Професионалци су отровани, принудно је са седишта извучен истрауматизовани пилот који због лоших искустава већ годинама на лети. Никад додуше није ни седео за управљачем тако компликоване машине. Тако бисмо у најкраћем описали сценарио за култни филм “Има ли пилота у авиону“ , а вала бисмо на врло сличан могли да опишемо и тренутну ситуацију у репрезентацији Србије.

Истина, професионалци нису отровани, само су некако спонтано изашли из кадра, али сличности су ту. Прво, све авантуре Младена Крстајића заиста полако добијају примесе урнебесне комедије, јер оно у Лавову било је толико лоше да су и у Србији многи вероватно почели да се смеју. Даље, вукао је и Крстајић своју трауму, пошто је играо у оних 1:6 против Аргентине на Светском првенству у Немачкој. И на крају, ни селектор није до сада имао прилику да седи за управљачем тако компликоване машине каква је фудбалска репрезентација Србије.

Епилог: тешка хаварија у Лавову. И требало би да буде: озбиљна тема за размишљање челника Фудбалског савеза Србије. Јер само наивни би смели да помисле да је ово некакав сплет несрећних околности и једно лоше вече. Ово је само наставак серије нелогичних потеза. Сви су они били само један корак напред ка украјинској срамоти.

ШВАЈЦАРСКА

“Да данас могу нешто да урадим послао бих га у Хаг. Да му суде као што су они нама“.

Тако је Крстајић после оног болног пораза од Швајцарске – можда и болнијег од овог синоћ – говорио о судији Феликсу Бриху. И нема сумње да нас је Брих оштетио са оним брзим картонима, пре свега очигледним пеналом који није свирао због прекршаја над Александром Митровићем. Али вероватно би Крстајићу било паметније да је више размишљао о игри Србије. Јер и против Швајцарске смо кренули грлом у јагоде, тад чак имали и период одличне игре, а онда умислили да смо бољи него што јесмо и уместо да пробамо да узмемо тај један бод ми смо извели Луку Миливојевића да бисмо са Немањом Радоњићем напали цео плен. Сви знамо како се то завршило. Штета је само што ништа нисмо научили. Само због тога се овде и присећамо те ноћи у Калињинграду.

ИВАНОВИЋ, МИЛИВОЈЕВИЋ, НАСТАСИЋ, ОБРАДОВИЋ, СТОЈКОВИЋ…

Почело је још раније са скидањем капитенске траке Браниславу Ивановићу, али баш у том поразу од Швајцарске клупко незадовољства у свлачионици је кренуло да се одмотава. Лука Милиојевић је први страдао, па онда Матија Настасић, затим Иван Обрадовић, нема више ни Владимира Стојковића, Душка Тошића…

Нека буде и да је неко од њих крив, али толико отказа јасно говоре да Крстајић има проблем са конструктивном критиком или карактерима који му нарушавају “ауторитет“ који као тренер није ни имао. За овако кратак мандат на селекторској функцији превише конфликата. Не би се толерисали ни много већим именима. За селектора одавно испричана прича, за Србију не би смела да буде…

Тек да је поменемо, јер мора увек да се помиње.

БЕСМИСЛЕНОСТ ЛИГА НАЦИЈА

Да се разумемо, овде не говоримо о Лиги нација као такмичењу, већ пре свега о Крстајићевој филозофији откривеној кад се једном приликом брецнуо на новинаре после питања о честим променама у тиму.

“Ако пратите репрезентацију, да долазите на конференције, да слушате шта причам, знали би да је ова Србија репрезентација у фази стварања…“

Тачно је, репрезентација је била у фази стварања. Стварана је у формацији са четири дефанзивца, једним шпицем… У такмичењу за које нам је Душан Тадић у интервјуу после оне епске партије против Реала искрено рекао…

“Реално смо ту били најквалитетнија екипа у групи. Знаш да ћеш бити први, да се не лажемо, знали смо… Сад тек иде оно озбиљно“.

У том такмичењу које смо знали да ћемо да освојимо ми смо уигравали – ништа. А и тада је Лука Јовић тресао мреже у Франкфурту и прилично је било јасно да би ваљало некад пробати. Јок море, упорно 4-2-3-1. У ствари, тај систем са три штопера позади баш је Крстајић и елиминисао кад је наследио Славољуба Муслина на месту селектора. И онда сад, први пут после годину и по дана на клупи, у можда најважнијој утамици квалификација?! Бесмислено, заиста.

Приде, немојмо оне приче да је јавност тражила два нападача. Јавност тражи и веће плате за мање радно време. Селектор је плаћен да о томе мисли. А како он мисли уверили смо се и после утакмице са Румунијом у Букурешту када је на питање зашто у игру није увео Александра Пријовића кад је Србија потпуно доминирала рекао.

„На Светском првенству смо ризиковали, ставили сте ме на маргине, како немам појма о фудбалу. Не може вам Бог више угодити. То су одлуке које сам ја донео и тако ће бити убудуће“-

ЛАВОВ

Нажалост, Крстајић је говорио истину. Наставио је да доноси одлуке и доживели смо најтежи пораз откако смо независна држава. Па би вероватно требало да се запитамо да ли би и даље одлуке смео да доноси тренер који не прави разлику између утакмице са Швајцарском на Мундијалу и меча са Румунијом у Лиги нација. Који у најважнијем мечу квалификација промени апсолутно све на чему је радио протеклих годину и по дана. Приде на начин да изгледа ово ни на тренинзима нисмо увежбавали. Све је око синоћњег меча било спорно. И избор играча по позицијама и непостојећи план и одсуство опције Б и психичка припрема…

Најмање је ту формација проблем. Проблем је што имамо најталентованију генерацију откако играмо под именом Србија, што сви они Златни орлићи дочекаше прву трауму и пре но што су прославили 25. рођендан, што се Душан Тадић и Лука Јовић – само примера ради – не виде на терену после сезоне у којој су одушевљавали Европу, а селектор прича о “преузимању одговорности“?!

Зна се шта то значи.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Ознаке: Дејан Станковић, Младен Крстајић, Србија, фудбал, фудбалски тренери