Договорени разговор морали смо да померимо за сат времена јер је Синиша Михајловић имао непредвиђени позив Андреа Агассија који са супругом Штефи Граф летује у истом месту као и он. Славни тенисер позвао је Михајловића на тениски меч, али због договореног разговора за Макс, Михајловић га је одложио за неколико сати. Пре нашег разговора гледао је меч супружника и некадашњих тениских звезда Андреа Агасија и Штефи Граф.

– Откако сам престао да играм фудбал, тенис ми је постао главна преокупација. Стално га играм. Чуо сам да је Звонимир Бобан најбољи тенисер међу бившим фудбалерима, али нисам имао прилику да играм са њим – каже Михајловић.
 

Сањам и Звездину клупу

Још као играч говорили сте да вам је жеља да једнога дана постанете тренер репрезентације Србије. Како се остварио ваш сан и што сте обећали челницима савеза када сте договарали да седнете на клупу орлова?

– Као тренер имам две жеље. Једна је да постанем српски тренер, а друга да будем тренер Црвене звезде. Ето, прву сам жељу испунио. Шта сам обећао у савезу? Пре свега да ћу увести ред, рад и дисциплину који морају донети резултат. Када сам ја играо, у репрезентацији није било реда. Свако је радио што је желео. Чим сам постао селектор, увео сам већу дисциплину и стандарде рада какви важе у Европи. Поставио сам пред себе два циља. Један је да се квалификујемо на Светско првенство у Бразил, а други је да променимо лоше мишљење у европској и светској фудбалској организацији о нашим навијачима.

Како то мислите да учините?

– Увео сам обавезу да сви репрезентативци морају певати химну. Док сам био репрезентативац, увек сам завидео супарничким играчима на певању химне. Ми своју нисмо могли певати, јер то није била наша него југословенска химна. Због тога ми је било криво и онда сам рекао: Ако једнога дана будем српски селектор, сви ће морати певати химну! И то се сада ради. Сви певају. Ко неће, нема места у репрезентацији Србије. Од наших навијача тражим да, док се изводи противничка химна, без обзира на то против кога играмо, током целог извођења пљешћу. До сада су наши навијачи звиждали противничким химнама. То је сада прошлост. Треба поштовати супарника и његову химну.

Радили смо што смо хтели

И Србија и Хрватска имају великих проблема са навијачима. Како искоренити хулиганство на стадионима?

– То је проблем с којим би требало да се позабави држава. Ја, као и сви људи из Српског фудбалског савеза, помоћићемо у решавању тог проблема, али пре свега држава мора да има главну реч. Ако је потребно, морају да се промене и закони. И код нас и код вас, држава и полиција морају да имају главну реч у спречавању хулиганства. Једноставно треба рећи да навијачи који праве нереде, не воле своју земљу и репрезентацију.

Србија је одувек имала добре играче. У вашој генерацији играли су Стојковић, Југовић, имали сте и Црногорце Мијатовића и Савићевића, али никада нисте постигли већи успех.

– Сви смо били прилично добри фудбалери и играли запажене улоге у клубовима. Али, када бисмо се окупили у репрезентацији није се знао ред. Свако је радио што је хтео. Нисмо имали селектора који је могао да нам буде ауторитет. Све смо радили сами, никога нисмо слушали и зато нисмо имали успеха.

За разлику од вас, хрватски играчи из ваше генерације постигли су успех?

– Били су трећи на свету. Без одличних играча то не би постигли, али имали сте и правог тренера – Ћиру Блажевића. Погледајте наше кошаркаше. Увек смо имали добре играче, али и још боље тренере – Обрадовића, Ивковића, Пешића… Због тога смо у кошарци били најбољи на свету.

Ко је фаворит наше групе у квалификацијама за СП у Бразилу?

– Један од разлога зашто сам пристао на то да будем селектор Србије је и то што је у нашој групи Хрватска. То ми је велики мотив. Хрватска је у нашој групи фаворит. Сада има бољи тим од нас. То је показала и на прошлом ЕП-у. По моме мишљењу, Хрватска ће бити прва у групи, а за друго место бориће се Србија и Белгија.

Пријатељ сте са многим хрватским играчима, са некима сте играли у италијанским клубовима. Али, са Штимцем сте у сукобу још од 1991. Јесте ли закопали ратне секире?

– Знате, ја сам рођен у Хрватској, у Вуковару, мајка ми је Хрватица, а отац Србин. И ја сам Србин. До 16. године прошао сам све хрватске репрезентације – од пионирске до омладинске. Одрастао сам са Шукером, Бобаном, Просинечким, Бокшићем, Билићем, Штимцем… Са свима њима сам пријатељ. С некима је пријатељство мање, а с некима веће. Са свима, осим са Штимцем.

Хрватска прва, Србија друга

Хоћете ли пружити руку Штимцу на првој утакмици идуће године у Максимиру?

– Васпитање и поштовање према послу који радим налажу ми да се с њим поздравим. Ја као српски селектор требало би да будем пример лепог понашања на терену својим играчима, навијачима и целој земљи. То што ја и Штимац не разговарамо и што нисмо пријатељи, нема никакве везе с фудбалом. Ја на тој утакмици представљам Србију и требало би да се понашам како  доликује. Да се сретнемо у граду, не знам да ли бисмо се поздравили.

Гледали сте Хрватску на ЕП у утакмицама против Италије и Шпаније. Шта кажете на играче који ће и Штимцу бити окосница репрезентације?

– Мало је недостајало да одете даље. Хрватска има неколико изванредних играча: Модрића, Јелавића, Манџукића, Срну, Перишића. Хрватска је тренутно боља од Србије. Међутим, то не значи да ће тако бити и у марту идуће године када ћемо доћи на Максимир.

Како бисте укратко описали стање у репрезентацији коју стварате?

– Захвалио сам се неким старијим играчима и довео много младих. Они имају потенцијал да постану велики играчи. Моја репрезентација се тек ствара, што не значи да до почетка квалификација нећемо бити спремни. Не квалификујемо ли се за Бразил, ја ћу бити једини кривац, а ако успемо, биће то заслуга свих играча и људи из савеза. Преузео сам одговорност на себе јер верујем у успех. Да не верујем, не бих се прихватио тог посла.

Каква ће бити српска репрезентација под вашим вођством?

– Све ће бити супротно од онога какво је стање било у репрезентацији када сам ја играо. Знам како је тада било, а сада ће све бити обрнуто. Оно што се није радило када сам ја био репрезентативац, радиће се сада.

Наша група за СП у Бразилу међу најтежима је у квалификацијама…

– Већ сам рекао, Хрватска је фаворит. Ми и Белгија борићемо се за друго место. Белгија је одлична репрезентација. Појединачно врло јака. Близу је Хрватске, само што је Хрватска уигранија. Македонија никому неће бити лагана. Велс и Шкотска играју слично. Јаки су код куће, а у гостима слаби. Нама је непријатно јер прву утакмицу играмо са Шкотском у гостима и чека нас прави пакао.

На чело хрватског фудбала дошла је нова екипа. Шукер је постао председник ХНС, а Бокшић помоћник селектору Штимцу.  Шта кажете на нову улогу играча из своје генерације?

– Драго ми је због тога. То су моји пријатељи. Шукер и ја одрасли смо заједно, тридесет километара један од другога – ја у Вуковару, он у Осијеку. С Бокшићем сам играо у Лацију. Искрено речено, волео бих да Србија и Хрватска оду у Бразил.

Како је почела ваша каријера?

– Почео сам да играм у Борову. Требао сам  да пређем у Динамо, али је тај прелазак пропао јер су ми понудили слаб уговор. Требао сам ићи и у Чиле, али нисам отишао због тадашњег селектора Мирка Јозића. Он ми је пре одласка поставио услов: "Ако пређеш у Динамо, сигурно идеш у Чиле. Ако не оденеш плави дрес, не идеш у Чиле". Нисам прешао због лошег уговора, а он ме више никада није позвао у репрезентацију. Када су га новинари питали зашто нема Михајловића, Јозић им је рекао да због војске не могу ићи у Чиле, а ја још ни данас нисам одслужио војску. Жао ми је што нисам био у Чилеу и постао светски омладински првак.

Ипак, касније ми се све вратило. Освојио сам с Црвеном звездом Куп првака и Интерконтинентални куп. А у финалу тог светског клупског надметања дочекао нас је Мирко Јозић који је водио Цоло Цоло. Осветио сам му се за Чиле, победили смо уверљиво, 3:0. Ето, уместо у Динамо, отишао сам у Војводину, где је тренер био Љупко Петровић. Освојили смо првенство и онда сам прешао у Звезду, за коју сам навијао још као дете.

Звао вас је и Партизан, али ипак сте изабрали Звезду?

– Љупко Петровић довео ме у Звезду. Рекао је управи: Желите ли бити прваци Европе, морате довести Михајловића и вратити Југовића. То је био највећи трансфер у Југославији. Звезда је Војводини платила милион марака, мени су дали уговор на 240 хиљада марака, плус стан и мазду 323F.

Купио фиат, јер је оцу разбио ауто

Још као дечак били сте на провери у Звезди, али тада вас нису приметили?

– Забио сам два гола у утакмици против Рада. Међутим, нису ме узели са 16 година. Неколико година касније, то их је дошло знатно скупље.

И Река вас је тражила?

– У торби су ми донели 150 хиљада немачких марака. Сигурно бих отишао у Реку да пре нисам дао реч Војводини. А у Нови Сад отишао сам за ситниш, за пар хиљада марака. Од потписа уговора купио сам фиат 128, јер сам пре тога разбио очев ауто.

У Италији сте провели целу фудбалску каријеру, играли сте у Роми, Сампдорији, Лазију и Интеру. Посебно пријатељство веже вас с Робертом Манћинијем, данас тренером Манчестер Ситија?

– То пријатељство траје више од 20 година. Упознали смо се још док је Звезда играла у Купу првака са Сампдоријом. Био ми је тренер у Лазију и Интеру, а ја сам му након завршетка играчке каријере постао помоћник у Интеру.

Остали сте у одличним односима и са Свеном-Гöраном Ериксоном.

– Велики смо пријатељи. Био ми је тренер у Сампдорији и Лазију. Пребацио ме из везног реда на позицију либера и тако ми продужио играчку каријеру за неколико година. Рекао ми је да имам све што је потребно за ту позицију – висину, преглед игре, дуг и тачан пас, технику и способност да читам супарничке играче. Послушао сам га.

 

(Вечерњи лист)