Прочитај ми чланак
(sportal.rs)
Гозба је била спремна. Хиљаде навијача са „шаховницама“, карневалска атмосфера, концерт „домољубних“ песама сатима пре утакмице. Остало је још „само“ да на терену тада трећа репрезентација света почисти омражене Југословене, па да славље почне…
Европа је чекала Хрватску, не неке тамо који су носили дрес државе која се одавно распала. Е, та најважнија прича, она на терену, претворила се у нашу фудбалску бајку. Наши фудбалери су са „Максимира“ одлетели директно на ЕП, док су хрватски играчи попадали на траву, а навијачи у очај. Тада сам доживео мук који ћу вечно памтити.
Данашња тензија пред дуел у Загребу је најблаже речено смешна у односу на то шта се догађало у октобру 1999. године. Била је то битка за сва времена, јер је и улог био огроман. А ратни ожиљици и те како су и даље били болни, па су у спорту сви тражили неку нову победу како би доказали супериорност. На обе стране биле су тимчине. Хрвати са чувеном генерацијом која је била трећа на СП годину дана раније: Шукер, Бокшић, Јарни, Бобан, Станић, Ладић, Тудор, Рапајић, Асановић…
Имали смо, међутим, и ми момке спремне да покажу зубе: Краља, Мирковића, Јокановића, Ђукића, Михајловића, Станковића, Нађа, Милошевића, Мијатовића, Савићевића…
И Европа и свет су са посебном пажњом пратили дуеле, снимљен је и чувени документарац у којем Дејан Савићевић испред хотела у Загребу вређа „пургера“. И по том детаљу се видело да их се наши фудбалери нису плашили, иако се све решавало у Загребу, пошто се очајан меч у Београду (0:0) памтио по нестанку струје, а не по игри.
Бошковић „решетао“ по трибинама, Бошков „возао“ Хрвате
Знам да се много прича о запаљивој атмосфери, пакленом дочеку и ко зна чему све не, али ја се никад безбедније нисам осећао у животу. Експедицију из Београда чувао је огроман број полицајаца, који су о нама бринули од тренутка када смо слетели.
Право са „Плеса“ ишли смо на меч младих. Резултатски је био безначајан, али играло се за понос, пошто су у првом мечу у Хумској Хрвати понизили чету коју је водио Милован Ђорић (6:2). На стадиону Загреба у Крањчевићевој било је 2:2. После гола, Бранко Бошковић „решетао“ је по трибинама, док је изједначење донео прелепим голом из слободног ударца Ивица Францишковић, Суботичанин, баш док су му домаћи навијачи скандирали „Ивица, усташо…“.
Увод је био леп, али сви су мислили само на „Дан Д“, на велики фудбалски рат дан касније, историјског 9. октобра 1999. године.
Сећам се да је Хрватима опсесија била да сазнају у којој ће формацији истрчати Југословени – 4-4-2, или са либером, који би био садашњи селектор Синиша Михајловић. На ту тему испитивали су кога год су могли до изнемоглости. Посебно легендарног Вујадина Бошкова, нашег селектора.
А он, искусан, „намазан“, „возао“ их је како је хтео. Они га питају да ли ће да игра са либером, он одговара како је одушевљен чистоћом Загреба. Они опет нешто на ту тему, он узврати нечим десетим. Док нису схватили да баш ништа неће сазнати и да морају да сачекају тренутак када ће бити објављени састави.
Хрватска – Они, непожељни на вечери
Млади су направили леп увод, а увече смо кренули у шетњу Загребом, са жељом да негде вечерамо, осетимо атмосферу. Са мном су биле колеге из Дневника (Зоран Рангелов) и Спорта (Мирко Врбица), као и један Шпанац, који је са нашом репрезентацијом кренуо из Београда.
Пролазили смо поред кафића и ресторана који су на таблама испред позивали да се баш код њих сутра увече гледа пренос утакмице. И нигде, баш нигде, нисмо могли да прочитамо да играју са Југославијом. Толико су је мрзели да је свуда писало Хрватска – Они! Било смо само „Они“.
Такву опседнутост никад нисам видео ни пре, ни после тога. Ни невероватну количину мржње која је, без сумње, имала удео у мечу за сва времена, јер су, једноставно, морали да изгоре у атмосфери коју су сами довели до усијања.
Чим бисмо проговорили, домаћини у ресторанима знали су одакле стижемо, па смо били непожељни. Ни слободни столови за нас нису били слободни. Шпанац је био шокиран, а није нам преостало ништа друго него да глад победимо на неком киоску.
Меч за инфаркт, Хрвати све промашили
На дан утакмице нервоза је расла из минута у минут. Нека почне већ једном, па шта буде. Навијачи са хрватским заставама преплавили су Загреб. Шетали смо центром и слушали их како певају.
Сећам се и Учиног (сниматељ СОС канала Владимир Јовановић) страха док га је Небојша Петровић водио међу најватреније Хрвате на Тргу бана Јелачића. А немогуће је било да домаћи навијачи сваког минута не помену „Неовисност“, Србе, врбе… Сви су нестрпљиво чекали утакмицу, да се види коначно ко је ко. Од првог тренутка, од изласка на терен, наши се нису уплашили.
Иако је створена атмосфера као да су дошли да их Хрвати изврте на ражњу и тако увеличају гозбу. Наш национални тим морао је да сачека Михајловића, који је отишао до огромне хрватске заставе са натписом Вуковар, испод које је клекао и прекрстио се за срећу!
Данима се у Хрватској стварала атмосфера као да баш ништа друго не може да се догоди, осим тријумфа Хрвата. Сећам се да је Шимић, тада члан Милана, „знао да ће доћи до судара на Аутопуту братства и јединства и већ је видео ознаке на карамболираном возилу“.
И разни стручњаци за све и свашта су причали да ће да заблиста Ладић, док ће на другој страни нервозни Михајловић бити трагичар југословенског бродолома. Како сам се смејао док сам дан после меча читао све те најаве. Ладић јесте одушевио, али све у Србији, док је Михајловић мајсторијама из прекида бацио Хрватску на колена.
У мечу за инфаркт, у којем смо пребрзо остали без Зорана Мирковића после чувеног дуела са Робертом Јарнијем, бројали смо минуте. Чекао се крај, имали смо бараж на длану, а онда се у новинарској ложи зачуло: „Гол у Скопљу, 1:1!!!“. Македонцима ништа није било потребно, али су одрадили посао, испоставило се, за нас и ремизирали са Ирцима. И одмах крај на „Максимиру“! Идемо у Белгију и Холандију. Скачемо, радујемо се.
Хрвати су, дефинитивно, изгорели у превеликој жељи. А скамењена лица као у тим тренуцима никад више нигде нисам видео, а ни не верујем да ћу у будућности. Наши су полетели једни другима у загрљај, а ми који смо дошли из Србије уживали смо у сваком тренутку невероватне тишине.
Почело је славље, певало се у авиону до Београда, где је на аеродрому неколико стотина навијача дочекало јунаке из Загреба. Све остало је историја, чија нова страница се отвара сутра у Загребу. Не волим прогнозе, али ми се свиђа што сви причају да су Хрвати „већ победили“. Имам неки добар предосећај, ваљда ме неће преварити…
