Porodica najboljeg tenisera sveta prošla je kroz brojna teška iskušenja kako zbog besparice ne bi prekinula Novakov razvojni put, zelenaške kamate im umalo nisu došle glave.

Породица најбољег тенисера света прошла је кроз бројна тешка искушења како због беспарице не би прекинула Новаков развојни пут, зеленашке камате им умало нису дошле главе.

Ода породичне радости у први сумрак над Булоњском шумом. Док се на јарболу Ролан Гароса вијори српска тробојка, са трибине одјекује “Ноле, Ноле”, честитке шаљу Хилари Свонк и Леонардо ди Каприо, доле на шљаци у загрљају Новак, Дијана и Срђан. Након химне “Боже правде” на црвеној земљи Париза Новак је са толико сањаним пехаром “Купа мускетара” имао рецитал тениске поезије и љубави.

“Коме поклањам ову победу? Животу, љубави која нас испуњава, свим људима који су ми дали толико тога. Јелена Генчић, мој покојни ђед…без њих свега њих ово не би било могуће, али ни без моје жене, детета…”

Многи су тада помислили: “Боже, живот Ђоковића је као бајка. Шетња Јелисејским пољима у облаку француског парфема, Пјер Карден, Пикасо, пољупци на обали Сене, кроасани на Монпарнасу….” А шта је претходило тој слици: цвеће, топлина, разумевања или подршка? Не, напротив!

У канџама зеленаша

Породица Ђоковић је у Паризу прошла тријумфалну капију. Симболика. Дијана и Срђан упознали су на Копаонику на скијашким стазама. Срђан се бавио скијањем у родном Звечану и године 1984. након завршеног курса, запослио се као инструктор у “Генексовој” школи скијања. Ту је упознао Дијану Жагар. Из тог брака имају тројицу синова: Новака, Марка и Ђорђа.

 

Са Копаоника су кренули у слалом једног другачијег живота. Рута је била стрма, капије густо и неправилно распоређене, пријатељи у магли, непријатељи на стази. Из шуме финансијских проблема као гладни курјаци вребали су зеленаши.

– Много смо се мучили, само ми знамо шта смо радили и како смо се сналазили. Одлучили смо да ризикујемо и кренули смо пуним срцем. Сели смо са Новаком за сто кад је имао 10 година и питали га – шта ти хоћеш да будеш? Рекао је да жели да постане првак света у тенису. Било нам је тешко. Дете талентовано, има тако велики сан, а ми без новца да га пратимо у томе. Иако смо имали посао који нам је доносио новац, његови трошкови су били већи. Сналазили смо се на разне начине, пре свега позајмљивали смо новац и плаћали 15 одсто камате на месечном нивоу.

Како је Новак растао и развијао се, било је потребно све више и више новца. Ресторан који су држали на Копаонику, у коме су набољу прођу имали италијански специјалитети и палачинке, није могао ни изблиза да покрије Новаков развојни пут. Срђан је једном био приморан да позајми тадашњих 300.000 марака. Тешко је то било вратити. Чувао је за себе проблеме са уценама. Није желео да породицу оптерећује стварима због којих је неколико пута био у животној опасности.

Јелена Генчић је једном испричала да јој је Срђан рекао: “Да само знате колико пута сам имао нож под вратом.” То није била језичка фигура. Срђан је правио разне фунансијске акробатике како би испунио скоро немогуће захтеве. И увек је стизао. Позајмио би од једног да би вратио другом и тако у круг.

Мама Дијана: Тешко је било пратити Новаков развој

Дијана Ђоковић уз тужни смешак, на чијим крајевима је њен шампион са пехаром направљеним од копаоничког прућа, сећа се тих дана:

– Тешко је било. Новак се развијао, требало га је пратити у свему, а није се имало. Кад се само сетим како нам је било када је Новак са 12 година први пут отишао сам од куће. Три месеца је био у Минхену у академији Николе Пилића. Водио је о њему рачуна као о свом детету. Новак је почео да се рано навикава на живот ван породице, тако да му касније дуга одсуствовања од куће и нису представљала проблем- причала је Дијана.

 

Данас, кад прочитате да је Новак само од турнирских награда зарадио 100 милиона евра, присетите се полутаме сутеренске собе и бритве на гркљану главе једне породице. Пут до Ролан Гароса није “ту, иза ћошка”, или “шетајте право па прва улица лево од Јелисејских поља”.

До Ролан Гароса, Париза, Лондона и осталих тениских мека не стиже се бизнис класом него возом другог разреда преко Зиданог Моста и Љубљане – склупчан на седишту са тениским лоптицама као јастуком и покривачем од снова о пехару Вимблдона. . . Има ту много ћорсокака и кроз њих се може проћи са лампом чије батерије пуне идеали спорта, једног великог сна и породична слога. Тако су пут осветлили Ђоковићи.

Ђед Владо и његов соко

Док су Срђан и Дијана радили на Копаонику, како би издржавали породицу, деда Владо је бринуо о свом унуку. Сваког јутра је тролејбусом “41” или “40”, ређе трамвајем, водио Нолета на тренинге од стана на Бањици до терена тениског клуба Партизан.

“Мој ђед Владо ми је увек био извор позитивне енергије. Он је мој херој и идол. Од малих ногу ме је учио да се никада не предајем”.

Деда је Новака звао “Соко”. Знао је да ће полетети ка тениском врху:

-Мој унук је најбољи на свету. Он је поштен и предан послу којим се бави и коначно је награђен за то. Прошло је 18 година откако сам га водио на тренинге, а сада је дочекао да буде први на свету. Свака му част, поносан сам на њега – говорио је деда Владо у лето 2011.

“Новак ми је обећао пехар са Ролан Гароса”

Јелена Генчић, жена која је стварала шампионе попут Монике Селеш и Горана Иванишевића, најавом Николи Пилићу у лето 1999. да је Новак “највећи таленат који је видела после Монике”, можда је исцртала преломну тачку каријере садашњег светског броја 1. Она је видела на Копаонику како један дечак гледа њене тренинге и рекла је да им се он придружи:

– Требало је да дође на терен у 14 часова. Он је био тамо већ у 13.30 и чекао ме стојећи а не седећи, што је значило да једва чека да почне. Новак је стајао крај својих родитеља и током разговора он ми је корак по корак прилазио, да би се у тренутку када сам рекла да ће бити међу првих пет на свету наслонио на мене. То је био неприметан гест, али тада је између нас успостављена и емотивна веза и знала сам да ми верује, а то му је давало сигурност- испричала је пре пет година Јелена Генчић за “Време”.

Јелена Генчић по образовању је била историчар уметности. Њен ученик је уметнички обогатио историју тениса. Занимљив детаљ везан је за њен рад у школској редакцији ТВ Београда. Довела је на снимање дечака ког је тада тренирала. На питање шта жели да буде када порасте, дечак црне косе је одговорио да жели да буде професионални тенисер и првак света у тенису јер је прво научио да игра тенис, а тек потом да пише. Била је то прва изјава за медије Новака Ђоковића.

 

У свом последњем интервјуу датом 23. маја 2013. новинару Зорану Кецману, Новакова “тениска мајка” је рекла:

– Сву своју интелигенцију, снагу и борбеност усмериће сада ка освајању пехара у Паризу. Волела бих да се Ноле сада максимално концентрише на оно што долази, а то је гренд слем у Паризу. Желим да оствари то што је себи зацртао као примарни циљ у сезони, а то је трофеј Ролан Гароса. Верујем да то може и да ће и ту жељу испунити, а онда ће доћи код мене у Београд са пехаром. Него како другачије? То је наш мали договор”.

Десет дана касније, Јелена је преминула.

У недељу увече са неба Париза, неколико степеница изнад Ајфеловог торња Јелена Генчић и ђед Владо гледали су свог сокола са Копаоника, како слави окружен родитељима. До Париза с љубављу!

Izvor: ekspres.net

Oznake: Jelena Genčić, Branislav Parović, Dijana Đoković, Novak Đoković, Rolan Garos, Srđan đoković