Pročitaj mi članakNaprednjački kartel ukida zakonom propisani moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana kako bi u Srbiji mogao da se skladišti francuski radioaktivni otpad. Vlast vodi kampanju u interesu Rio Tinta, čija eksploatacija litijuma preti ekološkom katastrofom u Podrinju. Vlada Srbije je pre nekoliko dana poklonila arapskim vlasnicima "Beograda na vodi" još 327 hektara građevinskog zemljišta, vrednog oko 2 milijarde evra.
Вучић је створио касту мултимилионера и милијардера, а у Србији 12,2 одсто становника живи у апсолутном сиромаштву, с мање од 12695 динара месечно. Више од 60 одсто грађана преживљава позајмљивањем новца за голу егзистенцију, а 41 одсто нема ни за лекове. Држава се распада, народ гладује, а Вучић кука над самим собом, њему је најтеже. Последице напредњачке владавине анализира заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев пријатељ и сарадник.
Александар Вучић је нанео трајну и ненадокнадиву штету државним и националним интересима. Издао је и продао Косово и Метохију, опљачкао је јавне ресурсе и приватну имовину грађана, неколико следећих генерација гурнуо је у дужничко ропство, угушио је демократске процесе и угасио слободу медија, полицију и правосуђе је претворио у лични сервис за заштиту себе и свог картела, а и за прогон политичких противника и критичара. Капитулацију је применио као стратегију спољне политике. На крају, уплашен и уцењен, спреман је да страним центрима моћи, као откупнину за своју слободу, преда све што траже: руднике, реке, шуме, пољопривредно земљиште, па и места за одлагање отровних материја.
С намером да од Србије направи депонију, без будућности и живота, Вучић води две смртоносне кампање: за Рио Тинто и за француске нуклеарне електране. На Првом самиту о нуклеарној енергији у Бриселу, средином марта, Вучић је најавио заокрет Србије у односу према употреби те врсте енергије. „Заинтересовани смо да добијемо бар четири мала модуларна реактора који ће производити 1200 мегавата, али не знам како би то могли да финансирамо, пошто је потребно 7,5 милијарди евра“, рекао је Вучић у Бриселу, уз напомену да је Србија „спремна да учествује у великим плановима за будућност, али мора да добије неку врсту подршке од водећих држава из Европске уније“.
Француска, највећа европска нуклеарна сила, одмах је дала подршку Вучићевом плану да уништи Србији. У Француској ради 58 нуклеарних електрана, које производе 70 одсто струје за домаће потребе, али имају само четири складишта радиоактивног отпада. Опасне материје су, до јуче, одлагали у својим колонијама у Африци.
Међутим, односи су се променили. Сенегал, Камерун, Чад, Габон, Нигер, Мали и неколико осталих држава отргли су се контроли Париза. Неке од тих држава су се потпуно ослободиле, а неке су тај процес почеле ограничавањем или потпуном забраном експлоатације њихових ресурса, па и одлагања нуклеарног отпада. У таквим околностима, Француска није могла да се нада бољем решењу од овог који је понудио Вучић, да у Србије направи своју депонију.
Вучић је одмах с речи прешао на дела. Покренуо је напредњачку машинерију за производњу политичких и пословних лажи и превара. Влада Србије, иако у техничком мандату, петог априла је усвојила Меморандум о разумевању са француском Електропривредом (ЕДФ) о сарадњи у „енергетској транзицији“ и „стратешком партнерству у процени потенцијала за развој нуклеарног цивилног програма у Србији“. Министарка Дубравка Ђедовић Хандановић је објаснила да ће се потражња за електричном енергијом учествостручити до две хиљаде педесете године, па да, због декарбонизације, Србија треба да пређе на употребу нуклеарне енергије.
Ако би Србија сада почела да ради на том пројекту, производња струје из нуклеарних система била би могућа тек око две хиљаде четрдесете године. До тада, као хитно решење, биле би инсталиране мале модуларне нуклеарке. Режимски политиканти и њима блиски стручњаци надугачко и нашироко објашњавају да мали реактори могу да се поставе и у градовима, не морају да буду измештени на безбедну удаљеност од насељених места. Колико је та тема бесмислена види се из чињенице да су до сада у свету пуштена у рад само три таква реактора (два у Русији, један у Кини), а Вучић тражи да се у Србији инсталирају четири.
Представници власти причама о малим модуларним реакторима и великим потребама за чистом енергијом покушавају да сакрију суштину авантуре у коју увлаче Србију. Министарка Ђедовић Хандановић је само у једној реченици поменула да „Меморандум предвиђа и сарадњу са француском Електропривредом у развоју решења за складиштење енергије, пре свега батерија и зеленог водоника“, а прећутала је најбитнију тему – где ће бити депонован нуклеарни отпад, што представља подједнаку опасност као хаварија електране. Француска се с тим проблемом суочила после забране да опасне материјале извози у афричке државе.
Одлагање отпада из нуклеарне електране „Кршко“ већ неколико година представља озбиљан проблем у односима Хрватске и Босне и Херцеговине. Хрвати су за депоновање отпада изабрали локацију близу пограничне реке Уне. Спор још није решен јер власти у БиХ не пристају на тај ризик. По међународним конвенцијама, за изградњу нуклеарних постројења и складишта искоришћеног материјала неопходна је дозвола суседних држава, које такође могу да буду угрожене у случају хаварија. У складу с тим прописима, СФРЈ је дозволила Бугарској и Румунији да изграде по две, а Мађарска четири нуклеарне електране.
Србија нема новца да гради нуклеарне електране. Нема ни могућност да добије кредите за такве пројекте. Нема ни стручњаке из те области, пошто су нуклеарни програми обустављени још пре 35 година. Једини ресурс којим Србија располаже за ту врсту посла је земљиште које би могло да послужи за одлагање опасних материја. Србија има и председника који је спреман да државу и народ гурне у ризик. И не само да је спреман, он то и ради.
Упоредо с медијском кампањом, Вучић предузима и конкретне потезе, који ће Србију претворити у депонију француског нуклеарног отпада. Пет дана после потписивања српско-француског Меморандума, народни посланик Зоран Драгишић је, испред посланичке групе Српске напредне странке, у скупштинску процедуру пустио Предлог Закона о престанку важења Закона о забрани изградње нуклеарних електрана у Савезној Републици Југославији. СФР Југославија је хиљаду девесто осамдесет и девете, три године после катастрофе у совјетском Чернобилу, донела закон којим је стављен мораторијум на нуклеарну енергију. Тај закон је, временом, претрпео минималне измене, али задржао је основну намеру да забрани изградњу нуклеарних постројења.
„Укидањем правних препрека за изградњу нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог нуклеарног горива за нуклеарне електране у Србији. Поред тога, омогућило би се и доношење инвестиционих одлука, израда инвестиционих програма и техничке документације за изградњу нуклеарних електрана… Процене указују да ће Република Србија до две хиљаде педесете године трошити чак четири пута више електричне енергије него данас. Економски развој и убрзана индустријализација неће бити могући уколико не обезбедимо стабилно снабдевањем енергијом из чистих извора.Повећане потребе за електричном енергијом у будућности могуће је задовољити само из нуклеарних електрана. Посебно треба нагласити да је нуклеарна енергија најчистији и најбезбеднији извор енергије“, навео је Драгишић у образложењу свог предлога закона, који је десетог априла ушао у скупштинску процедуру.
С обзиром да је већина посланика из Вучићевог картела већ фатално озрачена Пинком и Информером, нема сумње да ће Драгишићев предлог бити усвојен у Народној скупштини. Србија ће, у складу са законом, постати депонија нуклеарног отпада.
С друге стране, нормални људи су оправдано забринути. Искуство је показало каква опасност прети. Напредњачки стручњаци су у Термоелектрану „Никола Тесла“ уместо угља убацивали блато, а успели су да спале утоваривач вредан 26 милиона евра. Уосталом, мајстори из Вучићевог окружења су, радовима на београдском Тргу Републике, доказали да ни из три покушаја не успевају да како треба сложе камене коцке. Може само да се замисли шта ће се десити кад генијалци попут Горана Весића, Томислава Момировића или Сандре Божић добију прилику да управљају нуклеарним реактором, кад се нађу у дилеми да ли да стисну црвено или зелено дугме. Има све да пршти!
У Подрињу не прети нуклеарна радијација, него тровање животне средине отпадом из рудника, на чијем отварању раде Рио Тинто и његов лобиста Александар Вучић.
– Сви у Србији су против тог рудника. Има један једини човек који сме јавно да каже да Србија треба да отвори тај рудник. Тај човек сам ја! – рекао је Вучић пре неко вече у интервјуу на Јавном сервису.
Док он, један једини, представља литијум као „наше бело злато“, његов мужевнији пандан, Ана Брнабић, пореди српски литијум и норвешку нафту. У њеној интерпретацији, данашња Србија је сиромашна као што је била Норвешка пре него што су откривена налазишта нафте на дну мора, које припада тој скандинавској држави.
– То је буквално паралела са Норвешком, каква је била пре нафте и каква је после нафте – каже Брнабић.
Буквално, паралела не постоји! Нафтна компанија, која експлоатише норвешку нафту, налази се у власништву норвешке државе, којој плаћа порез од 72 одсто оствареног прихода. Притом, нафта се експлоатише из бушотина које су десетинама километара удаљене од норвешке обале. С друге стране, напредњачки режим намерава да експлоатацију литијума омогући мултинационалној компанији Рио Тинто. Србија би добијала рудну ренту од само пет одсто, али и уништену животну средину у целом Подрињу, а и шире.
Рио Тинто је објавио да планира да у Јадарској долини произведе 58000 тона литијум-карбоната. С обзиром да је тренутна цена тог производа на светском тржишту око 15000 долара по тони, то значи да би укупна вредност износила нешто мање од 900 милиона долара. Уз остале руде и минерале, који би били ископани, укупан приход би био око једне милијарде долара. Највеће светске рударске компаније остварују просечну профитну стопу од 15 одсто. Према тој пројекцији, Рио Тинто може да рачуна на добит од 150 милиона долара, а Србија на ренту од пет одсто од те добити, дакле на 7,5 милиона долара.
Сваком нормалном човеку, па чак и већини напредњака, јасно је да уништавање подрињског региона није вредно зараде од 7,5 милиона долара. Међутим, у игри су много веће паре, које су већ завршиле у џеповима корумпираних Рио Тинтових плаћеника на државним функцијама. Та компанија је презентовала податке у којима се тврди да је до сада на истраживачке активности потрошила 500 милиона долара. Ипак, стручњаци, упућени у све што је Рио Тинто радио на том локалитету, процењују да извршени радови нису коштали више од 200 милиона долара. Логично је претпоставити да је разлика у расходима потрошена на лобирање, како се од миља назива кривично дело давања и примања мита.
Према студији, коју је објавио Рио Тинто, планирано је да се отпад из рудника одлаже на депоније које ће укупно покрити 553 хектара. Свака депонија ће заузимати по 19,5 хектара, биће висока до 60 метара и на њој ће бити ускладиштено скоро 10 милиона кубика отпада. Међу тим отпадом биће и неколико хиљада тона изузетно опасног арсена. Заштитна геомембрана биће дебљине од 1,5 милиметар. Првобитно је планирано да се депоније сместе у приобаљу река Корените и Јадра. После примедби одређених експерата за заштиту животне средине, одлучено је да се депоније лоцирају у сливу потока Штавица. То је још горе решење, пошто захтева крчење 214 хектара шуме и изградњу бране високе 17 метара, дуге 116 и ширине од 90 метара. Отпад ће се одлагати у акумулационом простору.
– Ако се депонија тако направи, стално ћемо бити у ризику од изливања материјала у екстремним хидролошким ситуацијама. Рио Тинто је током последњих двадесетак година направио 500 истражних бушотина, којима је утврдио да се литијум и бор налазе на дубинама од 250 до 750 метара. Не зна се шта се десило са исплаком, материјалом који се добија током бушења. Где је депонован тај отпад? – каже проф. др Ратко Ристић.
Стручњаци из биолошких факултета у Београду и Нишу и Института „Синиша Станковић“ направили су прелиминарну анализу утицаја рудника литијума на биодиверзитет у том региону и закључили да би последице биле фаталне, па је препоручено да се тај пројекат не изводи.
Ипак, један једини Александар Вучић мисли другачије. За приход од 7,5 милиона долара годишње, он је спреман да омогући Рио Тинту да трајно уништи могућност живота у Јадарској долини. Да би оправдао тај смртоносни пројекат, он и његови сарадници терају инат еколозима, па и здравом разуму. Игноришу захтеве становника Јадра, науку, па и трагична искуства која су обележила пословање Рио Тинта широм света. Да траги-комедија буде потпуна, позивају се на Норвешку као кључни доказ потребе да се у Србији отвори рудник литијума. А, управо је норвешки државни инвестициони фонд, са 1600 милијарди евра капитала највећи на свету, прекинуо сарадњу са Рио Тинтом јер не поштује еколошке стандарде, који су прописани у Норвешкој.
Вучић и Брнабић чак и кад би искрено хтели, не би могли да схвате институционалне разлике између Србије, овакве какву су направили, и европских држава. Не морају да за поређење узимају земље као што је Норвешка, која је предалеко по свим параметрима. Рецимо, Норвешка је четврта на свету по индексу перцепције корупције, а Србија је 104. Иако има слично политичко и привредно наслеђе, па и менталитет, који корупцију схвата као уносну пословну делатност, Хрватска значајно напредује у борби против те пошасти.
Напредује под притиском Европске уније, али ипак напредује. У Хрватској је, због корупције, на вишегодишњу робију осуђен бивши премијер Иво Санадер, а у последњих неколико година покренути су судски процеси против неколико министара, државних секретара, локалних моћника, режимских тајкуна…
Европско јавно тужилаштво је у последње две године извршило или наредило хапшење неколико министара из ХДЗ-ове владе Андреја Пленковића. Министри, државни секретари и њихови најближи сарадници су оптужени за корупцију и преваре са субвенцијама Европске уније. У свим оптужницама наводе се и докази прикупљени анализом пресретнутих телефонских разговора и размењених СМС порука.
Дарко Хорват први је министар у историји Хрватске који је ухапшен на радном месту. Као министар привреде оптужен је за корупцију и намештање тендера за доделу државних субвенција. Против Хорвата је сведочила и Ана Мандац, његова помоћница, која је другооптужена у тој афери.
Иза решетака је завршила и Марина Далић, која је исту функцију министра привреде користила за коруптивне акције у случају „групе Борг“. Из њених преписки откривено је да је премијер Андреј Пленковић значајно утицао на исход афере „Агрокор“, која је била „тешка“ око 10 милијарди евра.
Томислав Толушић је остао без фотеље министра пољопривреде јер није могао да докаже порекло новца. Но, одласком из власти није могао да избегне одлазак у затвор. Европско јавно тужилаштво га је оптужило за проневеру милион евра у две субвенције из европских фондова, које је преусмеравао за своје винограде.
Због корупције у поступку пренамене земљишта, Ловро Кушчевић, који је важио за најбогатијег хрватског политичара, морао је да напусти министарство државне управе.
Европско јавно тужилаштво две хиљаде и двадесет и прве године покренуло је истрагу против министарке регионалног развоја Габријеле Жалац. Откривени су докази корупције приликом набавке софтвера, који су плаћени средствима Европске уније. Канцеларија Лауре Ковеши је тај предмет препустила хрватским властима. Међутим, тужилаштво (ДОРХ) две године није поступало у том случају, па је госпођа Жалац завршила у затвору тек кад је реаговало Европско тужилаштво.
Јосипа Римац, државна секретарка, ухапшена је под оптужбама за учешће у неколико корупционашких афера, којима су за више десетина милиона евра оштећени буџети Хрватске и Европске уније. У више од 300000 СМС порука, које су цитиране у оптужници, Римац се позивала и на премијера Пленковића.
– Ја ништа о томе нисам знао. Баш ништа! – рекао је Пленковић пре неколико дана, кад је, у јеку предизборне кампање, упитан да објасни серију корупционашких скандала у којима су учествовали министри из његове владе.
Европска тужитељка Ковеши још више посла има у Србији. Само у марту ове године, ЕППО је покренуо три истраге субвенцијских превара, које би требало да открију неправилности у трошењу новца из европских фондова у пројектима који су спроведени у Јагодини, Новом Кнежевцу и Вршцу. У Панчеву се проверавају два пројекта, од којих је један (изградња депоније) стар десетак година. Но, за врх Вучићеве власти најзначајнија истрага ЕППО је усмерена на суфинансирање пројекта „Дигитална Србија“, који је реализован преко Канцеларије за сарадњу са ЕУ Владе Србије.
У том случају, којим год трагом да крену европски истражитељи, стићи ће до Ане и Игора Брнабића, Дарије Кисић Тепавчевић и њеног брата Бојана, као и многих других страначких и државних функционера, који су добијали уносне послове финансиране из буџета, али и из бриселских фондова.
У периоду од две хиљаде и шеснаесте до две хиљаде и деветнаесте године, кад је Ана Брнабић ушла у Владу Србије, прво као министарка за локалну самоуправу, а онда и као премијерка, интернационална ИТ компанија „Асеко“, у којој се на директорској функцији налазио њен брат Игор Брнабић, добила је послове вредне више десетина милиона евра. Брнабић је склапао уговоре са државним предузећима и установама, којима је по астрономским ценама продавао софтвере и разне компјутерске програме и системе.
На том списку комитената налази се неколико министарстава: финансија, трговине, туризма и саобраћаја, унутрашњих послова и, наравно, државне управе и локалне самоуправе. Ту су и државне установе Републички фонд за здравствено осигурање, Републички фонд за пензионо и инвалидско осигурање, Национална служба за запошљавање, затим Електропривреда Србије, Електромрежа, Аеродром „Никола Тесла“, Јавно предузеће Пошта Србије, Агенција за електронске комуникације и поштанске услуге РАТЕЛ, Агенција за привредне регистре, Државна лутрија Србије, Јавно предузеће Службени гласник, Град Београд и други. За три године, „Асеко“ је на пословима с тим предузећима и установама зарадио 41143727 евра.
Кад је то откривено, Ана Брнабић је тврдила да не постоји сукоб интереса, иако је и она лично потписивала уговоре с фирмом у којој је њен рођени брат био директор. Тужилаштво није реаговало, па се тај начин пословања наставио. У време пандемије корона вируса, „Асеко“ је склопио уговор са Електромрежом Србије вредан 26976000 динара, а потом и са ПИО фондом од скоро 180 милиона динара.
Вишемилионске уговоре, наравно у еврима, с јавним предузећима и државним установама добијале су компаније „Нитес“ и „Сигнал МГ“, које су повезане са Бојном Кисићем, братом министарске Дарије Кисић Тепавчевић. Те фирме су добиле посао, вредан 1,5 милион евра, на развоју платформе „енотар“ на тендеру Јавно предузеће Пошта Србије. „Нитес“ је склопио и три уговора са Министарством здравља, укупне вредности од 3,2 милиона евра, као и још тридесетак уговора различите висине.
Да, све власти које су се смењивале у Србији у последње три деценије, све су огрезле у корупцију, али ниједна није као Вучићева. Оскар Вучић је направио коруптивну и криминалну мрежу из које је настала нова каста конвертибилних милионера и милијардера. Они Србију доживљавају као ратни плен. Незаинтересовани за законе, право и правду, отимају ко колико може. Узели су туђе фирме и туђи новац, којим купују туђа имања и аутомобиле, туђе жене и ћерке, а не могу ни да се уздрже од ругања сиротињи.
Три симбола пропасти државе и народа – Вучић, Синиша др Мали и Тома Мона – седну пред камере, мажу мајонез и слажу листове паризера на хлеб не би ли доказали да се много брину за сиротињу, па су снизили цене саламе и намаза „Сирко“.
У последњем извештају УНИЦЕФ-а, који се бавио пројекцијом сиромаштва, наводи се да у Србији 123000 деце живи испод границе апсолутног сиромаштва. Највише деце, која су тако и толико угрожена, узраста је од 13 година. Родитељи те деце, показује статистика, имају месечна примања мања од 12695 динара, колико је одређено за праг апсолутног сиромаштва. Укупно, у целој популацији, у Србији живи око 12,2 одсто становништва у условима апсолутног сиромаштва, док више од 800000 људи преживљава, ако то може тако да се назове, са мање од тих 12695 динара.
Агенција Ипсос је, пре неколико дана, објавила резултате истраживања социјалног стања у Србији. И ти подаци показују да у Вучићевом „златном добу“ грађани гладују, немају за лекове и друге основне потребе. Више од 60 одсто испитаника је признало да с платом не може да веже крај с крајем, па мора да позајмљује новац како би преживели месец. Трагичну слику стања у друштву још више истиче чињеница да се чак 41 одсто становника уопште не лечи кад има здравствене проблеме. Неки не траже помоћ лекара јер немају здравствено осигурање, неки јер немају новца да купују лекове, а многи зато што би им смањење примања, услед одласка на боловање, угрозило голу егзистенцију.
Пре осам година, кад је Вучић био премијер, у Србији је било 7,2 одсто људи у апсолутном сиромаштву. Данас их има 12,2 одсто. Вучић је тај проблем решио на два начина. Прво, укинуо је канцеларију Владе Србије, која је спроводила „Стратегију борбе против сиромаштва“.
Тај пројекат је финансиран средствима које су Влади Србије донирале организације из Европске уније. Кад су оне престале да уплаћују новац, Вучић је укинуо канцеларији и решио проблем. По његовој логици, ако нема података о сиромаштву, нема ни сиромаштва. Ко не верује, нека гледа вести на РТСу и Пинку, видеће да у Србији теку мед и млеко, пензије и плате никада нису биле веће, животни стандард расте брже него у свим европским државама…
У том контексту, логично је што се Вучић хвали успешном посетом Француској, где се договорио с власницима модног гиганта „Луј Витон“ да отвори продавницу у „Београду на води“. Он и његова, да кажемо, супруга Тамара сигурно немају проблема око куповине ташни за по 12,13 хиљада евра. Та врста луксуза намењена је напредњачкој касти новобогаташа, а не њиховим жртвама, који балансирају на ивици егзистенције.
Уместо „Луј Витона“, власт сиротињи даје могућност да гласају за Оскара Вучића. А, ако и неће да гласају, морају. Од обнове вишестраначја, све странке су на разне начине подмићивале сиротињу. Неке су нудиле само обећања, а неке су давале и ситне, безначајне поклон-пакете. И напредњачки картел подмићује, али и прети. Никад нико, пре Вучића, није претио сиромашним људима да ће им бити укинута социјална помоћ ако не гласају за његово злочиначко удружење.
Вучић је патентирао и сто других начина изборног инжењеринга. Већину њих већ је почео да примењује и за предстојеће поновљене београдске изборе, који су заказани за други јун. Напредњачки утеривачи капиларног терора иду од врата до врата, подмићују и прете, купују и отимају гласове својих жртава. Нову сезону изборног туризма отворили су мештани Мале Крсне, који су добили директиву да се пријаве на београдске адресе. Ипак, све то није довољно, Вучићева коалиција неће добити већину у Београду, без обзира што је на листу ставио социјалисте, радикале, заветнике и све остале политичке паразите. Од њих слаба вајда. То зна и Вучић, зато наду полаже у опозицију, односно у паразите окупљене око Драгана Ђиласа.
Десетогодишња владавина СНС- оставила је тешке ожиљке на Београду. Најтежи и највећи је корупционашки пројекат „Београд на води“, који се пре неколико дана додатно проширио. Влада Србије је пре неколико дана донела одлуку о изради измена Просторног плана главног града, којим ће „Београд на води“ добити додатних 327 хектара. Решење је потписао Ивица Дачић, потпредседник Владе у оставци.
Овом одлуком, Оскар Вучић и његови саучесници из владајућег картела оштетили су буџет Београда за више од 2,5 милијарде евра, колико је процењена вредност тог градског земљишта. Наравно, штета ће бити већа, пошто ће се из градског и републичког буџета платити експропријација приватних парцела на тој локацији.
Потом, откупљено земљиште биће поклоњено арапској компанији „Игл Хилс“, као што је урађено и са почетних 180 хектара уз савску обалу. Пре 12 година, кад је најавио овај мегаломански пројекат, Вучић га је представљао као шансу за привредни препород не само Београда, него целе Србије. Тврдио је да ће на изградњи „Београда на води“ бити ангажована целокупна српска грађевинска индустрија, која ће запослити више од 20000 радника. Такође, тврдио је да ће на тој инвестицији, у коју је требало да Арапи унесу око три милијарде евра, Србија остварити добит већу од две милијарде евра. Од две хиљаде и тринаесте године, кад је основана компанија „Belgrade Waterfront“, у којој Србија има 33 одсто власничког удела, уложена је градска и републичка имовина вредна три милијарде евра, а у буџет је уплаћена добит од 6,5 милиона евра.
Кад је успео да прогура ту пљачку Београда, Вучић тера даље. Још већи плен намерава да приграби кроз ЕКСПО две хиљаде и двадесет и седме године. Размере Вучићеве алавости најбоље се виде упоређивањем процењених трошкова организације београдског специјализоване верзије Светске изложбе, на тему музике и спорта, с правим, великим ЕКСПО, који ће се одржати у Јапану следеће године.
Вучић је у августу прошле године рекао да ће трошкови београдске манифестације бити 12 милијарди евра. Два месеца касније кориговао је цену и најавио расходе од 17,8 милијарди евра. Тада је проденио да ће београдски ЕКСПО посетити 2,6 милиона туриста. С друге стране, прави ЕКСПО, чију организацију је Јапан добио још пре девет година, требало је да кошта 865 милиона долара. И Јапанци су подигли трошкове, али само на коначних 1,5 милијарду долара. Притом, тамо се очекује 80 милиона посетилаца.
И због много мањег плена, Вучић би урадио све што може како би га зграбио. С обзиром да је овде у игри двадесетак милијарди, а не треба сумњати да ће се то повећати до две хиљаде и двадесет и седме, Вучић би се пре одрекао Данила, него што би пропустио прилику за черупање, какву нуди Belgrade EXPO 27. На све начине покушаће да задржи власт у Београду. У недостатку гласача и услед повећане пажње европских тутора, што му сужава простор за крађу гласова, мораће да се нада да ће му проћи нека преварна комбинација.
Реалнији начин на који Вучићев картел може да формира нову градску управу укључује Бранимира Несторовића и његову групу. Несторовић је пројектован за овакве ситуације, као језичак на ваги. После децембарских избора, тај језичак је послушно превагнуо на страну која је одговарала Вучићу. Ухваћен у крађи, да би смирио бриселске технократе, а успут и да би саботирао Александра Шапића, Вучић је Несторовића искористио као алиби за понављање избора. И у јуну ће га, сасвим је извесно, искористити за постизборни расплет. Ако Вучић процени да му је потребно смиривање тензија, Несторовић ће подржати Шапићеву градску владу. У овом тренутку, вероватнија је опција у којој ће „доктор Хаос“ репризирати децембарску улогу. Тобоже, неће ни са једнима ни са другима, па ће Београђани морати опет на изборе у октобру-новембру.
Ванредно стање је постало редовно откад је Вучић доведен на власт. У таквим околностима Београдом већ седам месеци управља тзв. Привремени орган у коме се налазе три представника напредњачког картела и двојица опозиционара – Добрица Веселиновић и Владимир Обрадовић. Ни њима не смета политичка криза у Београду. У овом статусу имају много већи утицај на одлуке, него у нормалним околностима. И утичу, често у корист СНСа, а на штету Београђана.
Седнице Привременог органа потпуно су обесмишљене гомилом тема које се стављају на дневни ред, а одлуке се доносе експресно, без озбиљне анализе и расправе. Тако је почетком фебруара одржана седница са двеста шесдесет и првом тачком дневног реда. Између осталог, гласало се о „Предлогу плана генералне регулације шинских система у Београду“ и о „Предлогу просторног уређења за део Блока 63 између Нехруове, Јапанске и Европске улице“.
Добрица Веселиновић није гласао против тих одлука, којима је напредњачка већина омогућила свом тајкуну Жељку Дрчелићу да добије плац за изградњу десетоспратнице у Блоку 63. У том блоку је планирана изградња објекта од око 4340 квадрата пословног и 14470 квадрата стамбеног простора. Званични и незванични инвеститори добили су решење о локацијским условима на основу потврђеног урбанистичког пројекта, па су одмах почели са припремним радовима, иако немају грађевинску дозволу. Неколико хиљада Београђана је протестовало због тог урбанистичког насиља, којим се уништавају зелене површине, спортски терени и остали услови за нормалан живот. Представници опозиције су подржали демонстранте, али на седницама Привременог органа заборавили су да гласају против напредњачких одлука.
Да би избегао такве теме, Александар Шапић је кампању почео турбо-националистичком реториком, уз пароле, којима је истицао да је Београд српски град и да треба српског градоначелника. Саблажњени опозиционари не само да не схватају предности тог Шапићевог трика, већ му помажу у реализацији. Добрица Веселиновић је истицао ЛГБТ заставу на Градску скупштину, кроз прозор своје канцеларије. Веселиновићев страначки ортак Радомир Лазовић у сваком медијском наступу понавља став да Србија треба прихватити чињеницу да је у Сребреници извршен геноцид. Сваком својом изјавом, њих двојица пребацују више гласача на страну Шапића, него што напредњаци могу да их преселе из Мале Крсне или Добоја.
Осим тврдих националних прича, Шапић гласачима нуди и надгорњавање с Вучићем. За разлику од осталих напредњака, он се не диви „главном шефу“, „нашем Сунцу“ и „највећем живом Србину“, него вољеном себи.
– Подсетићу вас, нема бољег од мене. Ја то отворено кажем, ја немам лажну скромност. Све у животу што сам радио, радио сам најбоље. Кад сам играо ватерполо, играо сам га најбоље. Кад сам правио хуманитарну фондацију, направио сам најбољу фондацију. Кад сам правио ватерполо клуб, направио сам најбољи. Кад сам водио општину Нови Београд, била је то најбоља општина. Кад водим град, водим га најбоље. Није мене неко нашао испод камена. Не! Ја сам мерљив човек, хвали се Шапић.
Помало је и у праву. Мерљив је. Кад напредњачки картел падне с власти, ако буде правде, надлежни судови одмериће Шапићеву одговорност за нелегалну градњу, корупционашке и остале афере. Мера ће бити изражена висином новчане и затворске казне.
Мерљив је и Вучић. И он сам себи одређује мере, па чак и оне морбидне, у којима најављује трагичан крај свог живота. Вучић своју патологију не доказује причама о одбрани васколиког српства – те теме је потрошио док је био под Шешељевом сукњом – него монолозима у којима се представља као одлучни противник криминала.
– Најмоћнији криминални кругови желе моју главу. Мала је шанса да ми не дођу главе! Уопште не кукам због тога. Да сам на њиховом месту, и ја бих убио Александра Вучића, да вам искрено кажем. То им је наЈавно предузећеаметније да ураде, рекао је Оскар Вучић у интервјуу са својим менталним двојником Драганом Ј. Вучићевићем.
Кад би неко други, неко нормалан, рекао или написао на Фејсбуку да би било паметно убити Вучића, одмах би завршио у притвору и на оптуженичкој клупи. Додуше, то ће се десити и Вучићу. Не због болесних покушаја да оваквим најавама свог убиства привлачи сажаљење гласача, него због свих пљачки које је извршило његово злочиначко удружење.
Вучић, сигурно, има разлога да страхује од поверилаца, којима дугује новац, послове и све остало. За њега, а и Србију, било би добро да преживи сукобе са својим конкурентима из подземља, па да одговара за сва зла која је нанео држави и народу.
