Прочитај ми чланак
(Владимир Новаковић, Б92, фото: Starsportphoto,Бета)
Српска историја памти и важније вечере, али вероватно никад ниједна није скупље коштала. Када је Синиша Михајловић пре четири дана обећао вечеру новинару који погоди стартну поставу, нико од нас није ни слутио у шта ће се то изродити.
У петак увече Синиша није морао да части никога од новинара, али сигуран сам да би свако од њих радо прихватио да прескочи ту част ако би то гарантовало да нам се неће догодити она два сата.
Најпре смо шокирано гледали у списак. Онда смо се десетак минута трзали код сваког погрешног паса, једног за другим. Онда нас је шокирао неко од кога се то не очекује. Онда су и они само гледали како нам Славонска лола забија срцем. Онда смо се, одмах после паузе, масовно исповређивали док је лопта прохујала са погрешне стране стативе. Онда је почела резигнација.
Није срамота изгубити на Максимиру. Нису Хрвати случајно девети на ФИФА листи, не шамарају случајно Италију кад год је сретну, нису се без разлога поигравали са Немачком и Аргтентином и добрано намучили Шпанце летос у Пољској. Још важније, није случајност што у Скопљу нису умели да вежу три паса, али су однели кући три бода. Није то тим невероватних зналаца, ништа посебно нису показали ни у петак увече. Међутим, док се меч ломио они су добили мање-више сваки 50-50 дуел, кад је требало искористили су прилике.
У мене сумњате?
Шта је и коме хтео да докаже Синиша Михајловић на Максимиру? Успео је да нас све изненади, укључујући и многе од играча, како оне на терену, тако и оне који су збуњено тражили своје име на списку играча, иако га није било. На сва питања одговарао је коментарима.
Још као играч Михајловић није бежао од конфликата, напротив, волео их је. Прича са Штимцем је покупила сву пажњу јавности, али сви се свакако сећају сукоба са Јеремисом, сличног исхода дуела са Муцуом, док је на Западу највећу пажњу привукао конфликт са Вијером, јер су обојица користила расистичке коментаре. Није се много променило ни по преузимању функције тренера, а затим и селектора Србије.
Почело је са Љајићем, када су га многи и подржали, јер је и са друге стране сукоба била конфликтна личност, момак који је само који месец пре тога добио батине од сопственог тренера усред утакмице. Уследио је случај Матић, који је парадигма проблема – то што неко игра добро за озбиљан клуб никако није довољно да се уђе у Михајловићев тим (питајте Суботића). После сукоба са Ивановићем и Коларовом (између неуспеха против Белгије и Македоније) и најупорнији браниоци селекторовог карактера дигли руке.
Није Михајловић стао на играчима. Ушао је у отворени конфликт са представницима Партизана, показао јасно непоштовање према оба српска клуба за која је наступао у каријери. Онда се посвађао са целим Београдом, одводећи репрезентацију из њега. Сваки разговор са новинарима почиње и завршава се констатацијом – „ваше је да пишете, мој посао је терен“. Ако бих писао онако како Синиша Михајловић ради посао на терену, одавно бих прилику добијао само на сопственом блогу.
Кец из логике
Слушали смо после утакмице да је тим млад и неискусан. Зашто је наш тим млад и неискусан? Да ли селектор бира младе и неискусне да буде херој, ако им крене, и да има савршено оправдање, ако наставе са неуспесима? Да ли је наш тим млад и неискусан био и у Скопљу, када је из стартне поставе избачен капитен, симбол константности у нашем фудбалу?
Млади и неискусни су Велшани, они што су примили шест комада на Карађорђу, али су умели да покажу карактер, двапут преокрену против Шкота (и то пошто им изађе главна звезда) и ено их испред нас на табели групе.
У модерном фудбалу уиграност је огромна предност, шта ће вам бољи показатељ од шпанске репрезентације. Зашто је онда после радикалног реза у националном тиму Србија на шест пријатељских мечева у осам и по месеци имала чак 48 репрезентативаца, али је на 4 такмичарске утакмице пре Загреба стартовало само 16 различитих играча?
Ако већ имамо прилично стандардну поставу, зашто је не уигравамо на пријатељским утакмицама? Зашто на последњој проби пред Загреб стартује човек који има суспензију? Још важније – зашто је прошлог маја испробавана тактика са 3 дефанзивца у линији (која Србији са овим избором играча вероватно и највише одговара), да би се од тога одустало чим су кренули такмичарски мечеви?
Највећи проблем српског тима, што је и сâм селектор признао, јесте недовољна ефикасност. Да ли је у таквим околностима паметно играти са једним нападачем, као што Србија реално игра све време, па је још тај усамљени човек најчешће неко ко по формацији (на свим мечевима пре Загреба као нападача су стартовали плејмејкер Ђуричић и Марковић, који је крило или други нападач).
Избор нападача подвукао је још један проблем – када је на доласку Михајловић образлагао зашто неке играче није звао, објаснио је да је основни критеријум редован наступ за своје клубове. Онда је ускочио себи у уста позивајући играче потпуно ван такмичарске форме, чак и оне који још поштено ни повреду нису залечили.
Уз све то, упитан је и избор решења у појединим мечевима. Владимир Стојковић је још један проблематични лик српског фудбала, али ако је већ добио позив за меч, није ли логично да на Максимиру брани он, који подигне ниво за две класе у великим утакмицама (Брага – Звезда, Србија – Немачка)?
Треба ли нам можда епитаф?
Но, највећа грешка била би да помислимо да је проблем Синиша Михајловић. Селектор је само симбол и фасада свих проблема у којем је најлепша игра у нашој земљи. Српски фудбал је клинички мртав. Неки његови делови упадљивије живе само захваљујући апаратима, као Црвена звезда, други још могу да се праве да је све у реду, али будућност не постоји ни за кога.
У овој земљи тим који веже шест узастопних титула, редовно игра европска такмичења и продаје играче за солидне суме и даље не може да сакупи ни за плате радницима, онај други за шест година од нуле стигне до дуга од три годишња буџета, а на терену и ван њега има ауторитет таман колико и екипа из балона.
Трећи најрадије не би да се гура ни на друго место, о првом не размишља. Све остало је и тако ствар договора – ко ће бити четврти, девети, ко испасти, ко остварити промоцију, ко се преселити у суседно веће место и ко коме дати лиценцу за такмичење у вишем рангу. Све може.
Није проблем у новцу, новца нема нигде изван великих фудбалских сила (свакако га нема у Црној Гори и БиХ, па видите где су они у квалификацијама), а и тамо је број великих дужника много већи него број финансијски стабилних. Пола румунске лиге је на ивици колапса, укључујући велики Динамо и сад већ редовног учесника Лиге шампиона ЦФР из Клужа. У Бугарској се спрема фузија две од три највеће екипе, Хајдук преживљава само зато што је културолошки балкански еквивалент Барселоне. Ференцварош је због дугова силне године провео у другој лиги, АЕК се гаси.
Беспарица је чињеница, али није новац кључна ствар која недостаје српском фудбалу. И намештање је чињеница, можемо се само правити да није (о обиму и врсти би се дало расправљати), али није ни то пресудан фактор. Највећи проблем је што у овој земљи не постоје систем и етичке норме, систематски урушене у целом друштву. Али фудбал је и на глобалном нивоу парадигма друштва, логично је што је и овде тако.
Вероватно да би најталентованији клинци и да је овде све у реду радо прелазили у неку од најјачих лига, поготово када би их звали Челси, Манчестер Сити, па и фамозна Фиорентина. И Холандија је разумна опција, пола Европе иде тамо да се фудбалски развије, пре него што привуче пажњу крупнијих риба.
Нико ме, међутим, неће убедити да је нормално да нико из најталентованије Звездине генерације не жели да потпише уговор са клубом, да ће нам колико сутра пола репрезентације чинити клинци који су пре 17. рођендана отишли из ове земље не одигравши у њој сениорски меч.
Али зашто би остајали у земљи, у којој је пола њихових саиграча из кадетског тима купило место, док је неколико сјајних талената отпало јер нису могли или хтели да плате? Зашто би остајали када фудбал у Србији не воде клубови, тренери, представници савеза, већ менаџери, који им обећавају да им следи Настасићева или Ђуричићева судбина?
Где смо погрешили? Како је наш фудбал дошао ту где је сада?
Није потребно бити превише проницљив да би се кривац потражио на самом врху. Фудбалски савез Србије као кровно тело мора бити одговоран због тога што је у сваком сегменту све постављено погрешно. И далеко од тога да је проблем кренуо од садашњег руководства.
Избори за челне људе Фудбалског савеза Србије редовно донесу серију оптужби против већине кандидата, често поткрепљених доказима. Онда све стане, делегати гласају како то обично делегати у овим крајевима чине и ништа се не мења. Колико год да се лоше ради, на овим просторима је права катаклизма ако неко за живота буде смењен са позиције.
Националне селекције у свакој сиромашној земљи имају јасну функцију пијаце, преко које фудбалери траже ангажман у богатијим лигама. Нити то важи само за Србију, нити нас реално ту неко нешто пита. Мало је места на којима је тај принцип постао толико битан при избору играча као овде.
Јавна је тајна да су и деведесетих силни играчи позивани да би испунили квоту наступа за трансфер у иностранство, а већина Југословена била је забезекнута што су још на СП у Италији играли селекторови земљаци и играчи по кључу, док је најталентованија генерација на овим просторима у последњих пола века седела на маргинама.
Ипак, када видите колико се поклапају спискови репрезентативаца и клијената једне менаџерске агенције, морате да се запитате. Није наш посао да се бавимо истрагом на том пољу, нити је та подударност нужно лоша – не тако давно један овдашњи кошаркашки клуб је остваривао фантастичне резултате иако су му скоро сви играчи били код истог менаџера. Проблем је што момци које позива Михајловић не праве резултате.
Суперлига живи у интеррегнуму – Заједница суперлигаша има само формалну власт, али се Савез меша у њено функционисање само када њему одговара. Број клубова и систем дуго се мењао из године у годину, да би долазак садашње гарнитуре донео проширење лиге на 16 тимова, у тренутку када је свима било јасно да немамо квалитет ни за 12 (кад смо код система, волео бих да ми неко дâ рационално објашњење за увођење два меча у полуфиналу купа).
Начин на који се попуњава посебна је прича – донедавно Металац и БСК, сада Доњи Срем играју на туђим стадионима јер немају основне услове за такмичење. Стадиони Рада и ОФК Београда тешко да би игде ван Србије добили дозволу за такмичење, а сви већ знамо да ће најдаље до 2016. буквално сви наши тимови (клубови и репрезентације) морати да ривале у међународним мечевима дочекују у иностранству, уколико се бар један стадион не доведе у стање складно са прописима УЕФА.
Свако мало се појави нека екипа која одустаје од највишег ранга и сваки пут су критеријуми за попуну различити. Свако дете у Србији зна да су у последње две деценије бројни клубови изненада постајали битни, а затим играли у највишем рангу онолико колико траје политички утицај њиховог „заштитника“.
Ни то није нужно проблематично – већина српских клубова још је у државном власништву и није спорно да локална заједница улаже у свој клуб. Проблем је у томе што најчешће не постоје та улагања, већ само политички притисак.
То је и даље мањи проблем него оно што се дешава са Смедеревом, којим нико не жели да се бави, или још драстичније, са крагујевачким Радничким у финишу прошле сезоне. Нико се није позабавио судбином клуба, који је месец дана пред крај имао скоро обезбеђено треће место, а завршио шести.
Није боља ситуација ни у женском фудбалу. Женску фудбалску лигу тресу скандали, неколико клубова оптужује шампиона да им отима играчице противно прописима, шампион тражи забрану рада другопласираном, клубови по унутрашњости трају док је појединачни ентузијаста заинтересован, а онда се гасе.
Шта сад?
Можда би било добро да што пре кренемо са чишћењем своје фудбалске куће, не мислим при том само на оно што је изграђено у Старој Пазови (узгред, да ли је при градњи тамо неко водио рачуна о тлу и кретању ветрова?).
Када прође меч са Шкотима, Србији до лета преостаје још гостовање у Бриселу, а онда још три јесења меча у којима треба покушати да се дође до трећег места (следи нам пут у Велс), да бисмо сачували колико-толико пристојну позицију пред неки будући жреб.
Није реално да иједан од тих мечева, поготово оне јесење, на клупи дочека Михајловић. Прво, потрошио је све кредите још у Скопљу. Друго, очигледно себе сматра важнијим од тима – често имитира Мурињов трик, привлачећи сву пажњу на себе. Код Португалца то је средство да би сачувао играче од притиска; код српског селектора све више изгледа као циљ.
Треће, ако би свако ко прати фудбал у Србији направио списак од 25 најбољих српских играча у овом тренутку, сва је прилика да би се на њима налазило и по десетак имена која код Михајловића немају места. Србија није Шпанија или Немачка, па да због дубине сме да игра без најбољих.
Насупрот томе, из разговора са десетак колега током дана, закључио сам да три Михина стартера нико не би ни помислио да позове. Код свих су била иста три имена.
Но, то не сме да буде коначни циљ. Српском фудбалу треба комплетан рестарт. Ново руководство савеза, ново руководство лиге, нови систем такмичења, нови систем рада са млађим категоријама, нови закони који регулишу права и обавезе клубова, стручних лица, сениора и младих играча у развоју.
Реално, морамо уредити и комплетне пратеће активности, укључујући и рад новинара. Нигде на свету новинари се оволико не уздржавају од критике, нигде на свету савез, клубови и појединци немају толику моћ онемогућавања новинара у озбиљно аналитичком раду.
Многи битни актери овдашње фудбалске сцене би у Енглеској или Шпанији били разапети због односа према медијима. Овде све пролази. а извесно је да сами медији и новинари сносе повелики део кривице.
Национални стадион је неопходан, домаћинство ЕП 2020. апсолутни приоритет, дилеме ту нема. Међутим, тај стадион може само да буде круна комплетно промењеног, на здравим основама постављеног система српског фудбала. Ако се на овој трулежи буде градио, знамо сви како ће се завршити.
Времена за губљење нема. Ако је Михајловићева и Караџићева теорија о томе да је приоритет ЕП 2016. године (ваљда зато што тамо иде дупло више екипа из Европе него у Бразил) звучала бизарно пре годину дана, сада бисмо морали да будемо свесни да нам и за тај термин истиче време.
Прави тренутак
Подршку сигурно нећемо добити из Ниона или Цириха, њима сасвим сигурно овакво стање у српском фудбалу не смета. Но, клима у светском, а посебно европском фудбалу се мења. Корупционашке афере и скандали у које су уплетене светска и европска кућа фудбала излазе на површину готово свакодневно.
С обзиром на огромну количину новца која се у последње две деценије слила у светски фудбал, мало је вероватно да ће клубови, као основни улагачи, још дуго дозвољавати да им неко узима проценат свих прихода и без надокнаде позајмљује средства за рад.
Када дођу промене, кључно је не везивати се погрешно – српска кошарка крваво је платила једну погрешну одлуку, када је у сукобу ФИБА и УЛЕБ одабрала старију организацију. Ту школу плаћамо и данас, приморани да док цела Европа игра у лигама које припадају клубовима-учесницима, ми играмо у лиги приватних лица из суседних држава.
