају свог текста.
