Pročitaj mi članakNa konferenciji „Zaštita verskih prava i pravoslavne baštine“, koju je organizovao Centar za geostrateške studije u Beogradu, jedno od najzapaženijih izlaganja imao je filolog i publicista Goran Igić, koji je govorio na temu: „Jezički inženjering u funkciji slabljenja crkveno-narodne tradicije na Balkanu“. Igić je u svom obraćanju ukazao ne samo da jezik nije samo sredstvo komunikacije, već temelj identiteta, i da se kroz njegove izmene, kako tvrdi, sprovode duboke društvene i političke transformacije, već da i RTS vodi katastrofalnu uređivačku politiku koja ima za cilj promovisanje nesrpske istorijsko-kulturne tradicije dok se omalovažava srpska. U nastavku donosimo njegovo izlaganje u celosti:
– Biće o RTS-u reči u ovom mom referatu koji ću pročitati. Ali pre nego što ga pročitam, pošto nije dug, samo da kažem zašto sam baš izabrao jezičku temu. Možda to i nije čudno za nekoga ko je filolog. Upravo zato što treba da se stavimo nekad i u mozak ili u cipele neprijatelja – kako oni razmišljaju i zašto je baš jezik toliko napadan, srpski jezik, jer nijedan drugi jezik u Evropi nije toliko napadan.
Dakle, ne raspada se portugalski na više jezika. Ne raspada se švedski, nego baš se ovde vrši ta borba. A ja ću podsetiti na to da Ernst Kasirer govori o vezama između jezika, misli i simbola. Pa svaka intervencija u jeziku utiče i na razmišljanje. A pošto mi imamo jedno određeno razmišljanje koje nas vodi ka jednoj vrsti tročlanog sistema jezika, jer i u samom jeziku mi uvek imamo tri lica – prvo, drugo i treće, ono koje se obraća. Imamo evo, eto i eno. Imamo jednu vrstu logike koja je vrlo jasna.
Jezik i kriza države
Ukoliko se jezik transformiše nekakvim intervencijama, onda dolazimo do krize razmišljanja. To dovodi do krize i u državotvornosti i u imenovanju stvari, pa ću zato govoriti o ovoj temi:
„Poštovane dame i gospodo, učesnici ovog skupa i uvaženi predstavnici medija, naglasiću da ovo nije prvi put da spominjemo ovu temu, iako mi se čini da je svest o jezičkom inženjeringu na dosta niskom nivou, generalno na Balkanu. I to samo po sebi ne bi bio problem da se jezički instrument ne koristi u kreiranju veštačkih identiteta, a namerno menjanje jezika sprovodi se radi političkih ili kulturnih ciljeva.
Crkva, tradicija i jezik kao temelj identiteta
Za balkanske slovenske prostore karakteristične su izrazito stabilne jezičke forme. Izvesne okolnosti u gramatici, derivatologiji, toponimiji i onomastici ukazuju da su promene koje se izvode u novije vreme u punom neskladu sa prirodom ovih prostora.
Srpska Pravoslavna Crkva i Bugarska Pravoslavna Crkva vekovima su čuvale ćirilicu i tradicionalni crkvenoslovenski jezik kao deo duhovnog identiteta. A uz to i narodna kultura, epska poezija, pogotovo liturgijski tekstovi, oslanjali su se na njega. Slabljenjem tradicije dolazi do promena u jeziku koje mogu dovesti do otuđenja mladih od tekstova i simbola i izvesnog prekidanja kontinuiteta stanovništva, odnosno demontaže samih balkanskih naroda.
Da definišemo šta je to crkveno-narodna tradicija, jer u naslovu spominjemo slabljenje iste. U pravoslavnom svetu postoji nešto što se zove poštovanje lokalnih običaja. Tako, na primer, pravoslavnima u Indoneziji je normalno da se izuvaju u hram. Razlog je klimatski i tradicijski, što na Balkanu ili u Rusiji nije slučaj. Takođe, na odeždama klira među pravoslavnima u Kalmikiji pojavljuje se lotosov cvet kao simbol mudrosti, a toga kod nas nema. Poznato je da Srbi imaju krsnu slavu, a Bugari i Grci nemaju.
Gubitak identiteta i uticaj modernih procesa
Neki običaji unutar jedne pomesne crkve zavise od eparhije do eparhije i razlikuju se, a ti običaji se sporo menjaju i njih proučava etnologija. Sa uništavanjem ruralne kulture, pogotovo u poslednja dva veka, došlo je do fenomena nedostatka predstave o sebi samima, pa se danas dobar deo stanovništva, ne samo na Balkanu nego i cele istočne Evrope, nalazi u neprekidnom lancu prilagođavanja tuđim običajima i gubljenja sopstvenog jezika, identiteta i tradicije.
Jezički inženjering kao sredstvo promene svesti
Tradicija je, dakle, uobičajeni niz postupaka koji se ogledaju u predvidivosti delovanja u narodnom životu, ali koji su u našem slučaju oplemenjeni blagoslovom crkvenog života konkretnih parohija. Vrlo slično onome što je veliki srpski književnik i vladika Njegoš opisivao kao narodno kolo koje progovara u njegovom „Gorskom vijencu“. Dakle, sam narod ima pravo da se pita ne samo o svojim običajima, nego i o tome kako će se šta zvati.
Zašto tvrdim da je u toku proces slabljenja te nekada snažne crkveno-narodne tradicije na Balkanu, koja je izdržala i višedecenijsku tursku okupaciju? Jezički inženjering na Balkanu koristi se kao sredstvo za redefinisanje kulturnog identiteta, što direktno utiče na slabljenje tradicije, jer menja jezičke norme i simbole koji su vekovima bili nosioci duhovnog identiteta.
Politika, termini i preimenovanja
Najčešće se kritikuje uvođenje rodno osetljivog jezika i potiskivanje ćirilice, što se doživljava kao udar na pravoslavnu i narodnu tradiciju. Kroz nametanje kriptoseparatističkih termina, na primer „Preševska dolina“ ili korišćenje reči „Sandžak“ umesto raške oblasti, dolazi do izmena u jezičkom izražavanju.
Upotrebom ideoloških konstrukata pokušava se prekinuti kontinuitet između pravoslavne duhovnosti i nacionalnog identiteta. Marginalizacija tradicionalnog jezičkog nasleđa, odnosno svesno potiskivanje reči i izraza koji imaju duboke korene u pravoslavnom predanju i njihova zamena sekularnim, stranim ili ideološkim terminima, konstantna je pojava.
Caribrod i istorijsko pamćenje
Kao primer navešću da se moj rodni grad u narodu, i među Srbima i među Bugarima, još od srednjeg veka nazivao Caribrod. To znači „carski put“, arhaično „cari brod“, jer broditi znači prelaziti, pa je to put za Carigrad.
U udžbenicima se to ne navodi tako, već kao Istanbul, koji se nalazi na starom rimskom putu Via Militaris. Tako je bilo sve do februara 1950. godine, kada je Josip Broz Tito, po bugarskom komunističkom Georgiju Dimitrovu, koji nikada nije ni bio u Caribrodu, doneo dekret o preimenovanju Caribroda u Dimitrovgrad.
Iako se narod više puta bunio i tražio da se vrati staro istorijsko ime, do današnjeg dana opstaje ime Dimitrovgrad – arhaično, a uostalom i nesrpsko. A vlast u Beogradu, u ime odbrane suverenizma, brani bugarski komunistički naziv Dimitrovgrad.
Ako pogledate logički, ima mnogo gradova u srpskim zemljama koji sadrže odrednicu „brod“: Kokin brod na Uvcu, Brod na Gori, Brodarevo na Limu, Martin brod na ušću Unca u Unu, Brod kod Štrpca, Slavonski Brod, Brod kod Brčkog, postoji i Makedonski Brod, a uz granicu sa Srbijom u Bugarskoj postoji Kostin Brod i tako dalje.
Ksenija Končarević, na strani 39 beogradskog lista „Pravoslavlje“, u članku „Sveslovenska leksama“, piše sledeće: „Kod Srba je reč ‘brod’ nekada imala značenje plitkog mesta na reci ili potoku gde se voda može prebroditi, pregaziti. Međutim, stanje je takvo da nakon 76 godina od Titovog dekreta o ukidanju toponima Caribrod, koji ima i suviše monarhistički prizvuk jer možda podsvesno podseća na carstvo Dušanovo, nema nikakve naznake da iko u Beogradu o tome razmišlja.“ Ovo je samo jedan primer.
Uz opštu promociju vulgarnosti i opstanak leksike u rijaliti programima koji vrve od seksualizacije, kultura dijaloga je prognana i bučnim i nejasnim političkim debatama, kako u parlamentu tako i u TV studijima.
RTS i srpaska tradicija
Posebno bih izdvojio poražavajuću ulogu RTS-a u jezičkoj ravni, naročito u akcentologiji, gde se promovišu akcenti koji nisu u duhu srpske tradicije.
U titoizmu je važila zabrana prikazivanja srpske istorije. Nemamo nijedan film o Kraljeviću Marku, ali su zato ekranizovani filmovi koji podupiru makedonski, hrvatski i slovenački identitet. I posle Titove smrti nastavilo se sa praksom ruženja crkve. Film „Čudo neviđeno“ sredinom osamdesetih prikazivao je srpsko sveštenstvo u najgorem svetlu.
Danas se na RTS-u emituju serije koje veličaju Josipa Broza, poput serije „Tito između istoka i zapada“. U seriji „Varvar“ prikazuje se monaštvo na krajnje neprimeren način, a u seriji „Popadija“ daje se iskrivljena slika srpskog sveštenika i porodice. Vidimo da se nad Srbima kontinuirano izvodi jedan jezički i kulturni eksperiment. Obnavlja se titoistička retorika, srpsko nasleđe se relativizuje, a Srbi se guraju u širi identitet „regiona“ ili „Zapadnog Balkana“.
Zaključak: Jezik kao front borbe
Za kraj, osvrnuću se na izjavu ministarke Milice Đurđe Stamenkovske, koja je, govoreći o Kosovu i Metohiji, rekla da ćemo „čekati i 1000 Vidovdana“. Jezički gledano, to jeste hiperbola, ali u političkom kontekstu takva poruka može se tumačiti kao odlaganje delovanja u nedogled. U trenutku kada se Srbi na Kosovu i Metohiji suočavaju sa ozbiljnim pritiscima, ovakve izjave deluju kao zamena za konkretno delovanje.
Takve stilske figure smatram neprimerenim, jer borba za istinu o Kosovu traje sada, u ovom trenutku. Ovo je primer kako se jezičkim inženjeringom može ublažiti stvarnost i kroz privid rodoljublja upakovati defetizam, uz istovremeno pozivanje na Vidovdan kao vrhunac crkveno-narodne tradicije i kosovskog zaveta” zaključio je na kraju izlaganja, Goran Igić.
