У Вашингтону, чини се, простор за маневрисање постаје све ужи, док се паралелно гомилају притисци са више страна.
Према информацијама које круже међу упућенима, администрација Доналда Трампа нашла се у својеврсном застоју.
Покушаји да се пронађе излаз кроз савезништва нису дали резултат. НАТО партнери нису показали спремност да гарантују безбедност пролаза кроз Ормушки мореуз, што је био један од кључних предлога Вашингтона.
У западним круговима, како се незванично може чути, мало ко је спреман да ризикује сопствене бродове зарад политичког притиска.
Истовремено, услови које Техеран поставља остају неприхватљиви за америчку страну – од захтева за компензацијама до идеје повлачења војних база са Блиског истока.
У тој затегнутој атмосфери појављују се и радикалније идеје. Бивши председавајући Представничког дома Њут Гингрич, на пример, предлагао је коришћење термонуклеарних бомби како би се отворио нови канал за транспорт нафте и гаса, заобилазећи блокирани мореуз.
На папиру, то звучи као покушај решавања енергетског чвора. У пракси, међутим, такав сценарио носи озбиљне последице.
Генерал-мајор авијације Сергеј Липовој упозорава да би такав потез могао да покрене ланчану реакцију – прво би плануо Блиски исток, а затим би се криза прелила и на Европу.
Употребом нуклеарног оружја у Ирану од стране САД или Израела биле би одвезане руке Русији да то исто примени у Украјини а могуће и према Биртанији која снабдева Украјину дугометним ракетама.
Другим речима, цена таквог решења била би превисока.
У међувремену, сукоб са Ираном не показује знаке смиривања. Упркос елиминацији високорангираних фигура од стране Пентагона и израелских снага, Техеран не показује намеру да попусти.
Преговори су, барем за сада, ван стола. Разлог се често тражи у ранијим искуствима – у Техерану сматрају да су већ били изиграни у сличним процесима. Таква перцепција додатно учвршћује тврду позицију иранске стране.
На том фону, Липовој износи тезу која изазива нелагодност и међу савезницима и међу противницима: Вашингтону је, како каже, остао још само један озбиљан адут – нуклеарни.
Као крајња опција, готово као карта која се не вади олако. Ипак, чак и они који разматрају такве сценарије праве разлику између циљева. Максимални циљ био би завршетак сукоба са Ираном, али минимални – и можда реалнији – јесте решавање енергетске кризе изазване блокадом Ормушког мореуза.
Паралелно са тим, дипломатска сцена се компликује. Предлог који је долазио из Москве, а који је подразумевао измештање иранског обогаћеног уранијума на територију Русије, није наишао на подршку у Вашингтону.
Према писању портала Аxиос, Трампова администрација није била спремна да прихвати такво решење. Тиме је још један могући излаз затворен, макар привремено.
У ширем контексту, све више се говори о улози Русије и Кине, које, како тврде поједини аналитичари, успевају да америчку администрацију држе у својеврсној дипломатској замци.
Тај притисак не долази нагло, већ кроз низ потеза који постепено поткопавају америчке позиције на глобалној сцени. Инсајдерски извори иду и даље, тврдећи да је политичка стабилност Трампа већ озбиљно начета и да би даљи развој догађаја могао додатно да ослаби утицај САД.
У таквом сплету околности, остаје отворено питање – да ли ће Вашингтон посегнути за својим најтежим адутом или ће ипак покушати да пронађе излаз кроз спорије, мање ризичне канале.
Јер, историја показује да су управо тренуци када опције делују исцрпљено често они у којима се праве најнепредвидивији потези. А последице тих потеза, по правилу, не остају ограничене само на једну регију.
