Прочитај ми чланак
Милици Мандић, српска теквондо звезда која блиста у сваком смислу – и на борилишту и ван њега. С обзиром на то да спорт у којем се такмичи није међу популарнијима, епитет „звезда“ можда ће многе зачудити, међутим, она је у својој категорији трећа на планети, па је величање, признаћете, сасвим оправдано.
Јунакиња ове приче је „дете асфалта“, наравно не у негативном смислу. За Милицу су Ташмајдан, Цветни трг, Славија и Српских владара практично као за некога двориште породичне куће. Ту се некада провлачила кроз ограду како би ушла на базен, играла „између две ватре“, ћаскала с другарицама о првим симпатијама, радовала се добрим и туговала због ретких лоших оцена…
Како се Милица определила за теквондо, то је нешто што би је вероватно многи прво питали, па ни ми нисмо желели да правимо изузетак…
– Можда вам звучи необично што је девојчица од 10 година почела да тренира борилачку вештину, али заиста није. Ево, сада у клубу имамо дечаке и девојчице који немају више од четири-пет година… Што се мене тиче, случајно сам отишла на теквондо. Видела сам на зиду основне школе плакат с позивом за упис и пријавила се. Прво такмичење имала сам већ после годину и по дана. Некако је све „легло“. Иначе сам одувек била наклоњена спорту, тренирала сам аикидо, кошарку, а једно време била сам активна и у фолклору.
Велики број тренера, небитно из ког спорта, рећи ће вам да за препознавање правог талента није потребно много времена. Тако је било и с Милицом… На сестрин рођендан, 29. новембра 2003, направила је први озбиљнији резултат.
– Догодило се да баш на тај датум постанем првакиња државе у Б категорији. Отада теквондо за мене постаје оно што је данас. Додуше, имала сам недоумицу. Веровали или не, озбиљно сам размишљала да се пребацим на рукомет, али сам одустала због тога што ми се чини да је то заиста груб спорт. Када сам видела како се чупају, вуку и ударају није ми било свеједно.
Иако је тек 6. децембра 2011. прославила улазак у трећу деценију живота, захваљујући спорту има много тога о чему може да прича. Пре свега, ту је искуство из бројних држава које је имала прилику да види и да се упозна с различитим културама. Обишла је готово комплетну Европу и добар део Азије, па је стекла безброј пријатеља широм света. Нарочито памти време проведено у Јужној Кореји и Ирану.
– Кад говорим о Кореји, постојбини теквондоа, не могу а да се не сетим хране. Не бих никог да увредим, али ништа од локалне кухиње нисам могла да једем. Ни због мириса, ни због укуса и естетике. То је нешто што ми апсолутно није пријало. Баш сам се устручавала, а-ха-ха… А код Корејаца ме је импресионирала њихова посвећеност теквондоу. Када је Иран у питању, прво што сам приметила јесте то колико се води рачуна о понашању жена. На пример, жени је забрањено да седи у кафићу са заврнутим рукавима на кошуљи. Верска полиција пази на све детаље. Мараме су обавезне, па чак и у соби, а мушкарци и жене су потпуно одвојени у свим сферама живота. Учествовала сам на турниру Хаџи опен, а борбе у којима нисам учествовала морала сам да посматрам с трибине која је предвиђена искључиво за жене. Такмичење смо радили такође у одвојеној сали, без иједног мушкарца. Има још много сличних ствари које бих могла да препричавам сатима, али морам да истакнем да су Иранци били поуздани и увек на услузи.
Уколико хоћете да у секунди измамите осмех на Миличино лице довољно је да започнете разговор на тему Олимпијских игара. Крајем јануара остварила је очекиван резултат и изборила пласман на најзначајнији спортски догађај. Многи Милицу, стипендисту компаније Теленор, виде као потенцијалног освајача медаље у Лондону, али она је опрезна са жељама.
– Припреме су трајале од почетка августа. Моја породица, тренер и ја, сви смо за то живели. Иза себе сам оставила много путовања, тренинга… Радило се темељно и квалитетно, заиста. И све се, као што то у спорту бива, свело на један тренутак – ударац у главу двадесет секунди пре завршетка одлучујуће борбе за одлазак у Лондон. Отац, некадашњи фудбалер који је играо у Графичару, није имао снаге да гледа тај меч, иако је на интернету био уживо пренос. Ја сам, иначе, „татин син“… Честитке су после тога стизале са свих страна. Стално мислим о Лондону, о олимпијском селу, том специфичном амбијенту и резултату који ћу постићи. Надам се да ћу успети да се изолујем како се такмичење буде приближавало. Не би било добро да атмосфера Игара негативно утиче на мене. Окружена сам одличним тимом људи и очекујем да све буде баш онако како треба. Жељна сам медаље, као и сви други. Хоћу само да будем свесна да сам све учинила како би то остварила.
Како је Милица изговорила „ударац у главу“, признајемо да нам је било необично да такве речи излазе из њених уста, и то у потпуно опуштеном тону… Као да је рекла „добар дан“.
– Мени то не звучи чудно. То је део мог спорта, примаш и задајеш ударце. А моја специјалност су ударци у главу, с обзиром на то да сам баш „јака на ногама“. Што се повреда тиче, имала сам гомилу модрица, али никад прелом. Не знам како се чини са стране, али теквондо није опасан спорт. Имамо штитнике, кациге, оклоп, тако да није страшно и кад примиш ударац. Заболи у тренутку, и то је то.
Милица сваког дана тренира по два пута, а каже да је прошле године имала тек три-четири седмице слободног времена. Ни 2012. неће бити другачија. Али она о томе и не размишља – сан који је почела да сања 2008. постао је јава…
– Била сам баш млада када сам постала трећа јуниорка света, али довољно свесна да на питање „шта желим у будућности“ одговорим једном речју: „Лондон!“ Волим свој живот, идем путем који сам сама изабрала и ниједна ствар која ће ми омогућити да остварим зацртано ми није прескупа.
Милица Мандић ван спорта: остала је верна свом крају, има традицију испијања кафе у „Флерту“, где води опуштене разговоре у којима спорт није главна тема…
– Дружим се с Урошем, он ми је најбољи другар, иначе некадашњи тренер, затим с Батицом, а изузетно сам везана и за породицу. Имам дивну фамилију, пре свега сестру Јовану, а-ха-ха… Некада се бавила одбојком, сада је озбиљан студент на чак два факултета. Она и другарице увек су уз мене, и када ми не иде, и када нисам насмејана, а тада ми је подршка најпотребнија. Сви људи из мог окружења су некако посвећени мојим резултатима. Хвала им на томе.
Када је у питању образовање, Милица је завршила Основну школу „Владислав Рибникар“, затим средњу фармацеутско-физиотерапеутску, а сада је на „Мегатренду“, на Факултету за културу и медије, смер „односи с јавношћу“. Каже да јој је још рано да размишља шта ће радити по завршетку каријере. Радије се присећа дана из основне школе…
– Волела сам да играм фудбал с дечацима, а–ха–ха… Углавном сам имала, као и сад, мушко друштво. Пикали смо фудбал у дворишту наше школе или Треће гимназије. Кажем вам, одувек сам била спортски тип.
Шта је још карактеристично за Милицу? Можете је често видети на кошаркашким утакмицама Партизана, на које одлази углавном с оцем. Навијати за црно-беле у породици Мандић је део традиције. Амбијент на кошаркашким сусретима Партизана, нарочито у Евролиги, није ни налик атмосфери на теквондо такмичењима. Милица не може ни да замисли како би се осећала када би, хипотетички говорећи, она на неком мечу имала подршку од неколико хиљада навијача.
– Јој, не знам, мислим да бих се одсекла у тренутку. Тако нешто имају само кошаркаши Партизана! Не верујем да ће се та атмосфера икада догодити у мом спорту. Додуше, на једном такмичењу у Италији, чини ми се да је било у дворани Лотоматике, било је баш занимљиво. Сви су фанатично навијали за једног домаћег такмичара. Ето, то је један-једини пут да сам видела озбиљније навијање у теквондоу. Ја нисам имала прилику да то осетим, али знам да ће на Олимпијским играма дворана бити пуна. Већ сада су све улазнице рапродате.
Мислите ли да није могуће да се неко изнервира док се бори за победу у друштвеним играма? Јесте, и те како, бар што се тиче Милице и игре „не љути се, човече“…
– У стању сам да се толико изнервирам, ма можда чак и више него кад изгубим борбу на тренингу. Играм с другаром Батицом и могу опасно да се наљутим, што баш и не иде уз име игре, а-ха-ха… Може да буде занимљив и „Свемирски хокеј“, а ја, наравно, ни ту не волим да губим. Одем понекад и на куглање, али ту сам већ доста опуштенија, у смислу победа и пораза.
(Моцарт)
