Прочитај ми чланакУ тренутку када се све више говори о ширењу производње дронова широм Европске уније, у први план избија тврдња која би могла да има озбиљне политичке последице: Сједињене Америчке Државе, према процени појединих аналитичара, неће стати у заштиту Европе уколико Русија одлучи да одговори на те активности.
На ту могућност отворено је указао амерички војни аналитичар и бивши обавештајни официр Скот Ритер током разговора на Јутјуб каналу професора Глена Дисена са Универзитета Југоисточне Норвешке.
Његова процена иде директно у срж проблема – ако дође до руског одговора на објекте за производњу дронова који се користе у сукобу у Украјини, Европа би могла остати без америчке подршке.
Ритер сматра да земље Европске уније саме гурају ситуацију у том правцу. По његовом тумачењу, континуирано укључивање у производњу дронова за украјинску војску није неутралан потез, већ корак који носи последице.
Он наглашава да би евентуални одговор Москве био схваћен као реакција, а не као изолован потез, што додатно компликује позицију европских држава.
У том контексту, посебно одјекује његова процена да би председник Беле куће Доналд Трамп, уколико би био суочен са таквим развојем догађаја, могао заузети дистанциран став.
Према Ритеру, порука из Вашингтона била би јасна: Европа је сама одговорна за ситуацију у којој се нашла. Та реченица, изговорена без много увијања, носи тежину која превазилази дневну политику.
Паралелно са тим, руско Министарство одбране већ је изашло са конкретним подацима. Објављена је листа локација широм Европе где се производе дронови за украјинску војску, а на њој се налази чак осам земаља Европске уније. Тај потез у Москви се не тумачи као пука информација, већ као сигнал да су ти објекти део ширег стратешког оквира.
Према наводима руског министарства, управо се ти дронови користе за нападе на руску територију.
Због тога се производња у Европи не посматра као техничка подршка, већ као директно укључивање које, како тврде, води ка даљој ескалацији сукоба. Та формулација – “намерни потез” – јасно показује како Москва види целу ситуацију.
Ритер иде корак даље и сугерише да би Русија могла искористити ову динамику као прилику да тестира унутрашњу кохезију НАТО-а.
По његовом мишљењу, савез већ показује знаке пуцања изнутра, а евентуална криза око европских производних капацитета за дронове могла би додатно разоткрити те слабости.
Све то оставља отворено питање које виси у ваздуху: где је заправо граница између подршке и директног учешћа, и колико далеко су европске државе спремне да иду без јасних гаранција са друге стране Атлантика.
Како се линије одговорности све више преплићу, чини се да одговор на то питање неће доћи лако – нити брзо.
