Прочитај ми чланакПостоје ликови који уђу у јавни простор тихо, скоро неприметно, а онда се одједном нађу у средишту утиска који их превазилази. Велибор Џомић је један од њих. Није у влади, нема кабинет, нема функцију која води у Андрићев венац, али као да све време стоји у истој светлости у којој стоји и Вучић. Не зато што га је неко поставио. Не зато што га је неко гурнуо. Него зато што Србија има једну чудну, тврдоглаву навику: све што додирне јавност, спаја са именом Вучића као са централним симболом моћи.
Довољно је да неко говори јасно, сигурно, да има став који носи тежину традиције и да се појави на екранима који пулсирају у ритму власти. Од тог тренутка, неважно је шта човек говори. Јавност чује само једно: „ово звучи као Вучићев човек“. Ни документ, ни функција, ни доказ – само звук. Србија је земља у којој звук постаје закључак.
Џомић је, као и увек, у мантији и са књигом у руци, али кад проговори о Косову, идентитету, верском питању или неправди у Црној Гори, његов глас се судара са политичким набојем који прожима сваку јавну реч. А у земљи где је Вучић филтер за тумачење свега – од временске прогнозе до геополитике – ниједан јавни говорник не може побећи од поређења, етикете или сенке.
Његов прогон из Црне Горе само је појачао контраст. Тамо је био непожељан. Овде је постао симбол нечег другог. Слика човека кога друга држава избацује, у Србији се чита као морални штит. И тај штит, у јавном тумачењу, увек се спаја са Вучићем. Не зато што је постојао договор, већ зато што Србија има дубоко укорењен рефлекс да сваку неправду над свештеником претвара у политички капитал.
Џомићев мирни темпо, правничка оштрина и сигурност у наступу делују као да су из исте школе језика којом Вучић води државу. Наравно, то не значи да постоји линија наређивања или тајни договор. Али колико пута је у Србији истина била мање важна од утиска? У земљи где политички наратив гута чињенице као храна, утисак је често једина ствар коју публика губи или добија.
Медији одрађују остатак посла. Кад се појавиш у студију у коме Вучићево име кружи као централни симбол државности, твоја реч добија боју тог простора. Ниси је тражио, ниси се за њу пријавио, али је добијаш. И глас који је можда настао у архивама црквеног права, одједном
звучи као глас који стоји на истој фреквенцији са Вучићевом политичком причом.
Тако настаје феномен који нико није осмислио, али који живи својим животом: фигура која делује као да је део Вучићевог хороса, чак и ако никада није ушла у политички кабинет. Србија воли тај тип ликова. Лик са којим се власт не хвали, а опозиција га сумњичи; човек који није део државне структуре, али делује као да иде у истом смеру у којем ветар носи државу.
Наравно, ништа од тога није доказ. Све је то јавна алхемија, мешавина медија, политичких рефлекса, идентитетског набоја и једне врло једноставне чињенице: у Србији је Вучић постао метафора за цео систем. И свако ко говори у ритму тог система, чак и без намере, делује као да стоји под Вучићевим небом.
А у таквој Србији, није ни важно да ли јесте. Важно је да изгледа као да јесте. А то је често снажније од истине.
