Прочитај ми чланак
(Политика.рс)
Бивши голман Минхена 1860 неизоставно је име у свим анализама које се ове године праве у Немачкој, поводом пола века од оснивања Бундеслиге.
– Та песма је била толики хит да сам с њом гостовао на телевизијама широм Европе у разним шоу-програмима – говори за „Политику” Петар Раденковић (79), познатији као Ради у Немачкој, у којој живи већ дуже од пола века.
– После сам снимио још три плоче, али ниједна није доживела такву популарност. Онда су мојим стопама кренули Франц Бекенбауер, са албумом „Добри пријатељи не желе да се растану”, и Герд Милер са „Чуло се бум”!
Ове године, док се у Немачкој обележава 50 година од оснивања Бундеслиге, презиме Раденковић је раме уз раме с највећим легендама немачког фудбала. Када је Фудбалски савез Баварске пре пет година објавио књигу „Минхенске фудбалске приче”, поглавље о њему нашло се на самом почетку, од осме до 14. стране.
– Помињање његовог имена буди снажне успомене – пише на почетку приче о Радију. – Каква су то била времена, на стадиону у Гринвалду, у јазбини „лавова”. Били су то чаробни тренуци, када је Петар Ради Раденковић одједном, огромним корацима потрчао, напустивши шеснаестерац, елегантно примивши лопту уместо да је дегажира, а затим направио пируету и с лоптом у ногама отрчао до центра. Одушевљење на стадиону! Једни су били одушевљени, други шокирани. Тамо доле је тренер Макс Меркел скочио од беса. Ради је одиграо елегантан пас, дрско се осмехнуо и отрчао назад, где су га навијачи на местима за стајање, иза гола, поздравили овацијама.
– У моје време Минхен је био оно што је Бајерн данас – наставља Раденковић, окружен старим пријатељима у „Мадери” која је његова „друга кућа” кад год је у Београду.
– За моју каријеру је најзначајније то што је град Минхен био фудбалска провинција све док клуб Минхен са мном на голу није остварио своје највеће успехе. Освојили смо домаћи куп 1964, следеће године играли у финалу Купа победника купова (Вест Хем победио с 2:0 пред 98.000 гледалаца на „Вемблију” – прим. аут), а прваци Немачке постали смо 1966. Порасту моје популарности значајно је допринело и оно што сам радио ван терена. Један сам од првих играча који је имао рекламне уговоре с компанијама, моје име ишло је уз текстилну индустрију, уз моторна возила, звали су ме кад су се отварале робне куће. Поврх свега, имао сам среће да моја плоча буде хит.
С нашом репрезентацијом је освојио сребро на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. Поникао је у Црвеној звезди из које је прешао у ОФК Београд (1952-1960) а одатле у Немачку, на кратко у Вормацију из Вормса (1961/62), па онда у Минхен 1860 (1962-70), у који је дошао непосредно уочи оснивања Бундеслиге (1963) као једини клуб из тог региона. Бајерн је ушао у највиши ранг тек две године касније, под вођством некадашњег репрезентативца Југославије и играча Партизана Златка Чајковског. Њега је наследио Бранко Зебец, такође фудбалер „црно-белих”, а и Црвене звезде, и члан националног тима, с којим је Бајерн први пут освојио Бундеслигу (1969).
– Бајерн је данас најуспешнији и најздравије организован клуб на свету, али не треба заборавити да је Чајковски један од његових темеља моћног Бајерна, имајући у виду да је открио Герда Милера и Сепа Мајера, а да је из омладинског тима у први увео Франца Бекенбауера. Кад је довео Милера, задиркивали су га што је довео неког „малог дебелог”. А тај мали постао је један од најбољих голгетера на свету свих времена – говори Раденковић.
Као близак пријатељ највећих људи немачког фудбала, па тако и Бекенбауера, Хенеса и Руменигеа, питамо га како је то дружити се после каријере с легендама љутог ривала на терену.
– Уживам у Бајерновим успесима и осећам се привилеговано што сам близак са свим тим великанима и што данас могу да гледам најбољи фудбал на свету на „Алијанц арени”. Задиркујем их да нису позвани на 50. рођендан Бундеслиге, пошто за разлику од мог Минхена, они нису били у њој на њеном почетку. Али, данас се све обрнуло. Они владају Европом, а моји „лавови” су у Другој лиги.
Данас, док се дивимо Бундеслиги, лепо је знати да је један Србин променио њено лице. И без обзира на то што Рибери и Робен имају више од сто милиона евра, ма колико титула донели у Бајернове витрине, они никада неће у немачком фудбалу имати тако узвишено место као наш Ради. То, уосталом, потврђује и ФС Баварске кад у свом алманаху истиче да уз све почасти Францу Бекенбауеру, кајзеру немачког фудбала, та књига мора да почне са човеком који је најзаслужнији за најсветлије тренутке Минхена 1860:
– Петар Раденковић, родом из Југославије, почетком шездесетих био је једна од највећих звезда минхенског фудбала. Био је краљ у младој Бундеслиги, најбољи голман на свету (када је у једном интервјуу описивао идеалног голмана, испало је да описује себе, па су га задиркивали да је хвалисавац као Касијус Клеј – прим. аут), познат по бритком језику, миљеник публике и идол дечацима у Минхену.
И био је то у време када су се фудбалери појављивали само на спортским страницама, у спортским часописима, а не у магазину „Браво” и некој жутој штампи или на друштвеним мрежама. При томе, Ради је блистао на терену. Волео је шоу. Данас би био тражен у великом циркусу који се прави од фудбала, згрнуо би брдо пара, имао би астрономске рекламне уговоре, гомилу позива за гостовања на телевизији, био би звезда ток шоуа. Јер знао би увек да нађе ефектан коментар, иако његов немачки није савршен.
Александар Милетић
