Naprednjački režim je naneo nesagledivu materijalnu štetu Srbiji, ali najteže posledice su izazvane demografskim eksperimentima. U poslednjih 10 godina, Srbiju je napustilo više od milion stanovnika između 20 i 29 godina. Danas ovde živi više od 22 odsto starijih od 65 godina, a do 2052. biće ih skoro 30 odsto. Naučne projekcije ukazuju da će broj stanovnika u 75% opština pasti za 50 odsto. Umesto da se bori protiv izumiranja države i naroda, Vučić dovodi strance. Srbija će ove godine podeliti 100.000 radnih dozvola.

Меморандум о увозу радне снаге недавно је потписан са Ганом, а пре годину дана са Египтом. У припреми су слични споразуми са Бурундијем, Тогом и другим афричким, али и азијским државама попут Индије, Непала, Пакистана… Демографска политика, коју спроводе Вучићеви западни ментори, већ је довела до тога да је у Бриселу, Берлину, Бечу и Лондону најчешће име Мухамед. Ако Вучић стигне да до краја спроведе план о замени становништва, може се очекивати да се и у Београду већина мушкараца зову Мухамед, или Фахри.

Под Александром Вучићем, Србија је остала без дела територије и претрпела фаталне губитке у економији, привреди и, најважније, у људству. Процес растурања државе и народа почео је пре његовог доласка на власт, али Вучић га је значајно убрзао.

Да би добио подршку западних центара моћи, Вучић је пристао да спроводи све сегменте њихове геостратешке агенде. Учврстио је државност лажне албанске републике Косово, покренуо је програм прикључења НАТО-у, централну Србију је претворио у индустријску, рударску и банкарску колонију и гурнуо је у дужничко ропство, распродао је јавне ресурсе и почео да реализује пројекат замене становништва.

Све предаје, продаје и издаје националних интереса Вучић је маскирао патриотским паролама, наслеђеним из свог радикалског периода, само је јавно признао да замену становништва спроводи у складу са западњачким демографским стандардима. Западне силе занима бројно стање, а не етничка или верска припадност. То је и логично, пошто су Сједињене Америчке Државе створили досељеници, а Велика Британија, Шпанија, Француска и Немачка су вековима шириле демографски империјализам. С друге стране, источноевропски народи, а нарочито Срби, примењују етно-демографске моделе, као и сви који су били под окупаторима. Вучић је, сваком својом изјавом на ту тему, доказивао да га занима број становника Србије, а не да ли ће то бити Срби и остали староседеоци.

– Анализе наших и страних стручњака показују да ће миграторна кретања негде до 2028. или 2030. године направити тзв. нулти миграциони салдо, да ћемо имати једнак број емиграната, дакле лица која напуштају нашу земљу, са бројем имиграната, лица која долазе да живе у нашој земљи. После 2030. имаћемо већи број имиграната него емиграната, што је једна од ствари које могу да помогну опстанку Србије – каже Вучић.

Ту теорију, по којој је важан опстанак државе а не народа, Вучић већ 13 година примењује у пракси. Откад је дошао на власт, Србију је напустило више од милон људи, углавном младих и образованих. Чак 71 одсто исељеника има између 20 и 29 година. Републички завод за статистику (СОРС) се не бави директно евиденцијом емиграната, већ податке прикупља из других извора као што је Еуростат, који објављује број издатих дозвола боравка, које грађани Србије добијају у државама чланицама Европске уније.

На основу тих информација, СОРС и остале државне институције износе процене да Србију годишње напусти између 25.000 и 27.000 људи. Међутим, студије УНДП-а и ИРИ-а показују да те процене у великој мери потцењују ниво миграција. Према подацима Еуростата и ОЕCD-а, главни дестинациони правци иду према Немачкој, Аустрији и Швајцарској, али и према САД-у, Аустралији и Новом Зеланду. Анализа дигиталних трагова („mirror statistics“) упућује на то да је до 2024. године Србију напустило више од 1.060.000 људи.

Осим што фалсификовањем података покушава да створи утисак како из Србије одлази дупло мање људи, него што се реално дешава, Вучић конкретним политичким и економским поступцима ствара услове за замену становништва. Власт Српске напредне странке доноси законе, којима стимулише домаће привреднике да запошљавају стране мигранте. Послодавци за домаће раднике плаћају доприносе од око 60 одсто плате, а за странце на истим радним местима само 12 одсто. Такође, недавним променама Закона о странцима и Закона о запошљавању странаца, омогућено је убрзано издавање боравишних и радних дозвола имигрантима, па и добијање држављанства после само три године проведене у Србији.

Привлачење страних радника значајно је убрзано у марту ове године, кад је, у оквиру пројекта Опен Балкан, омогућено држављанима Албаније и Македоније да по скраћеној процедури добијају боравишне и радне дозволе у Србији. Врата су отворена, а на њих Вучић намерава да уведе стотине хиљада Азијата и Африканаца.

Србија и Гана су, пре неколико дана, потписале тзв. Меморандум о сарадњи у области културе. У саопштењу српског Министарства спољних послова наводи се да овај документ „отвара ново поглавље у односима Србије и Гане у области културе, са циљем интензивирања сарадње, али и зближавања народа и култура двеју земаља“, као и да је министар Марко Ђурић председнику Гане, Џону Драманију Махами, пренео поздраве Александра Вучића. У три саопштења о Ђурићевој посети Акри не помињу с најбитнији детаљи Меморандума. Међутим, представници власти у Гани открили су да тај документ обухвата и привредне делатности. Осим споразума о „сарадњи у експлоатацији литијума“, Србија се обавезала да држављанима Гане омогући приступ програму издавања сто хиљада радних дозвола током 2025. године.

– Приметили смо да Србија има старије становништво и треба споразум о мобилности радне снаге, како би искористила млађу популацију Гане, са просечном старошћу од 20 година. Министар спољних послова Ђурић је најавио да Србија ове године планира да изда 100.000 радних дозвола. Гана је изразила жељу да искористи ту прилику како би хиљаде наших младих људи радило у Србији – рекао је Самуел Окуџет Аблаква, министар спољних послова Гане.

Сви демографски параметри указују да је Гана репрезент афричког популационог империјализма. Од 33 милиона становника, чак 30 одсто је млађе од 15 година. Стопа наталитета је 3,28. С обзиром на те податке, не чуде научне пројекције према којима ће 2050. године свака друга беба на свету бити рођена у Африци. Захваљујући Вучићевој демографској стратегији, ако се реализује, афричке бебе ускоро ће се рађати и у Србији.

Пре Гане, Србија је сличан меморандум о мобилности радне снаге потписала и са Египтом. Влада Србије је саопштила да је, у оквирима међународне сарадње око запошљавања странаца, постигла споразум са Египтом, али тај документ није објављен. Такође, од почетка 2024. године Србија је са неколико азијских држава преговарала о могућности склапања билатералних уговора о увозу радне снаге. Конкретан међудржавни меморандум није званично потписан, али посредно, преко приватних агенција, Србија увози раднике из Турске, Индије, Непала, Пакистана и Бангладеша.

Вучић је свестан да грађани Србије, укључујући и његове гласаче, не подржавају пројекат замене становништва. Зато уговоре о увозу радника представља као меморандуме о сарадњи у области културе, спорта или било чега другог. Није случајно што српска дипломатија већ годину и по дана води интензивну кампању у Африци и Азији.

На последњој седници Народне скупштине Србије, одржаној средином јуна ове године, ратификовани су разни уговори са државама попут Конга, Тогоа, краљевине Есватини, Гвинеје Бисао и Бурундија. На том списку се налазе и егзотичне државе попут Малдива, Тувалуа, Сао Томе и Принципе и Свете Луције. Потврђени су споразуми са азијским државама Непалом и Таџикистаном. Већина тих уговора регулише визне режиме за носиоце дипломатског или службеног пасоша, док је са Казахстаном потписан споразум о реадмисији расељених лица. У истом пакету налази се и споразум са Ганом о визама, а, ето, само месец дана касније сарадња је проширена на увоз сто хиљада радника.

Ако се тај пример понови са осталим афричким, азијским и полинезијским државама, структура становништва у Србији ће ускоро изгледати много другачије.

Да нису чиста посла, види се и по томе што је Марка Ђурића на пут у Гану пратио Алекс Сорош. Званични извештаји наводе да је наследник царства Џорџа Сороша у Гани боравио као председник управе Оpen Society Foundationts-а да би са председником Џоном Драмани Махамом разговарао о „јачању демократских институција, борби против корупције и економској стабилности“.

Иако Сорош није био члан државне делегације Србије, нема сумње да је учествовао у припреми програма увоза сто хиљада радника. Уосталом, Алекс Сорош је аутор и промотер пројекта Опен Балкан, који је већ нанео штету српској привреди.

Сорош учествује у процесима промене демографске структуре на глобалном нивоу. Његова фондација дала је значајан допринос првом миграторном таласу из Азије у Европу, 2015. године, а и сада учествује у овогодишњем пресељавању 130.000 Авганистанаца у Немачку.

Научници из демографских одељења разних међународних институција, попут UN-а и ОESC-а, процењују да ће се у Европу, која тренутно има 450 милиона становника, до 2050. године доселити око 400 милиона миграната из Азије и Африке. С обзиром да је у последњој деценији забележен прилив око пет милиона миграната годишње, очигледно ће и тај тренд добити на убрзању и масовности.

Услед потребе за радном снагом, земље Европске уније су формирале заједничку миграциону, али не и демографску политику. У већини европских држава су смањене или укинуте квоте на пријем странаца и значајно је олакшано издавање радних и боравшних дозвола, па и држављанства. Немачка примењује најнапредније интеграцијске моделе.

Из интеграцијског фонда исплаћује се 5.000 евра месечно фирмама које запосле мигранте, који морају да прођу 800 сати програма за укључење у немачко друштво. Школу језика морају да похађају 600 сати, а идентитeске програме (учење обичаја, културе и правног система) 200 сати. Тај пример следе и остале чланице ЕУ, али у скромнијим условима. Ипак, резултат је свуда подједнако лош.

Мигранти су се заиста интегрисали, али у властите гетое, у „но го“ зоне. У Берлину, Хамбургу, Франкфурту и многим другим немачким градовима постоје квартови у којима су досељеници из Азије и Африке формирали своје пара-државне системе. Више од 60 одсто становника Брисела има порекло из трећих земаља, а у Бечу их је око 40 одсто. До 2050. године, бирачко право у Белгији, Холандији, Аустрији и Данској имаће досељеници. Тај тренд је већ захватио и Хрватску.

У Вараждину има 17 одсто становника, који су стигли из Непала и Филипина. У загребачком насељу Дубрава, као и у другим предграђима, досељеници су формирали своје гетое. На далматинској обали ничу радничке колоније Индијаца. Иако и хрватска власт, као и српска, умањује број странаца како не би изазвала револт аутентичног хрватског тисућљетног становништва, процењује се да тренутно у Хрватској има више од 230.000 легалних досељеника, плус још 98.800 миграната који су затражили азил. Притом се Хрватска, као и Србија, разликује од западно-европских држава по одливу људи. У западним земљама ЕУ приметан је пад наталитета, али староседелачко становништво се не исељава.

У таквим околностима, које су захватиле европски континент, Србија нема шансе да заустави пројекат замене становништва. Подаци Републичког завода за статистику показују да је прошле године у Србији умрло 98.230 људи, а рођено само 60.845 беба.

Од јануара до маја ове године тај негативни салдо се додатно повећао. У том периоду је умрло 18.513 становника више него што је живорођене деце. Од 2015. до 2024, услед негативног прираштаја Србија је изгубила 437.205 људи. Кад се поражавајућем тренду од губитка око 37.000 људи додају подаци о исељавању око 50.000 младих, види се да Србија сваке године изгуби један град већи од, рецимо, Чачка.

У Кнежевини Србији, према попису из 1866. године, било је око 1.250.000 становника. У то време, у Хабсбуршкој монархији (у Војводини, Хрватској, Славонији и Далмацији) живело је око 800.000 Срба, а у Османском царству (Босна и Херцеговина, Македонија, Косово и Метохија) било је око 650.000 Срба. Према проценама Иве Банца и Слободана Јовановића, средином 19. века живело је око 2,6 милиона припадника српског народа. Скоро сто година касније, пред Други светски рат, према попису становништва Краљевине Југославије из 1931. године, у зависности од критеријума процењује се да је било 6,7 милиона Срба.

Од тада, од Другог светског рата, становништво у свим западним државама, као и у азијским и афричким, повећало се за осам пута. Међутим, Србија бележи пад броја становника, чак и кад се узму у обзир званични подаци, које власт упорно фалсификује.

Према попису из 2002. године, којим није обухваћено Косово и Метохија, у Србији је било 7.498.001, а две деценије касније само 6.647.003 становника. Не постоји начин да се заустави тај опадајући тренд. Све пројекције показују драматично смањење броја становника у Србији. Аутори публикације „Population Projections for the Republic of Serbia 2022-2052“ направили су неколико сценарија. Најоптимистичнији, који претпоставља висок фертилитет и заустављање исељавања, предвиђа пад на 5,4 милиона, док реалнија варијанта спушта број становника испод пет милиона. Платформе попут DanCo и Worldometers, које користе податке УН-а, указују на сличне процене.

Поражавајуће процене броја становника прате катастрофични подаци о стародној структури. У Србији сада живи 22% становника старијих од 65 и само 14% млађих од 15 година. Дакле, Србија има најбрже стареће становништво у Европи. Научне пројекције за период од 2024. до 2052. да ће удео особа старијих од 65 година порасти на 28,5%, а значајно ће се смањити број радно способног становништва. Просечна старост популације ће се повећати са садашњих 43,8 на 46,4 године. Старосна трансформација друштва изазваће велике проблеме за привреду, буџет и нарочито за здравствени и пензиони систем.

Процена депопулације упозорава на то да ће више од 75% општина бити изложено демографском изумирању. Половина становништва ће бити концентрисано у пет регионалних центара: Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Новом Пазару.

Публикација „Population Projection for the Republic of Serbia 2022-2052“ обухвата 32 варијанте, које обухватају различите сценарије фертилитета, морталитета и миграција. Средњи, очекивани сценарио предвиђа просечан пад броја становника у три четвртине српских општина за око 50 одсто. На пример, у Браничевској области, која сада има 157.000 становника, очекује се губитак 56.700 људи. Још горе, у општини Голубац очекује се процентуални пад од чак 68,6%, уз изузетно неповољан демографски профил. Чак 80 одсто популације биће старије од 65 година, а само два одсто млађе од 15 година. Просечна старост у тој општини биће 70,4 године.

Иако је стопа фертилитета од 1,64 детета по жени, међу највећима у Европи, то није довољно да надомести губитке у људству. Забрињава и податак да је просечна старост мајке при првом порођају 29,1 годину. Негативни прираштај не може да се заустави бирократским и финансијским мерама, које примењује власт Српске напредне странке. Повећање дечјег додатка и новчаног подстицаја рађању другог и трећег детета, као и разне олакшице женама на породиљском одсуству са посла значајно помаже породичном буџету, али то није довољно. Никад ниједна држава није успела таквим мерама да заустави пад броја становника.

Од финансијских субвенција породиљама, за раст популације су потребни политичка стабилност, владавина права, спречавање криминала и корупције, нормални услови рада и привређивања, као и све остало што је Вучићев режим 13 година уништавао. Вучић је успоставио криминално-патолошки систем, који је из Србије протерао више од милион људи. Напросто, млади и способни нису могли и хтели да се боре да им буде боље у Србији, већ су отишли у иностранство, надајући се да ће им тамо одмах бити боље.

Осим повећања фертилитета, за успоравање пада броја становника било би значајно да се врати што већи број емиграната. Иако се Вучић повремено хвали повратком младих из иностранства, реалност га демантује. Према подацима СОРС-а, у последњих десет година у Србију се вратило само 1,9 одсто деце, узраста до 14 година. То значи да се не враћају млади људи, него пензионери који су завршили радни век у Немачкој или некој другој западној држави.

Вучић је пристао да спроводи пројекат замене становништва зарад личне и политичке користи. Уместо младих Срба, који су склони побуни и борби за нормалан живот, што се види из актуелних студентских протеста, за манипулисање су много подобнији странци из Азије и Африке. Њих не занима политичка ситуација, уређена држава и владавина права, задовољавају се платом од 500 до 1.000 евра, живе у подљудским условима, по десетак у једној соби или бараци, ћуте и трпе. Уз такве миграционе жртве, Вучић системски привлачи и радну снагу кроз међународне пројекте.

Од 2020. до 2023. године, Србија је издала око 124.000 радних дозвола странцима. Кроз програм „Single Permit“ за издавање електронских дозвола, који је Влада Србије почела да примењује почетком 2024, одобрено око 34.000 захтева, а до средине ове године је већ регулисано више од 41.000 дозвола. Тај програм је, уз измене закона, којим је омогућен дужи рок важења дозвола, омогућио дигитализацију поступка.

Током последње две године, према подацима Министарства рада и Националне службе за запошљавање, укупно је издато 50.397 радних дозвола страним држављанима. Највише дозвола, 19.645, издато је држављанима Руске Федерације. Кинези су добили 10.198, Турци 4.946, Индијци 4.914, а Непалци 1.074 радних дозвола. На списку се налазе и држављани Кубе, Бангладеша, Албаније и, наравно, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. У оквиру пројекта Опен Балкан издате су само 174 радне и боравишне дозволе. Укупно, од 2015. до 2025. издато је више од 250.000 радних дозвола странцима.

Радници из Кине су искључиво укључени у инвестиционе пројекте, које воде кинеске компаније, док Индијци, Непалци и Турци раде углавном грађевинске и угоститељске послове.

Од почетка рата у Украјини, од фебруара 2022. године, забележено је више од 300.000 улазака руских држављана у Србију. Дозволе за трајни и привремени боравак, до краја 2024, добило је око 53.000 Руса. С обзиром на број „visa run“ кружења, процењује се да у Србији има око 110.000 држављана Русије. Већина Руса живи и ради у Београду и Новом Саду, где су већ насправили своја мини-гета. Руски предузетници су покренули своје фирме, отворили продавнице, ресторане и школе.

Руси су и најбројнији на списку странаца који су добили држављанство Србије. До краја 2022. године њих 50 је добило српско држављанство мимо законске регулативе, уредбама Владе Србије, која је проценила да ти „висококвалификовани стручњаци“ представљају „државни интерес Србије“. Међутим, та процедура је фактички прекинута на захтев Европске уније, која није хтела да допусти безвизни приступ Русима. Од тада, Министарство унутрашњих послова не објављује податке о захтевима за упис у држављанство Србије. Влада Србије од марта 2022. године примењује тзв.

Привремену заштиту, која представља облик колективне, временски ограничене међународне помоћи у изузетним околностима, најчешће у случајевима масовног прилива избеглица. Тај систем омогућава добијање дозволе боравка без потребе за визом или радном дозволом, основну здравствену заштиту, школовање деце и право на новчану помоћ. Право на привремену заштиту у Србији остварило је око 6.000 Украјинаца. Већина њих не борави у прихватним центрима, већ у приватном смештају. Укључени су у тржиште рада, а многи су покренули самосталне послове. Режимом привремене заштите нису обухваћени сви Руси, него само политички дисиденти, војни дезертери и припадници ЛГБТ заједнице.

За разлику од странаца, који су овде дошли у потрази за послом или бежећи од рата, грађани Србије су, предвођени студентима, пре осам месеци покренули процес ослобођења од напредњачке тираније. Ускоро, кад буде оборен злочиначки режим Александра Вучића, Србија ће постати боље место за живот свих њених грађана, па и странаца.

Уместо замене становништва, будућност Србије треба почети сменом криминалног картела са власти. Иза Вучића, остаће растурене државне институције и опљачкан и осиромашен народ, али јавиће се нада у могућност обнове Србије.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: demografija, migranti, Open Balkan