Прочитај ми чланак
У величанственом амбијенту новосадског „Карађорђа“, Станковић се опростио од репезентације, испраћем овацијама. Од мноштва загрљаја најнежнији са Аном, Стефаном, Филипом и Александром.
„БРАВО, мајсторе“, одјекивало је и из свечане ложе стадиона са свакако најлепшим именом у Србији, иначе препуне значајних не само фудбалских имена.
Легенда је, дефинитивно, крочила у легенду!
Дејан Станковић (35), човек са највше одиграних мечева у националној селекцији, Србин са највише освојених међународних трофеја и љубимац навијача, не само код нас и у Италији где игра већ готово деценију и по, већ и широм фудбалске Европе, опростио се од националног дреса Србије.
Сат на семафору новосадског стадиона “Карађорђе“ зауставио се у деветом минуту и 17 секунди пријатељског меча Србија – Јапан, да би се под модрим небом „српске Атине“ проломио громогласан апалауз који је, без перкида, трајао готово пет минута!
Репрезентативци Србије и Јапана направили су шпалир, а онда је човек који је одиграо 103. меч у репрезетнтативном дресу и тако, за један наступ, претекао Саву Милошевића, уз овације “Деки, Деки…“, кренуо ка атлетској стази.
Најпре се, господски како је увек чинио, поздравио са играчима гостујуће репрезентације, с некима и традиционалним јапанаским наклоном уместо руковања, па онда и са својим саиграчима. А на самом крају шпалира сцена за историју: скинувши је претходно са своје, досадашњи капитен „орлова“ ставио је капитенску траку на руку свог наследника Бранислава Ивановића.
Са западне трибине „Карађорђа“ у једном тренутку се чула и нова верзија популарне песме „У Новом Саду…“, очигледно спонтано прерађена са ову прилику.
Уместо оних изворних, стихови су, наиме, гласили „У Новом Саду, у Новом Саду, еј, Деки опрашта се…“.
– Мајсторе, твоја је, заслужио си је. Нека вам Србија, увек, буде изнад свега – рекао је, са искром сузе у оку, један од најбољих српских фудбалера свих времена.
– Не брини, легендо, нећемо изневерити ни тебе ни нашу земљу – одговорио је не мање узбуђени Ивановић.
Уследио је најпре дуг, срдачан загрљај са селектором Синишом Михајловићем, човеком који му је, још кад је стигао у италијанску Серију А, значио много, много више од пуког сународника и обичног пријатља, а потом и са осталим репрезентативцима.
А онда, најлепши и најнежнији тренутак незаборавног опроштаја великана: на стази су га, са мајком Аном, у дресовима Србије наравно, чекали синови Стефан, Филип и Александар.
– Деки, Деки… – одзвањало је „Карађорђем“ док се више од 50 фоторепортера тискало да забележи најлепши и најтоплији од многобројних синођних Станковићевих загрљаја.
Педантни статистичари ће, свакако, забележити да је са временом које је, у петак увече, провео на зеленом тепиху новосадског стадиона, Станковић свој репрезентативни опус заокружио на фантастичних 7.307 минута и 17 секунди!
Ни историјски догађај није, нажалост, могао да прође без звиждука.
Најгласнији су били у тренутку када је поклом Станковићу уручивао Томислав Караџић, а поред њега део гледалаца је, такође по обичају, звиждуцима пратио и сваку интервенцију голмана Владимир Стојковића.
Пре самог меча су се, иначе, као на траци, смењивали дарови и даривачи.
Најпре му је селектор Алеберто Закерони поклонио дрес Јапана са његовим именом, Зоран Булатовић и Зоран – Бата Мирковић „Златну лопту“, па Владимир Петровић – Пижон, у име Црвне звезде у којој је почела његова фудбалска бајка „Златну плакету“, а Томислав Караџић, у име ФСС, „Златну значку“.
И најзад, за крај заслуженог даривања, и званична смена владара на врху листе српских играча са највећим бројем наступа у дресу репрезентације: Новом краљу, Дејану – Декију Станковићу златни дрес са бројем 103 је, уз праве овације препуног „Карађорђа“, предао његов претходник Саво Милошевић.
Најдубљи наклон, мајсторе и, још једном, хвала за све што си дао српском фудбалу!
(Већерње новости, фото: Н. Параушић)
