Ovih dana Kosovo je opet u centru pažnje. Tako se Aljbin Kurti pohvalio da su desetine pripadnika bezbjednosnih snaga Kosova obučene za upravljanje turskim dronovima, a Turska je potvrdila da nastavlja sa naoružavanjem Prištine. Glede tog drastičnog kršenja Rezolucije 1244, Predsjednik Srbije nije našao ništa efikasnije da uradi do da organizuje konferenciju za štampu na kojoj je izrazio svoje „zgražavanje“ i optužio Tursku da „sanja o obnovi Otomanske imperije“. Početak oktobra donio nam je i ružnu vijest da Priština namjerava da zatvori Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, kao i KBC. Inače, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici broji oko 10.000 studenata, a srpsko zdravstvo na sjeveru KiM-a ima nekoliko hiljada zaposlenih, uključujući i veliki KBC. Priština je najavila da od 1. novembra uvodi drastične mjere protiv zaposlenih u školstvu i zdravstvu, koje uključuju ograničenje boravka na tri dana, novčane kazne i protjerivanje svih koji se ne uključe u kosovski* obrazovno-zdravstveni sistem. Policija je ovih dana u nekoliko navrata već upadala u KBC.

Зачудо, власти у Београду нису уопште реаговали по том питању. Проф. Дејан Мировић оптужио је Вучића да је у договору са Куртијем пристао на укидање и Универзитета и КБЦ-а. Академски пленум који чине професори Универзитета у Новом Саду упозорио је да власти у Београду не чине ништа поводом гашења и да је очито да подржавају те кораке Приштине. И представници ЕУ тврде да је Вучић пристао на то тзв. „Охридским споразумом“ и тзв. „Лајчаковим статутом“ који предвиђају да Универзитет постаје „Косовска српска образовна мрежа“, а здравство се трансформише у „Косовски српски здравствени систем“. С обзиром да су и универзитет и КБЦ дио образовног и здравственог система Србије, тиме се укидају последње српске институције на Косову.

Нажалост, ово нису изоловани случајеви и ексцес, већ представљају континуитет СНС политике гледе Косова. Када је СНС преузимао власт 2012. године многи су говорили да је „Вучић ту само да заврши причу о отцјепљењу Косова.“ Сјећам се да су нпр. Ђорђе Вукадиновић и портал Нова српска политичка мисао били посебно упорни у тој кампањи. Морам признати да су ми тада били смијешни и да сам на њихове ставове гледао с презиром као на још једну од српских теорија завјера. Међутим, стварност која је услиједила дала им је за право: унаточ реторици „одбране Косова“, СНС режим је у пракси систематски радио на разградњи свих елемената српске државности на Косову. Погледајмо шта кажу чињенице.

Историјске чињенице

Чим је преузео власт, СНС је ушао у процес преговора са ЕУ о “статусу Косова”. Све до 2012. Србија никад ни са киме није “преговарала” о “статусу” дијела своје територије – ранији преговори су се одвијали око стриктно техничких ствари везаних за нормализацију свакодневног живота људи. Сам тај чин покретања преговора о “статусу” јужне Српске покрајине говори нам јако пуно. Практични потези који су услиједили говоре нам још више.

Прва практична мјера коју је нова СНС власт урадила било је укидање српске полиције на Косову. Већ у априлу 2013. године, потписан је “Бриселски споразум”, чија је прва консеквенца била “интеграција” српских полицајаца са сјевера Косова у Косовску полицију. Тиме су Срби остали без једине легалне силе која може да их заштити, и остали су препуштени на милост и немилост Косовских снага безбједности. Новембра 2022. Српски полицајци – њих око 600, у знак протеста на поступање Приштинских власти, напустили су Косовску полицију и правосуђе. Приштина је то искористила да на њихова мјеста постави албанске полицајце. Генеза овог случаја показује јасан резултат: СНС је својим политичким одлукама лишио Србе на Косову легалне силе.

СНС власт је признала и документе самопроглашеног Косова. На примјер, као резултат “Бриселског споразума”, Србија је почела да признаје косовске регистарске таблице (“РКС”) од 1. јануара 2024. године, кад је ступила на снагу уредба којом се допушта слободно кретање возила са таблицама Косова без потребе за белом налепницом која је раније прекривала ознаке. У члану 1. тог споразума се каже да ће стране међусобно признавати своје званичне документе и националне симболе — укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате. Тиме је Србија де фацто и де јуре признала Косовске институције.

Нарочито одвратан пренос надлежности био је препуштање Албанцима општинске власти на сјеверу Косова. СНС је инсистирао да се локални избори 2023. бојкотују, што је резултирало тиме да су начелничке позиције у мјестима са српском већином добили Албанци. СНС и Вучић таргетирали су као “издајнике” & “стране плаћенике” све оне који су били против бојкота избора и који су објашњавали Србима на Косову да ће им сваки будући расплет бити повољнији ако буду имали своје начелнике. Нажалост, кампања коју је СНС водио, и притисак који су вршили на све који су се противили бојкоту, дали су ефекта и бојкот је проведен. Резултат: начелник Сјеверне Митровице је Ерден Атиq.

Са становишта практичне одрживости живота Срба на сјеверу Косова, нарочито је деструктиван споразум који је 2015. године власт у Београду потписала са Приштином, а који је предвиђао оснивање компаније „Електросевер“ која треба да послује у оквиру Косовског правног система, али да снабдијева сјевер Косова струјом. Међутим, “Електросевер” није добио лиценцу – тек 2022. године Косовска енергетска регулаторна канцеларија (!) издаје лиценцу Електросеверу, чиме Србија де фацто губи сваку оперативну контролу над елекродистрибуцијом на Косову, а Приштина је преузела фактичку контролу над електродистрибуцијом на цијелој територији. Електропривреда Србије више не снабдијева струјом сјевер Косова, иако је то чинила годинама без наплате.

За вријеме СНС-ове власти, Косово је добило и свој позивни број +383 и већ од 2015. године га несметано користи. Тиме је Косово преузело суверенитет и над подручјем телекомуникација. До тада је било принуђено да користи позивни број сусједних држава: Србије +381, Црне Горе +382 или Албаније +385.

Ово су само најважнији случајеви препуштања суверенитета Косова Албанцима које је провео СНС режим током своје владавине. Постоји безброј других мање важних, али индикативних ствари које нам много говоре о намјерама СНС-а.

Криминална енклава

Посебно гадан дио овог процеса било је препуштање „српских општина“ бандама криминалаца. Случај „Бањска“ оголио је ту дијаболичну стратегију до краја. Недавно је Каја Калас испред ЕУ јасно поставила ствар дефинишући захтјев да се та прича истјера на чистац као услов за политичке захтјеве Срба са сјевера. Тако видимо да криминализација сјевера Косова, премда стриктно посматрано није политичко питање, већ ствар полиције и права, ипак има озбиљне политичке посљедице: тиме се делегитимишу политички захтјеви Срба са сјевера Косова за аутономијом. Непосредно пред смрт, Оливер Ивановић је врло поентирано указао о чему се ради ријечима: „Срби са Косова и Метохије немају страх од Албанаца, већ од „Српске листе“ и власти у Београду“.

Кампања „неминовности“

Све у свему, јасно је да су посљедице политике СНС-а према Косову такве да је Србија изгубила све елементе своје суверености на терену, и де фацто и де јуре. Неко је добро рекао: „Какву је политику водио Вучић, добро је да је Ниш и даље дио Србије.“ Да ли је у питању свјесна велеиздаја, или се ради о управо шокантној неспособности и дилетантизму СНС-а, мање је важно. Амбасадор Израела у Србији Јахел Вилан својевремено је изазвао буру тврдећи да је “Вучић лично … тражио да Израел призна Косово”. Да ли је у питању дипломатски гаф или стварно стање, никада није до краја разријешено. Врло је занимљиво у том контексту погледати и документе које је објавио WikiLeaks. У сваком случају, посљедице су јасне и недвосмислене: политика СНС режима од 2012. до 2025. креирала је фактичко стање на терену такво да је Косово де фацто држава. Посљедица таквог стања је да је живот преосталих Срба на Косову учињен готово немогућим. Лишени суверенитета Србије они немају шансе. А како је својевремено рекао Патријарх Павле: „Пашњаци су од оног чије су овце“.
Но, унаточ свему, косовска независност је и даље илегална и на страни Србије је најјачи аргумент: међународно право. Које је кристално јасно по том питању: све док Србија не призна Косово, оно је сепаратистички ентитет без међународноправног субјективитета. Зато Косово нема столицу у УН-у унаточ томе што га признаје стотињак држава. Ако је СНС режим ишта добро урадио по овом питању, то је кампања повлачења признања Косова коју је својевремено покренуо, а онда напрасно одустао од ње. Штета, јер та кампања је сасвим добро ишла: дванаест држава је повукло признање. То је важно са практичне стране, међутим формалноправно је ирелевантно. Као што смо већ рекли, према постојећем међународном праву, унилатерално проглашена независност је илегална. Кардинални услов за легалну независност је сагласност матичне државе за одвајање сепаратистичког ентитета. С обзиром да Косово нема сагласност Србије, ствар је кристално јасна и никаквог ту „суи генериса“ нема – шта год нам причали разноразни „међународни“ хохштаплери. Стога, чак и да све државе на свијету – сем Србије, признају Косово – оно је по постојећем међународном праву ипак саставни дио Србије. И о њему, на правно ваљан начин, могу одлучити само грађани Србије – на референдуму или кроз институције.

Та чињеница баца ново свјетло на ово шта је СНС власт урадила у претходних тринаест година. Она је створила ситуацију на терену у којој Србија де фацто нема никакве ингеренције на Косову и Косово је де фацто држава – са свим атрибутима државности под својом контролом. Тиме се креира ситуација у којој инсистирање на територијалном интегритету Србије грађанима може изгледати ирационално. Колико смо пута, на примјер, чули сљедећи „аргумент“: „Чак и да се Косово врати под суверенитет Србије шта би тиме добили – премијер или предсједник би био Албанац, а трећину Народне скупштине би чинили Албанци.“ Као да је то уопште аргумент за било шта. Осим тога, стање на терену је историјски врло промјењива категорија и озбиљне нације не могу своју националну политику темељити искључиво на томе.

Izvor: 6yka

Oznake: veleizdaja, Kosovo, SNS