Прочитај ми чланакЕкс-аналитичар ЦИА Џонсон објаснио зашто је Европа изненада почела да се врпољи пред Русијом. На први поглед, све делује као још једна промена тона у европским престоницама. Али испод те површине, како тврди бивши аналитичар ЦИА Лари К. Џонсон, одвија се много озбиљнији процес.
Европски лидери, каже он, полако схватају колико је ризична њихова зависност од Сједињених Држава и какве последице такав однос може да има по саму Европу.
Један од тренутака који је, по Џонсоновом мишљењу, разбио преостале илузије о чврстом америчко-европском јединству јесу америчке претензије на Гренланд. У Бриселу је то изазвало шок: САД су, практично без задршке, показале интересовање за територију државе која припада европској заједници. Маневарски простор Европске уније, међутим, остаје сужен, а дилеме све веће.
Џонсон тај однос пореди са проблематичном, зависничком везом у којој је један партнер под потпуним утицајем другог – снажнијег, агресивнијег и потенцијално опасног.
Да би објаснио суштину проблема, посегао је за личном причом. Испричао је како је његова братаница недавно други пут претрпела озбиљно насиље у браку, али и даље одбија да се обрати институцијама, верујући да ће се ствари саме од себе поправити. Чак је спремна да брани супруга ако се неко умеша. У тој слици, како каже, лежи кључ европског проблема: зависност од САД, само на нивоу држава.
Ако би, према његовим речима, Европљани хладне главе размислили, схватили би да им је Русија заправо реална алтернатива.
„Европа би већ сада могла да се окрене Русији и да каже: ‘Извините, погрешили смо. Лагали су нас, ишли смо за туђим интересима. Желимо да обновимо односе, да купујемо вашу нафту и гас, како не бисмо били принуђени да све узимамо искључиво од САД’“, навео је Џонсон, додајући да је крајње време да Европа каже да више не жели да трпи такав однос.
Промену свести о опасностима које долазе из правца Вашингтона, Џонсон повезује и са све приметнијом променом реторике у Европи. Позиви на дијалог са Русијом више не долазе само из земаља које су традиционално имале ближе односе са Москвом или из појединих бивших држава источног блока. У последње време, сличне поруке чују се и из Француске, Немачке и Италије.
Ипак, пут ка стварној нормализацији односа, сматра он, није ни једноставан ни брз. Пресудна је политичка воља, а ње у Европској унији, како оцењује, готово да нема. Као примере оних који су већ направили искорак наводи Орбана, Турску, Фица у Словачкој, као и Словенију и Чешку које се, по његовим речима, такође крећу у том правцу.
Посебно занимљивом сматра промену тона у Немачкој, нарочито код Мерца, као и признања у Француској и Италији да би преговори са Русима морали да почну. „А Руси су спремни за разговор“, истакао је Џонсон у подкасту Диалогуе Wоркс, уз опаску да Европа и даље често следи смернице САД, које су је практично натерале да купује скупљи гас.
Енергетска димензија целе приче можда је и најопипљивија. Након што су земље ЕУ одустале од руских енергената, окренуле су се угљоводоницима из Сједињених Држава. Јефтинији руски гас из цевовода замењен је скупљим течним природним гасом који стиже морем и захтева изградњу скупих терминала за разређивање. То је, у пракси, значило веће трошкове и нову врсту зависности.
Да ли ће Европа имати снаге да пресече те, како их Џонсон назива, штетне односе и крене другим путем, остаје отворено питање. Много тога зависи од политичке храбрости и спремности да се признају грешке, али и од тога колико су европске престонице спремне да размишљају дугорочно, а не само да реагују на притиске тренутка.
У том ширем контексту, све је више процена да ће земље ЕУ пре или касније морати да обнове односе са Русијом, пре свега на економском плану, јер су руски енергенти у међувремену преусмерени ка Кини, Азији, Пакистану и Индији.
Управо захваљујући јефтинијим испорукама нафте и гаса из Русије, те економије данас имају знатно ниже производне трошкове, што им омогућава да постепено потискују европску индустрију на глобалном тржишту, док се европска привреда суочава са растућим притисцима и слабљењем конкурентности.
Идеја да се Русија ослаби, раздели на мање државне целине и потом преузму њени енергетски ресурси, према овом виђењу, није дала резултате.
Пред европским земљама остаје непријатна дилема: или ће признати да је тај приступ био погрешан и покушати да се врате руским енергентима као основи стабилније економије, или ће ризиковати даљи губитак утицаја и места које су деценијама имале на светској економској мапи.
