Прочитај ми чланакСрбију на првенству Европе можда неће представљати најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али ће они који ће тамо играти за Србију - бити најмотивисанија екипа на Евробаскету.
Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи.
Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније.
Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“.
Бранислав Нушић и Жанка Стокић
Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али…
Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали.
Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје.
Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке.
А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“
Једни за друге. И род свој.
Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта…
… игра се где год може да се постави нешто што личи на кош…
Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен…
… овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине…
… овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо.
Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће.
И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били.
На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“.
Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“.
Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми.
Овде се игра за цео народ. И – једни за друге.
Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу…
… замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког.
И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном.
Стигли „отписани“.
Сад ћеш да видиш шта је снага љубави.
