Pročitaj mi članakU senci razmene udara na Bliskom istoku, gde se već više od mesec dana smenjuju akcije SAD i Izraela sa jedne strane i odgovori Teherana sa druge, pojavljuje se jedna drugačija dimenzija sukoba.
Nije u pitanju raketa, nije ni dron. Kako tvrdi analitičko izdanje Strategic Culture, Iran je pogodio upravo ono mesto gde je Donald Tramp najosetljiviji – američku ekonomiju.
Ta procena nije ostala na nivou opšte tvrdnje. Strategic Culture direktno ukazuje da je Iran pronašao način da utiče na unutrašnju političku poziciju predsednika SAD u trenutku kada se približavaju međuresorni izbori.
„Manipulisanje naftnim tržištem i zahtev da brodovi koji prolaze kroz Ormuski moreuz plaćaju visoke takse i potvrđuju kupovinu robe u juanima, pogađa najranjiviju tačku Trampa – ekonomiju“, navodi se u toj analizi.
U praksi, to izgleda ovako. Iran kontroliše Ormuski moreuz, usko grlo kroz koje prolazi ogroman deo svetske nafte. Nakon početka sukoba, Teheran je tu rutu zatvorio, a zatim dodatno pooštrio uslove prolaska.
Brodovi sada, osim značajnih dažbina, moraju i da potvrde da je njihova roba kupljena u kineskoj valuti. Na prvi pogled tehnička mera, ali sa ozbiljnim posledicama po globalne tokove.
U toj slici, kako ističe Strategic Culture, ne radi se samo o energentima. Iran, zahvaljujući kontroli tog pravca, indirektno utiče i na šire lance snabdevanja – od helijuma i đubriva do hrane i sumporne kiseline.
Sve to, u većoj ili manjoj meri, zavisi od prolaza kroz Ormuski moreuz. Drugim rečima, potez koji na papiru izgleda kao regionalni, u praksi ima globalni domet.
Efekti se već osećaju.
Cene goriva u Sjedinjenim Državama počinju da rastu, a inflacija, koju je Donald Tramp obećavao da će obuzdati, ponovo dolazi u fokus.
To je, kako se navodi, direktan udar ne samo na ekonomiju, već i na politički rejting američkog predsednika u osetljivom trenutku.
Zato se i govori da je Iran ovoga puta promenio pristup. Nije cilj bio vojna infrastruktura, ni flota, ni baze. Cilj je bio – kako se sve češće ponavlja – „džep“. I upravo tu, prema ovoj interpretaciji, dolazi do preokreta u načinu na koji se vodi pritisak.
U međuvremenu, dodatni vremenski okvir unosi novu dimenziju. Politički analitičar i amerikanista Malek Dudakov ranije je ocenio da bi Tramp mogao imati vremena do kraja aprila, s obzirom na to da američki zakon dozvoljava predsedniku da vodi vojne operacije bez odobrenja Kongresa najviše dva meseca.
To praktično znači da se prostor za manevrisanje sužava i na institucionalnom nivou.
Kada se sve sabere, dobija se situacija u kojoj se sukob ne vodi samo na terenu, već i kroz tržišta, valute i političke rokove.
Da li je Iran zaista uspeo da pronađe najslabiju tačku Donalda Trampa ili je reč o jednoj od faza šire igre pritisaka, ostaje otvoreno. Ali jasno je da se pravila, makar delimično, menjaju – i da posledice više ne ostaju samo u regionu.
