Pročitaj mi članakO besprizornom podaništvu i beskrajnoj sramoti nekadašnja tri glavna autoriteta u Srbiji, Vojsci, Crkvi i Akademiji (SANU), koje bolesni tiranin već 13 godina drži „u malom džepu“ i sprda se sa njima, pisaće se knjige, eseji i scenarija za filmove iz jednog mračnog doba savremene srpske istorije. Ali, onako kako ih je uzurpirao, ponizio i „konvertovao“ u jedan veliki zabavni park, tako će njegovim odlaskom i taj tužni cirkus prestati da postoji.
Нека нова судска, законодавна и извршна власт мораће све те институције да очисти од невероватних људских мизерија које су дословно скинуле гаће да би „председник“ дао на вољи свом сладострасном садо-мазохизму. На каквим темељима ће бити успостављено ново друштво и нова државна структура, то питање остаје отворено…
У пролеће 2025. године, пред најмасовнији протестни скуп у историји Србије (15. марта), очигледно смртно уплашени српски диктатор позвао је јавно своје паравојне и параполицијске плаћенике које је назвао „Лојалисти“, да стану у „живи зид“ око њега.
Тврдио је да тих „Лојалиста“ има око 17.000 (седамнаест хиљада) и да су спремни на све, само да он остане једина власт у покореној држави.
Када би их стварно било 17.000 по бројности би се приближили Војсци Србије. Ако их заиста има толико, како их „вођа“ спрема на оружани сукоб? И шта ради Војска Србије док „Лојалисти“ прете уставном поретку и безбедности земље? Зашто војне власти ћуте? Или више нису никаква власт?
Да ли ће окретањем главе у страну дозволити да „лојалисти“ прерасту у борбене јединице једне странке и једног вође, нешто слично као Борбене јединице СС у Хитлеровој Немачкој?
Јавност Србије очекује да чује шта војни врх мисли о овој организованој групи, која је претња уставном поретку и безбедности земље. Али, какав им је морал и изгубљена војничка част види се и по томе што нико од њих није тражио да буде разрешен дужности или пензионисан, нико се није успротивио кршењу Устава и закона и отворено рекао да у овоме не жели да учествује.
Коме ће онда командовати самозвани „врховни командант“ (самозвани, јер не постоји у Уставу Србије такво звање) ако евентуално дође до међусобног сукоба? То је већ сада јасно. Војску и полицију је одавно приватизовао и понизио, а „ближи срцу“ су му улични батинаши, одреди бандита, разбојника и окорелих криминалаца пуштених из затвора да бију народ.
У таквим околностима, природно је питање: шта раде војне и „цивилне“ службе безбедности? И како уопште изгледају војно-полицијско-обавештајни темељи на који је наслоњена садашња диктатура? Рецимо Војно безбедносна агенција (ВБА).
Подсећања ради, та „фирма“ је настала из Контраобавештајне службе (КОС) Војске Југославије (ВЈ). Реформом служби безбедности извршеном тек 2002. године, некадашњи КОС је преименована у ВБА и измештена из Управе безбедности Генералштаба ВЈ, те стављена под директну контролу министра одбране (а, он, Александру Вучићу). Такође, важна новина је била и та што је војна полиција одвојена је од војних служби безбедности, те је на овај начин постигнуто да служба која користи тајне методе за прикупљање података нема војну полицију као извршни орган, што је у Европи један од основних демократских стандарда. ВБА је међутим задржала одређена полицијска овлашћења.
Две такозване „Службе“ ВБА и БИА, имају право на примену посебних мера тајног прикупљања података, којима се привремено ограничавају поједина људска права и слободе. Обе агенције имају право примене ових мера ради остварења два главна циља: 1. откривање, истраживање и документовање тешких кривичних дела; и 2. превентивно безбедносно деловање.
У војним службама безбедности је такође било промена на руководећим позицијама, али су се оне десиле спорије и касније у односу на оне у БИА. Део разлога ваља тражити у чињеници да се ради о мањим службама са мањим ресурсима, надлежностима и овлашћењима, те да Закон о ВБА и ВОА прописује критеријуме за директорске позиције те је и потребно имати специфично знање о сложеном и великом систему као што су то МО и Војска Србије.
Тако су челни људи ВБА и ВОА, Светко Ковач, и Драган Владисављевић, смењени тек почетком 2014. године. То не значи да су војне службе у потпуности изоловане од партијских утицаја и кадрирања.
Наиме, Петар Цветковић директор ВБА од 2014. до 2018. показао се као веома послушан према Министру одбране Братиславу Гашићу, док је Гашић блокирао институт Заштитника грађана да врши контролу ВБА и МО.
Цветковића је на месту директора ВБА 2018. године заменио Ђуро Јованић познат као „Шеф сале“, јер је претходно водио војни ресторан, а био је и војни полицајац и „посилни“ Александру Вучићу у „раним радовима“ док је био на функцији министра одбране.
Од 2012. године Јованић је четири пута ванредно унапређен што је у свакој супротности са Законом о Војсци Србије који прописује процедуру унапређења.
Иначе, за координацију службама безбедности задужен је Савет за националну безбедност чији чланови су председник Републике, председник Владе, министри одбране, унутрашњих послова и правде, начелник Генералштаба Војске Србије и директори служби безбедности. Седницама Савета председава председник Републике, који и потписује закључке и друге акте које Савет усвоји.
Укратко, законом је регулисано да је његова реч „задња“, а његов потпис неопозив.
Законом су образовани и Биро за координацију и Канцеларија савета. Биро оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета за националну безбедност, а чине га директори служби и секретар Савета. У раду Бироа могу учествовати и представници других државних органа, организација и институција.
Али, занимљиво да у овој „формацији“ Савета међу његовим сталним члановима нема министра спољних послова! Међу члановима Савета нема ни председника Народне скупштине Републике Србије, те СНБ није обавезан да подноси извештај о свом раду Народној скупштини и њеним радним телима. Из врло поузданих извора зна се да је ово Вучићево „законодавно тело“ изгласало да се „затворе“ информације према дипломатској служби и према Скупштини, дакле, грађанима.
Само озбиљно параноични тиранин могао је да донесе „себи“ овакав закон.
На овај начин су у сваком смислу згажени принципи демократске контроле служби безбедности. Даље је јасно зашто поред начелника Генералштаба Војске Србије и директора служби безбедности, међу члановима СНБ-а нема и директора полиције или тужиоца за организовани криминал.
Након избора 2012. године после конституисању парламента, међу првим законима који је нова партијска коалиција изменила био је Закон о основама уређења служби безбедности, уз званично образложење да се жели проширити простор демократске цивилне контроле јер сада секретара СНБ-а и шефа Бироа за координацију служби безбедности именује и резрешава председник Републике.
Међутим, иза ове промене крила се лична амбиција Александра Вучића тада вршиоца дужности председника СНС-а да концентрише безбедносну моћ у својим рукама обављајући истовремено неколико важних државних функција. Без измена Закона о основама уређења то није било могуће јер је претходно шеф кабинета председника Републике по слову закона био секретар Савета.
Тако је Вучић по изменама закона убрзо постао: 1. први потпредседник владе задужен за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, 2. министар одбране, 3. секретар СНБ-а и шеф Бироа за координацију служби безбедности, 4. Председник СНС-а међу члановима Савета нема ни председника Народне скупштине Републике Србије, те СНБ није обавезан да подноси извештај о свом раду Народној скупштини и њеним радним телима.
За успостављање потпуне (партијске и личне) контроле над безбедносно-обавештајним сектором, као и пословима и активностима служби безбедности, диктатор је морао да постави слепо одане, лојалне кадрове, на све кључне позиције у правосуђу је „пандуризована“, има полицијска овлашћења и може да прикупља податке у сврхе процесуирања кривичних дела (пре свега организованог криминала) пред судовима. Зато је постало посебно важно ко ће да обавља посао тужиоца за организовани криминал.
Крајем 2015. године Народна скупштина је по хитном поступку изабрала Младена Ненадића на ту позицију, широј и стручној јавности непознатог адвоката из Чачка. С обзиром да је Ненадић долазио из адвокатуре а не тужилаштва, морао је претходно да полаже писмени тест на којем је наводно освојио максималан број бодова (50) и био једини кандидат ван редова тужиоца који су положили тест.
Зато се стручна јавност питала како је могуће да ниједан други кандидат није положио тест, зашто су неки кандидати одустали у међувремену те како је могуће да Ненадић освоји максималан број бодова када је претходно на тесту за тужиоца у Вишем јавном тужилаштву у Чачку освојио свега 30 бодова.
Разумно је претпоставити да је тест за тужиоца за организовани криминал много тежи од теста за тужиоце за ‘обични’ криминал. У јавности се убрзо појавило објашњење за овакав „невероватан“ успех Ненадића на тесту и каснији избор на месту тужиоца за организовани криминал чињеницом да је он добар пријатељ Александра Ђорђевића, у то време директора БИА. „Ненадић и Ђорђевић се добро знају. Обојица су адвокати из Чачка.“
Друга важна тачка у правосуђу је место председника Вишег суда у Београду, јер је са променама Закона о БИА из јуна 2014. године управо ова инстанца постала важна за одобравање посебних мера у сврхе заштите националне безбедности.
Од маја 2014. године ову функцију обавља Александар Степановић, за које поједини извори наводе да је у пријатељским односима са Александром Вучићем.
„Степановић и Вучић су пријатељи. Исто су годиште и знају се са студија, са правног факултета, а како је сада познато, исте године су и дипломирали… Степановић је постао председник Вишег суда у Београду а онда је Вучић променио одредбе Закона о БИА тако да прислушкивање сада одобрава председник Вишег суда а не Врховни касациони суд. Зашто диктатор није променио и Закон о војним службама да усклади судске инстанце које одобравају прислушкивање, то је посебно питање. Наиме, за ВБА је за то и даље надлежан Врховни касациони суд. Али, и то је једна од Вучићевих идеја о „раздвајању“ свега што се може раздвојити.
Поменути Степановић је исте године постао и председник кривичног ванрасправног већа Посебног одељења за организовани криминал Вишег суда у Београду (даље у тексту КВ веће). Ни ово тело није базначајно што је показао случај узбуњивача из фабрике наоружања „Крушик“ који је доставио информације о сумњивој трговини наоружања у коју је укључен отац министра унутрашњих послова и ова фабрика.83 Наиме, узбуњивач је ухапшен због одавања тзв. службене тајне а судија за претходни поступак (насупрот великим притисцима које је трпео) му је одредио кућни притвор.
На ту одлуку тужилаштво се жалило а КВ веће, којим је председавао Степановић, је преиначило кућни у затворски притвор у трајању од 30 дана и то по три основа: да не би поновио кривично дело, побегао и утицао на сведоке. „Чињеница да је Ванпретресно веће Вишег суда одлучило о притвору говори ми да је предмет под контролом председника тог суда. Три законска основа за одређивање притвора говоре о томе да се на осумњиченог врши страховит притисак. Одређују му притвор да не би поновио дело? То је бизарно, делује као да не би открио криминал нечијег оца?!“
Избор Зорана Пашалића (2017.) за новог Заштитника грађана утицао је у сваком виду негативно на надзор и контролу служби безбедности, из неколико разлога. Овај наводни „Заштитник грађана“ нема ни знање ни одговарајуће вештине за вршење контроле служби безбедност. Али, по његовом доласку на ту функцију, свим стручним сарадницима су моментално одузети сертификати и стављени су у сеф, а могли су да их добију само његовом одлуком, и то „на реверс“.
Такође, још једна важна установа, Државна ревизорска институција (ДРИ) до 2017. године бележила је неке почетне резултате у контроли финансија служби безбедности. Спровела је једва две ревизије годишњег финансијског извештаја и правилности пословања БИА (2013.235 и 2017.236), док су ВБА и ВОА биле предмет ревизије ДРИ као организационе јединице Министарства одбране 2013. Од тада више Државна ревизорска институција (ДРИ) као да не постоји.
А, о лудилу и параноји Александра Вучића и његовој „суперконтроли“ војске и полиције, говори и његова најновија „акција“ намењена „не зна се коме“.
Наиме, припадници Безбедносне-информативне агенције (БИА) у сарадњи са другим државним органима 6. новембра ове 2025. године су у Рашки ухапсили више особа због сумње на шпијунажу, а међу њима има и припадника Војске Србије и МУП Србије. Шта се ту стварно десило, неће нико сазнати, а своју причу о томе смислиће сумасишавши диктатор.
Али, осим потпуне команде над војно-безбедносним сектором, Александар Вучић је ставио под своју потпуну контролу члак и црквену организацију, и то ону највећу у држави, Српску православну цркву (СПЦ).
Од ње је у доброј мери већ направио параверску организацију и добро је „увезао“ са обавештајно-безбедносним сектором, тако да она данас служи њему и његовој радикалској хорди, за теренску агитацију, где се побуњеном народу прети „божјим судом“, а на студенте „баца анатема“ да су „заблуделе овце“, „одрођене од мајке цркве“ и слично. Из тог миљеа Службе у редове студентског и народног покрета убацују клерикалну иконографију, да би оправдани бунт грађана претворили у „литије“.
СПЦ од почетка очајничког вриска грађана и студената, ниједном није ни покушала да учини исправну стар и подржи свој народ. Напротив, патријарх Порфирије је у сред Кремља у Москви, пред камерама и пред Владимиром Путином дошао да се „пожали“ како је у Србији наводно некаква обојена револуција. Наишао је само на ледени израз лица „руског цара“ и гађење његових помоћника. Већ тада је било јасно у ком правцу иде политика Русије према српском диктатору.
Истине ради, треба рећи да је Богословски факултет у Београду штрајковао у знак подршке општим студентским протестима читава четири дана. Такође и пар свештеника, који су одмах били „проклети“ и прети им екскомуникација из СПЦ.
Једном се само десило да је на Фејсбук страници патријарха Порфирија било пренето обраћање представника студената Православног богословског факултета у Београду, који се прикључио блокадама факултета широм Србије.
Убрзо након тога званични налог шефа светосавске секте (СС), престао је да функционише. Званично (и панично!) одмах је саопштено из СПЦ, да је у питању један „у низу хакерских напада“.
Наравно, Перић се одмах након тога вратио на „прави пут“, и „ставио опасност у изглед“ изјавом о могућим жртвама због протеста да испрепада народ и одврати од бунта против разбојничке диктатуре. Ту срамну Перићеву изјаву вреди цитирати, да не буде заборављена: „Црква са дубоком забринутошћу прати све што се дешава у нашем народу и друштву, да прати растућу атмосферу конфронтације и антагонизма уз свакодневне инциденте који, бојимо се, могу да се прошире и да може да буде заиста и великог броја жртава“.
У августу месецу ове 2025. године, јавност је сазнала да је патријарх Порфирије кренуо у реновирање виле на Дедињу у којој обитава, а вредност радова процењена је се на или око 650.000 евра. Само гаража ове виле ће имати преко 200 квадратних метара. Такође овог лета господњег 2025., сазнало се да је СПЦ сада отворено постала параполитичка и лукративна организација, инвеститор стамбено-пословних објеката у центру Београда (али и на јадранској обали и широм Црне Горе!). СПЦ је инвеститор луксузног комплекса у Улици цара Душана, у склопу кога је изграђено 107 станова.
Сви станови који су били у продаји добили су власнике још у време изградње и то за око 4.000 еура по квадрату, а сада се продају и за око 5.000 еура! Реч је о комплексу чија бруто површина износи 23.889 квадрата, од чега надземни део има 15.896 квадратних метара. Тај комплекс, према документацији, има 107 стамбених јединица, 11 пословних, као и три подземна етажа са 148 паркинг места. Такође, добар део станова, њих 25 јавно се води на „Патријаршија СПЦ“, што и пише на интерфонима зграда. Иначе, 2018. године СПЦ је била инвеститор стамбено-пословног објекта на Новом Београду од 36.000 квадрата са 127 станова.
Али, осим што је Вучићев режим „изабрао“ свог „меркантрилног“ патријахра, иначе бившег дугогодишњег члана злогласне Републичке радио дифузне агенције, увео је СПЦ у „бизнис“ да се баве пословима са некретнинама, и то тако што је директно из буџета давао „почетни капитал“.
Наиме, Влада Србије је у септембру прошле 2024. године Српској православној цркви поклонила 4,5 милиона евра. Оваквих „једнократних уплата, било је више од педесет, а чак и површним истраживањем се може доћи до сазнања о свакој од њих. Вучић се својевремено јавно хвалио да ниједна власт није толико новца издвајала за тзв. СПЦ као његова у посљедњих 50 година.
Још 2020. изјавио је да је за три и по године за изградњу „оперативног центра СС“ (у жаргону Службе, „кодног“ назива храма Светог Саве, одвојено 43 милиона евра из државне касе Србије). Ако се зна да је храм Св. Саве био скоро сасвим завршен још у време владе Зорана Ђинђића, а касније, током две владе Војислава Коштунице и две владе Бориса Тадића, и сасвим, питање је у шта су ти милиони потрошени.
Јер, стара пракса прања новца, као у случају легендарног „Скадра на Бојани“, заправо Дечије болнице у Тиршовој улици у Београду (где је скоро пола милијарде евра „бачено“ за 25 година сталних донација), дошла је као одлична школа Александру Вучићу, злом ђаку најгорих учитеља. СПЦ увезана у мафијашки режим Александра Вучића, данас ради исте ствари које ради католичка црква у регији Напуља са Камором, фракцијом италијанске мафије. Коначно, осим тешко компромитоване „духовне“ установе, уз злочиначки режим Александра Вучића стала је и она најважнија, научна установа у Србији, Српска академија наука и уметности (САНУ)…
Да ствари буду јасније, треба рећи да Српска академија наука и уметности у овом тренутку (новембар 2025) има 97 редовних, 35 дописних, 75 иностраних члана и 9 чланова ван радног састава. Редовни и дописни чланови су држављани Републике Србије који живе и раде у домовини.
Чланови САНУ ван радног састава бирани су само у периоду између 1985. и 2006. године. Повратком у домовину они не постају аутоматски чланови радног састава Академије, већ је, у случају да желе да пређу у наведени статус, неопходно да прођу процедуру прописану одговарајућим одредбама Статута САНУ. Инострани чланови САНУ су страни држављани, изузетно заслужни за општи напредак науке и уметности и за развој научних и уметничких веза између земље у којој делују и Републике Србије.
Први пут за 13 година незапамћене диктатуре најгорег тиранина у новијој историји Србије, десило се да ова некада моћна и респектабилна научна установа подигне свој глас против зла које је задесило ову стару европску државу и њен народ. На жалост, само њих 25 (и словима: двадесет пет!), потписало је 13. јуна ове 2025. године петицију којом је затражена оставка Александра Вучића, несумњиво опаког болесника са злочиначким карактером, који је узурпирао Устав, Војску, полицију, правосуђе и сваку институцију у држави.
Међу потписницима су се нашли Душан Теодоровић, Слободан Вукосавић, Миодраг Табачки, Радомир Саичић, Антун Балаж, Владимир Костић, Федор Месингер, Мрђан Бајић, Владан Девеџић, Гојко Суботић, Велимир Радмиловић, Милан Дамњановић, Жељко Томановић, Дражен Зимоњић, Владимир Срдић, Жељко Шљиванчанин, Зоран Радовић, Милица Стевановић, Богдан Шолаја, Милан Стојановић, Часлав Брукнер, Душан Оташевић, Зоран Пауновић, Зоран Петровић и Слободан Милосављевић.
Истина, случај Српске академије наука (САНУ) није „од јуче“ и њена срамна колаборација са ранијим диктатором Слободаном Милошевићем, добро је позната и домаћој и међународној јавности. Ипак, начин на који се „подала“ као јефтина продавачица љубави Александру Вучићу, радикалском билмезу уличарске провинијенције, довела је ову некада славну установу до моралног и етичког дна, након кога може само да угаси светла и закључа врата раскошног здања у улици Кнез Михаилова 35 у Београду.
Ова мала група академика, чији глас није ни дошао до најшире јавности, само је овим гестом потврдила да је мрак у Србији постојан и даље, чак и након 13 година застрашујуће тираније, пљачке, ширења расне, верске и националне мржње, подстицања подела, навођења на грађанске сукобе и грађанског рата. А, у горе поменутој петицији пише између осталог да се оставка АВ тражи због „манипулације изборним процесом кроз куповину гласова и злоупотребу државних ресурса, контролу над правосуђем, гушење слободе медија, злоупотребу јавног сервиса у пропагандне сврхе, као и прекомерно задуживање државе без јавне дебате и контроле“.
Такође, и због заташкавање криминалних афера, раширене корупције, нетранспарентности у раду државних органа и систематско урушавање основних друштвених стубова као што су образовање, здравство, наука, култура и уметност“.
А, поента долази на крају где се каже: „Оставку захтевамо не из политичких, већ из моралних разлога, због одговорности према грађанима и будућности Србије. Ниједан појединац не сме да угрожава демократски поредак и интересе државе због личне или партијске моћи“
Давне 1991. године, на питање потписника овог текста „Шта мислите о моралу Слободана Милошевића“, покојни проф. др Никола Милошевић, академик САНУ и чувени српски и југословенски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар (оснивач и председник Српске либералне странке), одговорио је кратко: „…Молим вас, какав морал, мене занимају његова уставна овлаштења!“
Ни након дуге три деценије, чак ни ова мала група „часних академика“ није тражила смену Александра Вучића у име његове политичке и кривичне одговорности као председника државе, него се позвала на његов морал кога он, као што је познато, нема ни у траговима!
У преводу на још разумнији српски језик, траже од козе да поштује кодекс части и не иде у купус да брсти.
А, као осведочена штеточина, и он се нада да ће му судити „суд историје“ а не редовни суд. Ту његову наду подгревају и они који траже од њега „моралну одговорност“.
Бивши председник Владе Србије Мирко Цветковић, већ одавно заборављен, направио је низ кривичних дела у 80 (осамдесет) приватизација које је радила његова консултантска кућа „Ces Mekon“. Никада није процесуиран, а због „осећаја моралне одговорности“ написао је књигу-покајницу и отишао у пензију и анонимност.
АВ такав „хепиенд“ сигурно неће имати. Њега чека ружан крај.
