Одговор Русије на отмицу свог брода Маринер у међународним водама – што представља чин објаве рата – био је да тражи достојанствено поступање према руским држављанима члановима посаде. Вашингтон уопште није брига шта Русија захтијева. Путин је одавно доказао Вашингтону истинитост пословице да „пас који лаје не уједа“.
Како, сад већ годинама, пишем, „неуједање“ са стране Русије води свијет ка атомском рату. Толеришући сваку провокацију, Путин поспјешује да провокација буде све више и да буду све горе. На примјер, кад је нападнута флота стратешких бомбардера Русије, Путин је одбио да то призна као чин објаве рата. Кад су САД покушале да убију Путина у његовој резиденцији, Путин је одбио да то призна као чин објаве рата.
Отмица брода чин је објаве рата. Сједињене Државе потврдиле су то више пута у својој историји. Године 1801. предсједник Томас Џеферсон послао је америчку морнарицу на обале Триполија да би спријечио да Арапи и даље отимају америчке бродове у међународним водама и продају путнике као робље. Кад су Енглези заплијенили америчке бродове, услиједио је рат 1812. Сад Сједињене Државе полажу право да се на све бродове на свим океанима примјењује амерички закон, и савезни судија подржао је ту смијешну тврдњу издавањем налога за конфисковање брода у водама удаљеним пет и по хиљада километара од америчке обале.
Лудак у Бијелој кући описује тај чин као „заштиту Америке“.
Конвенција УН о праву мора јамчи слободну пловидбу и забрањује запљену бродова регистрованих у другим државама. И као што је Трампово киднаповање венецуеланског шефа државе и прве даме био прекршај због ког је заслужио да буде смијењен, исто важи за отимање бродова у међународним водама. Али, не очекујте да ико буде позван на одговорност у земљи чијем је становништву толико испран мозак и које је толико индоктринисано да вјерује да је изложено нападу и да се мора бранити свим средствима.
Путин је увјерио Вашингтон да не постоји та провокација која би довела и до какве руске реакције, изузев пар безначајних ријечи. То је пут који води у нуклеарни рат.
Одсуство било какве акције са стране Кине слика је у огледалу Русије и поткопало је политику јединствене Кине коју је успоставио предсједник Никсон седамдесетих година. Њено мјесто заузима све јача вјера да Тајван, попут Гренланда, припада САД и да га је потребно штитити присуством америчке морнарице и испоручивањем стотина америчких ракета. Неспособност кинеских власти да се ухвате у коштац са стварношћу води ка рату.
Исто важи за Иран. Недјеловање власти прокоцкало је стратешку предност, довевши земљу у окружење и изолацију. Још увијек не постоји узајамни безбједносни споразум ових трију земаља, којим би провокације биле заустављене. Изгледа да власти нису у стању да схвате да њихова настојања да избјегну сукоб управо воде сукобу.
Каква ће бити сљедећа провокација? Упловљавање америчке морнарице код Севастопоља и блокада руске црноморске флоте? Избјегавање тог понижења можда је разлог што Русија гради алтернативну поморску базу у одметнутој грузијској области Абхазији.
