Прочитај ми чланак
(Моззартспорт)
Највећи пливач испричао је како изгледа када се нађеш очи у очи са бик-ајкулом
Био је највећи, а остао тако једноставан. Очи му и даље клиначки играју док прича о животу, каријери и плановима за будућност. Најбољи српски пливач свих времена Милорад Чавић, тазе пензионер, специјално за МОЗЗАРТ Спорт говори о свему и свачему, па и о многим стварима о којима никада није испричао…
Али, за да почнемо од мисионарског посла којег се прихватио када је капицу одложио на полицу, међу „мали миллион“ медаља и пехара.
„Први месеци на новом послу нису били лаки, али надам се да ће ‘Пливачка академија Милорад Чавић’ за 10 година имати велике шампионе. Имам визију како бих развио пливање у Србији, имам и одличне тренере, људе који су жељни нешто да науче, али до сада нису имали од кога. Иначе, мислим да људи о жељама и амбицијама превише причају, али их ретко реализују. Ја сам од оних који желе макар да покушају. Дај боже да буде нешто од мог труда. Желим да променимо размишљање и начин приступа спорту. Морамо да се вратимо на то да уживамо у спорту, а не само да се јуре паре, као у фудбалу, кошарци и комерцијалним спортовима. Позивам све да погледају наш сајт www.пкамц.рс“.
Незаобилазна тема је и чувено финале са Мајклом Фелпсом када је Чавић на необјашњив начин остао без злата.
„Сви су ме питали за то финале, и то се константно понавља. Није ми тешко да причам о томе. Никад нисам имао лоше мишљење о Мајклу Фелпсу. Једноставно, технологија је потпуно несавршена, баш као и ми. Једини проблем је што је његов главни спонзор била та иста фирма која је владала пливачким светом. Никад нисам рекао ништа лоше о Фелпсу, али глупо је да се враћам на ту чувену трку. Кренуо сам даље. Ја мирно спавам и не кајем се што је најбитније“.
Рођен си, практично на обали Пацифика. Да ли си и ти сурфовао?
„Пробао сам, али некако више волим ‘бодy сурфинг’, то је посебна уметност. Својим телом ухватим талас и пустим да ме води, возим талас својим телом. Ко је из Калифорније и тог света, зна о чему причам. Волим да имам директан контакт са водом. Човек који је на дасци губи тај осећај, мада је сурфовање сјајан спорт“.
Америчка обала је позната по ајкулама и опасним нападима на сурфере и купаче. Да ли си имао блиске сусрете с „краљицама океана“?
„Пре Олимпијских игара у Пекингу 2008. годину и по сам живео на Флориди. Сјајно је што је тамо океан доста плитак, па на четири-пет километара од обале дубина иде од 10 до 30 метара. Све се види, чиста је вода, из чамца смо гледали где има риба и где да заронимо. Сваке недеље сам ишао у риболов. Носили смо харпуне и ронили на дах. У то време сам могао да издржим под водом и до четири минута.
Сви моји другари и ја смо после тренинга ишли на роњење. Неколико пута смо се суочавали са бик-ајкулама. Последњи пут, месец и по дана пред Пекинг, имао сам сусрет са једном таквом. Имали смо маске, ножеве, харпуне и рукавице. Тачно се сећам када сам десетак метара под водом видео огромну сенку, а оно што ти се у дубини чини велико, још је веће на сувом. Видео сам ајкулу која је имала главу од барем пола метра. На време сам изашао из воде, али сам се осећао сигурно, јер сам имао харпун. Имам једног другара из Тринидада и Тобага, и дан-данас се редовно чујем са њим, који је буквално скидао рибе с харпуна истим рукавицама у којима је ловио, па је на њима остајала крв. Био сам убеђен да су нас, сваки пут када би биле близу, ајкуле проналазиле због њега. Волео је да се игра ватром, и то из чисте глупости“.
Ниси се плашио?
„Док сам имао пушку и харпун, осећао сам се безбедно, јер сам одличан стрелац. Међутим, тај последњи пут, као да ми је Бог рекао: ‘Чавићу, доста је! Бежи из воде ако хоћеш на Олимпијске игре у Пекинг!’ Тог дана се нисам враћао на роњење, али бих се данас радо спустио под воду, јер је то један од најбољих осећаја у животу. Под водом си, ниси најјачи, али имаш алат који може да ти спасе живот ако будеш прецизан“.
Колико ти је ајкула била близу?
„Између мене и бик-ајкуле, која је далеко најагресивнија врста, било је пет до осам метара. Али она увек прво кружи око плена, па је пливала око нас неколико минута. Пошто гледа одоздо и види само силуете, не зна шта је изнад ње. Онда у једном тренутку савије реп и крене у напад. Тада је кренула ка том мом пријатељу Џорџу, који је имао крваве рукавице. Он је упуцао ајкулу харпуном у главу и она је побегла. Ово је истинита прича, ништа не претерујем. Дечко је рођен у Тринидаду и Тобагу, цео живот лови“.
Њему је, значи, бежање од ајкула био лакши тренинг?
„Па тако некако. За њега је то било зезање. Тим харпунима нисмо имали шансе да пробушимо лобању бик-ајкуле, али су били довољни да је уплашимо и да побегне. Када смо изашли из воде Џорџ је био потпуно „цоол“ јер му то није било ништа ново, а ја сам се одсекао“.
Имаш ли искуства с великом белом ајкулом?
„У Калифорнији има много белих ајкула, и то више на северу, тамо код Сан Франциска, али их на Флориди, колико знам, нема. У сваком случају, људи које знам су се суочавали с великим белим ајкулама дугим од четири до шест метара. Све то није нимало безазлено, али је занимљива прича. Ја сам од типова који су ‘навучени’ на адреналин, али ми можда није било најпаметније да идем у подводни лов у години Олимпијских игара. И сурфовање је врло опасно. Не знам за Европу, али у Америци на ТВ-у стално пуштају емисије о нападима ајкула, тако да знам шта треба да се ради ако се нађеш са том великом рибом очи у очи. Проучавао сам те технике одбране, како да је ударим по носу или очима ако бих уопште успео у тој намери. Али ако те једном ћапне – довиђења“.
Шта сте још ловили, да ли је било ража?
„Не знам да преведем с енглеског на српски како се зову све те врсте. Шарене и лепе рибе нисмо ловили, јер њихово месо не ваља. Што су рибе ружније, то су укусније. Тако су ме научили“.
Шта је с приватним животом, где излазиш, с ким се дружиш?
„Одувек ми било битно да, где год живео, постоји биоскоп, базен и барем једна дискотека, да имам где да изађем и да се опустим. Највише ме опушта гледање филмова и дружење с пријатељима. Мало ми треба да будем срећан“.
Какве филмове волиш?
„Најглупље на свету! Оне америчке комедије које немају везе са животом. Често се питам и ко уопште инвестира у те филмове. Обожавам и хороре са зомбијима и вампирима, они су ми прва опција. У Америци ми је омиљени празник био ‘Ноћ вештица’. Волео сам да се маскирам. Прошле године сам, рецимо, био Петар Пан. Чак сам и на Твитер ставио слику у том костиму, са рођеним братом које је био Тарзан. Потпуно сам у том фазону“.
У шта си још био маскиран?
„Боље је питање у шта се нисам маскирао. Волим да се зезам и да се смејем на свој рачун“.
Шта те опушта?
„Спавање! Човече, има га тако мало! Треба што више спавати. Оно што ми је најтеже пало од када сам ушао у овај нови посао јесте што не могу да спавам сат-два дуже. Најбољи могући савет који могу да дам људима је – одморите се! Немојте да потцењујете сан, те кафе које пијете не могу да вам надокнаде што се нисте одморили“.
