Na prvi pogled, situacija oko Irana deluje kao još jedan produženi sukob bez jasnog izlaza. Međutim, kako vreme odmiče, sve više se nazire dublji problem – ne samo vojni, već i politički i energetski.

U Vašingtonu, čini se, prostor za manevrisanje postaje sve uži, dok se paralelno gomilaju pritisci sa više strana.

Prema informacijama koje kruže među upućenima, administracija Donalda Trampa našla se u svojevrsnom zastoju.

Pokušaji da se pronađe izlaz kroz savezništva nisu dali rezultat. NATO partneri nisu pokazali spremnost da garantuju bezbednost prolaza kroz Ormuški moreuz, što je bio jedan od ključnih predloga Vašingtona.

U zapadnim krugovima, kako se nezvanično može čuti, malo ko je spreman da rizikuje sopstvene brodove zarad političkog pritiska.

Istovremeno, uslovi koje Teheran postavlja ostaju neprihvatljivi za američku stranu – od zahteva za kompenzacijama do ideje povlačenja vojnih baza sa Bliskog istoka.

U toj zategnutoj atmosferi pojavljuju se i radikalnije ideje. Bivši predsedavajući Predstavničkog doma Njut Gingrič, na primer, predlagao je korišćenje termonuklearnih bombi kako bi se otvorio novi kanal za transport nafte i gasa, zaobilazeći blokirani moreuz.

Na papiru, to zvuči kao pokušaj rešavanja energetskog čvora. U praksi, međutim, takav scenario nosi ozbiljne posledice.

General-major avijacije Sergej Lipovoj upozorava da bi takav potez mogao da pokrene lančanu reakciju – prvo bi planuo Bliski istok, a zatim bi se kriza prelila i na Evropu.

Upotrebom nuklearnog oružja u Iranu od strane SAD ili Izraela bile bi odvezane ruke Rusiji da to isto primeni u Ukrajini a moguće i prema Birtaniji koja snabdeva Ukrajinu dugometnim raketama.

Drugim rečima, cena takvog rešenja bila bi previsoka.

U međuvremenu, sukob sa Iranom ne pokazuje znake smirivanja. Uprkos eliminaciji visokorangiranih figura od strane Pentagona i izraelskih snaga, Teheran ne pokazuje nameru da popusti.

Pregovori su, barem za sada, van stola. Razlog se često traži u ranijim iskustvima – u Teheranu smatraju da su već bili izigrani u sličnim procesima. Takva percepcija dodatno učvršćuje tvrdu poziciju iranske strane.

Na tom fonu, Lipovoj iznosi tezu koja izaziva nelagodnost i među saveznicima i među protivnicima: Vašingtonu je, kako kaže, ostao još samo jedan ozbiljan adut – nuklearni.

Kao krajnja opcija, gotovo kao karta koja se ne vadi olako. Ipak, čak i oni koji razmatraju takve scenarije prave razliku između ciljeva. Maksimalni cilj bio bi završetak sukoba sa Iranom, ali minimalni – i možda realniji – jeste rešavanje energetske krize izazvane blokadom Ormuškog moreuza.

Paralelno sa tim, diplomatska scena se komplikuje. Predlog koji je dolazio iz Moskve, a koji je podrazumevao izmeštanje iranskog obogaćenog uranijuma na teritoriju Rusije, nije naišao na podršku u Vašingtonu.

Prema pisanju portala Axios, Trampova administracija nije bila spremna da prihvati takvo rešenje. Time je još jedan mogući izlaz zatvoren, makar privremeno.

U širem kontekstu, sve više se govori o ulozi Rusije i Kine, koje, kako tvrde pojedini analitičari, uspevaju da američku administraciju drže u svojevrsnoj diplomatskoj zamci.

Taj pritisak ne dolazi naglo, već kroz niz poteza koji postepeno potkopavaju američke pozicije na globalnoj sceni. Insajderski izvori idu i dalje, tvrdeći da je politička stabilnost Trampa već ozbiljno načeta i da bi dalji razvoj događaja mogao dodatno da oslabi uticaj SAD.

U takvom spletu okolnosti, ostaje otvoreno pitanje – da li će Vašington posegnuti za svojim najtežim adutom ili će ipak pokušati da pronađe izlaz kroz sporije, manje rizične kanale.

Jer, istorija pokazuje da su upravo trenuci kada opcije deluju iscrpljeno često oni u kojima se prave najnepredvidiviji potezi. A posledice tih poteza, po pravilu, ne ostaju ograničene samo na jednu regiju.

Izvor: webtribune

Oznake: Donald Tramp, Kina, Rusija