Pročitaj mi članakO besprizornom podaništvu i beskrajnoj sramoti nekadašnja tri glavna autoriteta u Srbiji, Vojsci, Crkvi i Akademiji (SANU), koje bolesni tiranin već 13 godina drži „u malom džepu“ i sprda se sa njima, pisaće se knjige, eseji i scenarija za filmove iz jednog mračnog doba savremene srpske istorije. Ali, onako kako ih je uzurpirao, ponizio i „konvertovao“ u jedan veliki zabavni park, tako će njegovim odlaskom i taj tužni cirkus prestati da postoji.
Neka nova sudska, zakonodavna i izvršna vlast moraće sve te institucije da očisti od neverovatnih ljudskih mizerija koje su doslovno skinule gaće da bi „predsednik“ dao na volji svom sladostrasnom sado-mazohizmu. Na kakvim temeljima će biti uspostavljeno novo društvo i nova državna struktura, to pitanje ostaje otvoreno…
U proleće 2025. godine, pred najmasovniji protestni skup u istoriji Srbije (15. marta), očigledno smrtno uplašeni srpski diktator pozvao je javno svoje paravojne i parapolicijske plaćenike koje je nazvao „Lojalisti“, da stanu u „živi zid“ oko njega.
Tvrdio je da tih „Lojalista“ ima oko 17.000 (sedamnaest hiljada) i da su spremni na sve, samo da on ostane jedina vlast u pokorenoj državi.
Kada bi ih stvarno bilo 17.000 po brojnosti bi se približili Vojsci Srbije. Ako ih zaista ima toliko, kako ih „vođa“ sprema na oružani sukob? I šta radi Vojska Srbije dok „Lojalisti“ prete ustavnom poretku i bezbednosti zemlje? Zašto vojne vlasti ćute? Ili više nisu nikakva vlast?
Da li će okretanjem glave u stranu dozvoliti da „lojalisti“ prerastu u borbene jedinice jedne stranke i jednog vođe, nešto slično kao Borbene jedinice SS u Hitlerovoj Nemačkoj?
Javnost Srbije očekuje da čuje šta vojni vrh misli o ovoj organizovanoj grupi, koja je pretnja ustavnom poretku i bezbednosti zemlje. Ali, kakav im je moral i izgubljena vojnička čast vidi se i po tome što niko od njih nije tražio da bude razrešen dužnosti ili penzionisan, niko se nije usprotivio kršenju Ustava i zakona i otvoreno rekao da u ovome ne želi da učestvuje.
Kome će onda komandovati samozvani „vrhovni komandant“ (samozvani, jer ne postoji u Ustavu Srbije takvo zvanje) ako eventualno dođe do međusobnog sukoba? To je već sada jasno. Vojsku i policiju je odavno privatizovao i ponizio, a „bliži srcu“ su mu ulični batinaši, odredi bandita, razbojnika i okorelih kriminalaca puštenih iz zatvora da biju narod.
U takvim okolnostima, prirodno je pitanje: šta rade vojne i „civilne“ službe bezbednosti? I kako uopšte izgledaju vojno-policijsko-obaveštajni temelji na koji je naslonjena sadašnja diktatura? Recimo Vojno bezbednosna agencija (VBA).
Podsećanja radi, ta „firma“ je nastala iz Kontraobaveštajne službe (KOS) Vojske Jugoslavije (VJ). Reformom službi bezbednosti izvršenom tek 2002. godine, nekadašnji KOS je preimenovana u VBA i izmeštena iz Uprave bezbednosti Generalštaba VJ, te stavljena pod direktnu kontrolu ministra odbrane (a, on, Aleksandru Vučiću). Takođe, važna novina je bila i ta što je vojna policija odvojena je od vojnih službi bezbednosti, te je na ovaj način postignuto da služba koja koristi tajne metode za prikupljanje podataka nema vojnu policiju kao izvršni organ, što je u Evropi jedan od osnovnih demokratskih standarda. VBA je međutim zadržala određena policijska ovlašćenja.
Dve takozvane „Službe“ VBA i BIA, imaju pravo na primenu posebnih mera tajnog prikupljanja podataka, kojima se privremeno ograničavaju pojedina ljudska prava i slobode. Obe agencije imaju pravo primene ovih mera radi ostvarenja dva glavna cilja: 1. otkrivanje, istraživanje i dokumentovanje teških krivičnih dela; i 2. preventivno bezbednosno delovanje.
U vojnim službama bezbednosti je takođe bilo promena na rukovodećim pozicijama, ali su se one desile sporije i kasnije u odnosu na one u BIA. Deo razloga valja tražiti u činjenici da se radi o manjim službama sa manjim resursima, nadležnostima i ovlašćenjima, te da Zakon o VBA i VOA propisuje kriterijume za direktorske pozicije te je i potrebno imati specifično znanje o složenom i velikom sistemu kao što su to MO i Vojska Srbije.
Tako su čelni ljudi VBA i VOA, Svetko Kovač, i Dragan Vladisavljević, smenjeni tek početkom 2014. godine. To ne znači da su vojne službe u potpunosti izolovane od partijskih uticaja i kadriranja.
Naime, Petar Cvetković direktor VBA od 2014. do 2018. pokazao se kao veoma poslušan prema Ministru odbrane Bratislavu Gašiću, dok je Gašić blokirao institut Zaštitnika građana da vrši kontrolu VBA i MO.
Cvetkovića je na mestu direktora VBA 2018. godine zamenio Đuro Jovanić poznat kao „Šef sale“, jer je prethodno vodio vojni restoran, a bio je i vojni policajac i „posilni“ Aleksandru Vučiću u „ranim radovima“ dok je bio na funkciji ministra odbrane.
Od 2012. godine Jovanić je četiri puta vanredno unapređen što je u svakoj suprotnosti sa Zakonom o Vojsci Srbije koji propisuje proceduru unapređenja.
Inače, za koordinaciju službama bezbednosti zadužen je Savet za nacionalnu bezbednost čiji članovi su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministri odbrane, unutrašnjih poslova i pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i direktori službi bezbednosti. Sednicama Saveta predsedava predsednik Republike, koji i potpisuje zaključke i druge akte koje Savet usvoji.
Ukratko, zakonom je regulisano da je njegova reč „zadnja“, a njegov potpis neopoziv.
Zakonom su obrazovani i Biro za koordinaciju i Kancelarija saveta. Biro operativno usklađuje rad službi bezbednosti i izvršava zaključke Saveta za nacionalnu bezbednost, a čine ga direktori službi i sekretar Saveta. U radu Biroa mogu učestvovati i predstavnici drugih državnih organa, organizacija i institucija.
Ali, zanimljivo da u ovoj „formaciji“ Saveta među njegovim stalnim članovima nema ministra spoljnih poslova! Među članovima Saveta nema ni predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, te SNB nije obavezan da podnosi izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini i njenim radnim telima. Iz vrlo pouzdanih izvora zna se da je ovo Vučićevo „zakonodavno telo“ izglasalo da se „zatvore“ informacije prema diplomatskoj službi i prema Skupštini, dakle, građanima.
Samo ozbiljno paranoični tiranin mogao je da donese „sebi“ ovakav zakon.
Na ovaj način su u svakom smislu zgaženi principi demokratske kontrole službi bezbednosti. Dalje je jasno zašto pored načelnika Generalštaba Vojske Srbije i direktora službi bezbednosti, među članovima SNB-a nema i direktora policije ili tužioca za organizovani kriminal.
Nakon izbora 2012. godine posle konstituisanju parlamenta, među prvim zakonima koji je nova partijska koalicija izmenila bio je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, uz zvanično obrazloženje da se želi proširiti prostor demokratske civilne kontrole jer sada sekretara SNB-a i šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti imenuje i rezrešava predsednik Republike.
Međutim, iza ove promene krila se lična ambicija Aleksandra Vučića tada vršioca dužnosti predsednika SNS-a da koncentriše bezbednosnu moć u svojim rukama obavljajući istovremeno nekoliko važnih državnih funkcija. Bez izmena Zakona o osnovama uređenja to nije bilo moguće jer je prethodno šef kabineta predsednika Republike po slovu zakona bio sekretar Saveta.
Tako je Vučić po izmenama zakona ubrzo postao: 1. prvi potpredsednik vlade zadužen za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, 2. ministar odbrane, 3. sekretar SNB-a i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, 4. Predsednik SNS-a među članovima Saveta nema ni predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, te SNB nije obavezan da podnosi izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini i njenim radnim telima.
Za uspostavljanje potpune (partijske i lične) kontrole nad bezbednosno-obaveštajnim sektorom, kao i poslovima i aktivnostima službi bezbednosti, diktator je morao da postavi slepo odane, lojalne kadrove, na sve ključne pozicije u pravosuđu je „pandurizovana“, ima policijska ovlašćenja i može da prikuplja podatke u svrhe procesuiranja krivičnih dela (pre svega organizovanog kriminala) pred sudovima. Zato je postalo posebno važno ko će da obavlja posao tužioca za organizovani kriminal.
Krajem 2015. godine Narodna skupština je po hitnom postupku izabrala Mladena Nenadića na tu poziciju, široj i stručnoj javnosti nepoznatog advokata iz Čačka. S obzirom da je Nenadić dolazio iz advokature a ne tužilaštva, morao je prethodno da polaže pismeni test na kojem je navodno osvojio maksimalan broj bodova (50) i bio jedini kandidat van redova tužioca koji su položili test.
Zato se stručna javnost pitala kako je moguće da nijedan drugi kandidat nije položio test, zašto su neki kandidati odustali u međuvremenu te kako je moguće da Nenadić osvoji maksimalan broj bodova kada je prethodno na testu za tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Čačku osvojio svega 30 bodova.
Razumno je pretpostaviti da je test za tužioca za organizovani kriminal mnogo teži od testa za tužioce za ‘obični’ kriminal. U javnosti se ubrzo pojavilo objašnjenje za ovakav „neverovatan“ uspeh Nenadića na testu i kasniji izbor na mestu tužioca za organizovani kriminal činjenicom da je on dobar prijatelj Aleksandra Đorđevića, u to vreme direktora BIA. „Nenadić i Đorđević se dobro znaju. Obojica su advokati iz Čačka.“
Druga važna tačka u pravosuđu je mesto predsednika Višeg suda u Beogradu, jer je sa promenama Zakona o BIA iz juna 2014. godine upravo ova instanca postala važna za odobravanje posebnih mera u svrhe zaštite nacionalne bezbednosti.
Od maja 2014. godine ovu funkciju obavlja Aleksandar Stepanović, za koje pojedini izvori navode da je u prijateljskim odnosima sa Aleksandrom Vučićem.
„Stepanović i Vučić su prijatelji. Isto su godište i znaju se sa studija, sa pravnog fakulteta, a kako je sada poznato, iste godine su i diplomirali… Stepanović je postao predsednik Višeg suda u Beogradu a onda je Vučić promenio odredbe Zakona o BIA tako da prisluškivanje sada odobrava predsednik Višeg suda a ne Vrhovni kasacioni sud. Zašto diktator nije promenio i Zakon o vojnim službama da uskladi sudske instance koje odobravaju prisluškivanje, to je posebno pitanje. Naime, za VBA je za to i dalje nadležan Vrhovni kasacioni sud. Ali, i to je jedna od Vučićevih ideja o „razdvajanju“ svega što se može razdvojiti.
Pomenuti Stepanović je iste godine postao i predsednik krivičnog vanraspravnog veća Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu (dalje u tekstu KV veće). Ni ovo telo nije baznačajno što je pokazao slučaj uzbunjivača iz fabrike naoružanja „Krušik“ koji je dostavio informacije o sumnjivoj trgovini naoružanja u koju je uključen otac ministra unutrašnjih poslova i ova fabrika.83 Naime, uzbunjivač je uhapšen zbog odavanja tzv. službene tajne a sudija za prethodni postupak (nasuprot velikim pritiscima koje je trpeo) mu je odredio kućni pritvor.
Na tu odluku tužilaštvo se žalilo a KV veće, kojim je predsedavao Stepanović, je preinačilo kućni u zatvorski pritvor u trajanju od 30 dana i to po tri osnova: da ne bi ponovio krivično delo, pobegao i uticao na svedoke. „Činjenica da je Vanpretresno veće Višeg suda odlučilo o pritvoru govori mi da je predmet pod kontrolom predsednika tog suda. Tri zakonska osnova za određivanje pritvora govore o tome da se na osumnjičenog vrši strahovit pritisak. Određuju mu pritvor da ne bi ponovio delo? To je bizarno, deluje kao da ne bi otkrio kriminal nečijeg oca?!“
Izbor Zorana Pašalića (2017.) za novog Zaštitnika građana uticao je u svakom vidu negativno na nadzor i kontrolu službi bezbednosti, iz nekoliko razloga. Ovaj navodni „Zaštitnik građana“ nema ni znanje ni odgovarajuće veštine za vršenje kontrole službi bezbednost. Ali, po njegovom dolasku na tu funkciju, svim stručnim saradnicima su momentalno oduzeti sertifikati i stavljeni su u sef, a mogli su da ih dobiju samo njegovom odlukom, i to „na revers“.
Takođe, još jedna važna ustanova, Državna revizorska institucija (DRI) do 2017. godine beležila je neke početne rezultate u kontroli finansija službi bezbednosti. Sprovela je jedva dve revizije godišnjeg finansijskog izveštaja i pravilnosti poslovanja BIA (2013.235 i 2017.236), dok su VBA i VOA bile predmet revizije DRI kao organizacione jedinice Ministarstva odbrane 2013. Od tada više Državna revizorska institucija (DRI) kao da ne postoji.
A, o ludilu i paranoji Aleksandra Vučića i njegovoj „superkontroli“ vojske i policije, govori i njegova najnovija „akcija“ namenjena „ne zna se kome“.
Naime, pripadnici Bezbednosne-informativne agencije (BIA) u saradnji sa drugim državnim organima 6. novembra ove 2025. godine su u Raški uhapsili više osoba zbog sumnje na špijunažu, a među njima ima i pripadnika Vojske Srbije i MUP Srbije. Šta se tu stvarno desilo, neće niko saznati, a svoju priču o tome smisliće sumasišavši diktator.
Ali, osim potpune komande nad vojno-bezbednosnim sektorom, Aleksandar Vučić je stavio pod svoju potpunu kontrolu člak i crkvenu organizaciju, i to onu najveću u državi, Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC).
Od nje je u dobroj meri već napravio paraversku organizaciju i dobro je „uvezao“ sa obaveštajno-bezbednosnim sektorom, tako da ona danas služi njemu i njegovoj radikalskoj hordi, za terensku agitaciju, gde se pobunjenom narodu preti „božjim sudom“, a na studente „baca anatema“ da su „zabludele ovce“, „odrođene od majke crkve“ i slično. Iz tog miljea Službe u redove studentskog i narodnog pokreta ubacuju klerikalnu ikonografiju, da bi opravdani bunt građana pretvorili u „litije“.
SPC od početka očajničkog vriska građana i studenata, nijednom nije ni pokušala da učini ispravnu star i podrži svoj narod. Naprotiv, patrijarh Porfirije je u sred Kremlja u Moskvi, pred kamerama i pred Vladimirom Putinom došao da se „požali“ kako je u Srbiji navodno nekakva obojena revolucija. Naišao je samo na ledeni izraz lica „ruskog cara“ i gađenje njegovih pomoćnika. Već tada je bilo jasno u kom pravcu ide politika Rusije prema srpskom diktatoru.
Istine radi, treba reći da je Bogoslovski fakultet u Beogradu štrajkovao u znak podrške opštim studentskim protestima čitava četiri dana. Takođe i par sveštenika, koji su odmah bili „prokleti“ i preti im ekskomunikacija iz SPC.
Jednom se samo desilo da je na Fejsbuk stranici patrijarha Porfirija bilo preneto obraćanje predstavnika studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, koji se priključio blokadama fakulteta širom Srbije.
Ubrzo nakon toga zvanični nalog šefa svetosavske sekte (SS), prestao je da funkcioniše. Zvanično (i panično!) odmah je saopšteno iz SPC, da je u pitanju jedan „u nizu hakerskih napada“.
Naravno, Perić se odmah nakon toga vratio na „pravi put“, i „stavio opasnost u izgled“ izjavom o mogućim žrtvama zbog protesta da isprepada narod i odvrati od bunta protiv razbojničke diktature. Tu sramnu Perićevu izjavu vredi citirati, da ne bude zaboravljena: „Crkva sa dubokom zabrinutošću prati sve što se dešava u našem narodu i društvu, da prati rastuću atmosferu konfrontacije i antagonizma uz svakodnevne incidente koji, bojimo se, mogu da se prošire i da može da bude zaista i velikog broja žrtava“.
U avgustu mesecu ove 2025. godine, javnost je saznala da je patrijarh Porfirije krenuo u renoviranje vile na Dedinju u kojoj obitava, a vrednost radova procenjena je se na ili oko 650.000 evra. Samo garaža ove vile će imati preko 200 kvadratnih metara. Takođe ovog leta gospodnjeg 2025., saznalo se da je SPC sada otvoreno postala parapolitička i lukrativna organizacija, investitor stambeno-poslovnih objekata u centru Beograda (ali i na jadranskoj obali i širom Crne Gore!). SPC je investitor luksuznog kompleksa u Ulici cara Dušana, u sklopu koga je izgrađeno 107 stanova.
Svi stanovi koji su bili u prodaji dobili su vlasnike još u vreme izgradnje i to za oko 4.000 eura po kvadratu, a sada se prodaju i za oko 5.000 eura! Reč je o kompleksu čija bruto površina iznosi 23.889 kvadrata, od čega nadzemni deo ima 15.896 kvadratnih metara. Taj kompleks, prema dokumentaciji, ima 107 stambenih jedinica, 11 poslovnih, kao i tri podzemna etaža sa 148 parking mesta. Takođe, dobar deo stanova, njih 25 javno se vodi na „Patrijaršija SPC“, što i piše na interfonima zgrada. Inače, 2018. godine SPC je bila investitor stambeno-poslovnog objekta na Novom Beogradu od 36.000 kvadrata sa 127 stanova.
Ali, osim što je Vučićev režim „izabrao“ svog „merkantrilnog“ patrijahra, inače bivšeg dugogodišnjeg člana zloglasne Republičke radio difuzne agencije, uveo je SPC u „biznis“ da se bave poslovima sa nekretninama, i to tako što je direktno iz budžeta davao „početni kapital“.
Naime, Vlada Srbije je u septembru prošle 2024. godine Srpskoj pravoslavnoj crkvi poklonila 4,5 miliona evra. Ovakvih „jednokratnih uplata, bilo je više od pedeset, a čak i površnim istraživanjem se može doći do saznanja o svakoj od njih. Vučić se svojevremeno javno hvalio da nijedna vlast nije toliko novca izdvajala za tzv. SPC kao njegova u posljednjih 50 godina.
Još 2020. izjavio je da je za tri i po godine za izgradnju „operativnog centra SS“ (u žargonu Službe, „kodnog“ naziva hrama Svetog Save, odvojeno 43 miliona evra iz državne kase Srbije). Ako se zna da je hram Sv. Save bio skoro sasvim završen još u vreme vlade Zorana Đinđića, a kasnije, tokom dve vlade Vojislava Koštunice i dve vlade Borisa Tadića, i sasvim, pitanje je u šta su ti milioni potrošeni.
Jer, stara praksa pranja novca, kao u slučaju legendarnog „Skadra na Bojani“, zapravo Dečije bolnice u Tiršovoj ulici u Beogradu (gde je skoro pola milijarde evra „bačeno“ za 25 godina stalnih donacija), došla je kao odlična škola Aleksandru Vučiću, zlom đaku najgorih učitelja. SPC uvezana u mafijaški režim Aleksandra Vučića, danas radi iste stvari koje radi katolička crkva u regiji Napulja sa Kamorom, frakcijom italijanske mafije. Konačno, osim teško kompromitovane „duhovne“ ustanove, uz zločinački režim Aleksandra Vučića stala je i ona najvažnija, naučna ustanova u Srbiji, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU)…
Da stvari budu jasnije, treba reći da Srpska akademija nauka i umetnosti u ovom trenutku (novembar 2025) ima 97 redovnih, 35 dopisnih, 75 inostranih člana i 9 članova van radnog sastava. Redovni i dopisni članovi su državljani Republike Srbije koji žive i rade u domovini.
Članovi SANU van radnog sastava birani su samo u periodu između 1985. i 2006. godine. Povratkom u domovinu oni ne postaju automatski članovi radnog sastava Akademije, već je, u slučaju da žele da pređu u navedeni status, neophodno da prođu proceduru propisanu odgovarajućim odredbama Statuta SANU. Inostrani članovi SANU su strani državljani, izuzetno zaslužni za opšti napredak nauke i umetnosti i za razvoj naučnih i umetničkih veza između zemlje u kojoj deluju i Republike Srbije.
Prvi put za 13 godina nezapamćene diktature najgoreg tiranina u novijoj istoriji Srbije, desilo se da ova nekada moćna i respektabilna naučna ustanova podigne svoj glas protiv zla koje je zadesilo ovu staru evropsku državu i njen narod. Na žalost, samo njih 25 (i slovima: dvadeset pet!), potpisalo je 13. juna ove 2025. godine peticiju kojom je zatražena ostavka Aleksandra Vučića, nesumnjivo opakog bolesnika sa zločinačkim karakterom, koji je uzurpirao Ustav, Vojsku, policiju, pravosuđe i svaku instituciju u državi.
Među potpisnicima su se našli Dušan Teodorović, Slobodan Vukosavić, Miodrag Tabački, Radomir Saičić, Antun Balaž, Vladimir Kostić, Fedor Mesinger, Mrđan Bajić, Vladan Devedžić, Gojko Subotić, Velimir Radmilović, Milan Damnjanović, Željko Tomanović, Dražen Zimonjić, Vladimir Srdić, Željko Šljivančanin, Zoran Radović, Milica Stevanović, Bogdan Šolaja, Milan Stojanović, Časlav Brukner, Dušan Otašević, Zoran Paunović, Zoran Petrović i Slobodan Milosavljević.
Istina, slučaj Srpske akademije nauka (SANU) nije „od juče“ i njena sramna kolaboracija sa ranijim diktatorom Slobodanom Miloševićem, dobro je poznata i domaćoj i međunarodnoj javnosti. Ipak, način na koji se „podala“ kao jeftina prodavačica ljubavi Aleksandru Vučiću, radikalskom bilmezu uličarske provinijencije, dovela je ovu nekada slavnu ustanovu do moralnog i etičkog dna, nakon koga može samo da ugasi svetla i zaključa vrata raskošnog zdanja u ulici Knez Mihailova 35 u Beogradu.
Ova mala grupa akademika, čiji glas nije ni došao do najšire javnosti, samo je ovim gestom potvrdila da je mrak u Srbiji postojan i dalje, čak i nakon 13 godina zastrašujuće tiranije, pljačke, širenja rasne, verske i nacionalne mržnje, podsticanja podela, navođenja na građanske sukobe i građanskog rata. A, u gore pomenutoj peticiji piše između ostalog da se ostavka AV traži zbog „manipulacije izbornim procesom kroz kupovinu glasova i zloupotrebu državnih resursa, kontrolu nad pravosuđem, gušenje slobode medija, zloupotrebu javnog servisa u propagandne svrhe, kao i prekomerno zaduživanje države bez javne debate i kontrole“.
Takođe, i zbog zataškavanje kriminalnih afera, raširene korupcije, netransparentnosti u radu državnih organa i sistematsko urušavanje osnovnih društvenih stubova kao što su obrazovanje, zdravstvo, nauka, kultura i umetnost“.
A, poenta dolazi na kraju gde se kaže: „Ostavku zahtevamo ne iz političkih, već iz moralnih razloga, zbog odgovornosti prema građanima i budućnosti Srbije. Nijedan pojedinac ne sme da ugrožava demokratski poredak i interese države zbog lične ili partijske moći“
Davne 1991. godine, na pitanje potpisnika ovog teksta „Šta mislite o moralu Slobodana Miloševića“, pokojni prof. dr Nikola Milošević, akademik SANU i čuveni srpski i jugoslovenski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar (osnivač i predsednik Srpske liberalne stranke), odgovorio je kratko: „…Molim vas, kakav moral, mene zanimaju njegova ustavna ovlaštenja!“
Ni nakon duge tri decenije, čak ni ova mala grupa „časnih akademika“ nije tražila smenu Aleksandra Vučića u ime njegove političke i krivične odgovornosti kao predsednika države, nego se pozvala na njegov moral koga on, kao što je poznato, nema ni u tragovima!
U prevodu na još razumniji srpski jezik, traže od koze da poštuje kodeks časti i ne ide u kupus da brsti.
A, kao osvedočena štetočina, i on se nada da će mu suditi „sud istorije“ a ne redovni sud. Tu njegovu nadu podgrevaju i oni koji traže od njega „moralnu odgovornost“.
Bivši predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković, već odavno zaboravljen, napravio je niz krivičnih dela u 80 (osamdeset) privatizacija koje je radila njegova konsultantska kuća „Ces Mekon“. Nikada nije procesuiran, a zbog „osećaja moralne odgovornosti“ napisao je knjigu-pokajnicu i otišao u penziju i anonimnost.
AV takav „hepiend“ sigurno neće imati. Njega čeka ružan kraj.
