Прочитај ми чланакДемостен (384-322 пре Христа) оправдано важи за највећег говорника античке Грчке. Тај атински – како бисмо данас рекли креатор јавног мњења – ушао је и директно у политику онда кад је његовом граду-држави запретила велика опасност од ондашње Македоније. Својим чувеним убојитим беседама, познатим као „Филипике“, настојао је да што више мотивише сународнике да се одупру македонском краљу Филипу ИИ (382-336 до нове ере), који је угрожавао њихову „националну“ и грађанску слободу.
У свом енергичном походу на Атину и друге грчке полисе, поменути владар се служио не само оружјем већ и црном пропагандом. Како њој Атињани не би подлегли, Демостен им је поручивао да је „најбоља заштита од тирана неповерење“. У многоме је био у праву, али ипак ради се о мачу са две оштрице који и те како може да нанесе и штету друштвеном здрављу. Злоупотреба не укида употребу, нису били у криву ни Латини, али по правилу изазива опаке последице. О њима сада говоримо.
Неповерење има више појавних облика. Ако се оно испољава као будност, рационална критичност, аргументована упитност, онда је врло корисно за политички и генерално друштвени живот. Међутим, ако се претвори у болесну сумњу, прекомерну резервисаност, па и априорни негативизам, онда постаје отров за људе чију егзистенцију обележава. И то отров који делује и када самоуверено мислимо да смо имуни на њега!
То сам приметио и на основу својих првих реакција на неке ствари које се дешавају на нашој друштвено-политичкој сцени, а које, да живимо у нормалној земљи, не би смеле олако да постану предмет преиспитивања и осуде, односно подразумевало би се да изазивају саосећање грађана без обзира на њихова политичка уверења.
Када сам пре отприлике шест месеци чуо да је Дарко Глишић – Вучићев кум и један од његових доглавника – у програму опскурне телевизије „Пинк“ доживео мождани удар, у првом моменту сам помислио да је у питању нека нова прљава СНС игра. Прокоментарисао сам: „До чега смо стигли, сада се по наређењу лажног цара Аце људи мизерно праве да умиру, и то пред очима публике“.
Сличне мисли су ми пролетеле кроз главу када је ових дана Ивица Дачић хоспитализован. Док сам гледао ТВ прилог о томе да је председник СПС-а и актуелни министар унутрашњих послова у тешком стању примљен у болницу – како се касније испоставило због тешке упале плућа која се опасно укрстила са његовим „старим“ дијабетесом – одмах сам почео да разматрам зашто му је његов врховни господар из СНС картела баш сада наложио да тако нешто одглуми?
Да ли се ради о преусмеравању пажње народа са великих протеста и блокада пољопривредника или је у питању прикривање нове епизоде дугогодишње серије „Државни удар одгоре“, овај пут у вези са тим што је полиција осорно одбија да по налогу тужилаштва ухапси градоначелника Бора?
У оба случаја (Глишићевом и Дачићевом) ипак изгледа да је у питању болест (каквигод да су они као људи и политички делатници, то сада није приоритетно битно). Полазећи од тога, да живимо у непоремећеној земљи, рекао бих, као што су то чинили наши стари када се о некога огреше: „грех ми на душу“. Пошто живимо у ненормалној држави Србији (ако је и то, а не тек пуки квислиншки државни провизоријум), могу само да кажем, грех нека падне на душу онога ко је за то што смо постали патолошки скептици највише крив, а то је Александар Вучић!
Он од када је преузео власт не само да лаже, него невиђено ударнички и до крајности дрско обмањује јавност као да је на „стероидима“ који му дају огроман енергетски набој, а тешко пијанство у комбинацији са дрогама му је помутило свест. То што он у својим обраћањима грађанима те у другим приликама говори, како се каже, „не би прогутао ни пас с’ маслом“.
Додуше, у условима када његови бројни медији хипнотички обрађују јавност, и при томе Вучићева пропаганда није у почетку била толико сулуда као што је данас, већ је постепено добијала на суманутом интензитету и тако контаминирала људе, део нашег грађанства је сукцесивно доведен до стања помућене свести, па и сада верује у Алекове небулозе. С друге стране многи су отишли у другу крајност, а то је тотално неповерење, не само у њега (што је ок), већ у све и свашта.
Да се вратимо старом добром Демостену; грађанска будност је добра за друштво, али разорно неповерење није. Можда није баш толико лоше колико слепо поверење у властодршце, али и токсична сумња разједа друштво. За то што је она неконтролисано почела да се разлива по улицама српских насеља, да избија из наших домова, да нас изнутра трује – непосредно је крив онај ко је у свом политичком комуницирању и деловању изгубио компас!
Вучић је српском друштву нанео огромну штету не само тиме што је спровео косовску велеиздају, те криминализовао и опљачкао земљу, већ и зато што је својим свеопштим неморалом, који је постао кључни оријентир за деловање његових слугу и многих „обичних“ следбеника, извршио удар на свест, савест и нормалност Србије, са већим или мањим последицама које смо претрпели сви.
И не ради се ту само о већ раширеном болесном неповерењу, већ и о много чему другом. Само ћу поменути убијање стида, који је врло важан за пристојно функционисање заједнице. Стид, између осталог, произлази и из страха од осуде па и одбацивања због неадекватног понашања. Да будемо поштени (и на основу сопственог искуства), и људима који су далеко од тога да за њих важи да су олош, падне на памет да ураде себи у корист а другима на штету, нешто што није примерено, али се онда неретко активира брана саткана од осећања срама. Због тога смо мање лоши, што ако свет посматрамо без лицемерног улепшавања, и није мало!
Вучић је својим екстремно бестидним понашањем почео да убија осећање стида у нашем друштву, са свим консеквенцама које то има. Када би неко спровео опсежно истраживање о експанзији лагања – од оног малог, за које обично кажемо да је бенигно, до масног па и опасног – сигуран сам да би резултати били такви да смо постали гора земља нешто што смо били пре његове владавине. А то је почетак, а не крај мрачне приче.
То је нама дала бескрупулозна борба за своје интересе лажног СНС маршала! Када пре или касније напредњачки картел са својим великим вођом падне са власти, чека ће нас тешка борба са злима која су током свог удруженог злочиначког деловања пустили да изађу из Пандорине, пардон Алекове, кутије.
Нека од њих ћемо моћи да сузбијемо, нека, плашим се, пре свега у домену почињене националне издаје, до даљњег нећемо бити у стању да анулирамо. Али и међу оним сферама где имамо шансу да нешто позитивно урадимо – под условом да се изборимо да добијемо иоле одговорну и способну нову власт – ревитализација морала ће бити један од дужих и тежих послова. То је много комплексији задатак, у то сам уверен, него површинско сузбијање енормног криминала и корупције.
Да парафразирам једну нашу познату изреку: „Што један изопачени егоиста поквари, ни хиљаде нормалних, заједници посвећених људи, не могу брзо и лако да поправе“. Али главе горе. Свашта смо ми Срби пребродили, па ћемо, уверен сам у то, и са болестима које изнутра и споља угрожавају наше друштво, да се изборимо. Вучић нас је осудио на пакао, али извући ћемо се ми из њега, само ако не посустанемо, и наставимо путем отпора којим је велики део Србије крену крајем 2024.
У том контексту да завршим текст са још једним цитатом мудрог Демостена: „Најсигурнији начин да се ослободимо осуде је да се усправимо.“
Вучићево (не)морално наслеђе: бестидност и неповерење
Демостен (384-322 пре Христа) оправдано важи за највећег говорника античке Грчке. Тај атински – како бисмо данас рекли креатор јавног мњења – ушао је и директно у политику онда кад је његовом граду-држави запретила велика опасност од ондашње Македоније. Својим чувеним убојитим беседама, познатим као „Филипике“, настојао је да што више мотивише сународнике да се одупру македонском краљу Филипу ИИ (382-336 до нове ере), који је угрожавао њихову „националну“ и грађанску слободу.
У свом енергичном походу на Атину и друге грчке полисе, поменути владар се служио не само оружјем већ и црном пропагандом. Како њој Атињани не би подлегли, Демостен им је поручивао да је „најбоља заштита од тирана неповерење“. У многоме је био у праву, али ипак ради се о мачу са две оштрице који и те како може да нанесе и штету друштвеном здрављу. Злоупотреба не укида употребу, нису били у криву ни Латини, али по правилу изазива опаке последице. О њима сада говоримо.
Неповерење има више појавних облика. Ако се оно испољава као будност, рационална критичност, аргументована упитност, онда је врло корисно за политички и генерално друштвени живот. Међутим, ако се претвори у болесну сумњу, прекомерну резервисаност, па и априорни негативизам, онда постаје отров за људе чију егзистенцију обележава. И то отров који делује и када самоуверено мислимо да смо имуни на њега!
То сам приметио и на основу својих првих реакција на неке ствари које се дешавају на нашој друштвено-политичкој сцени, а које, да живимо у нормалној земљи, не би смеле олако да постану предмет преиспитивања и осуде, односно подразумевало би се да изазивају саосећање грађана без обзира на њихова политичка уверења.
Када сам пре отприлике шест месеци чуо да је Дарко Глишић – Вучићев кум и један од његових доглавника – у програму опскурне телевизије „Пинк“ доживео мождани удар, у првом моменту сам помислио да је у питању нека нова прљава СНС игра. Прокоментарисао сам: „До чега смо стигли, сада се по наређењу лажног цара Аце људи мизерно праве да умиру, и то пред очима публике“.
Сличне мисли су ми пролетеле кроз главу када је ових дана Ивица Дачић хоспитализован. Док сам гледао ТВ прилог о томе да је председник СПС-а и актуелни министар унутрашњих послова у тешком стању примљен у болницу – како се касније испоставило због тешке упале плућа која се опасно укрстила са његовим „старим“ дијабетесом – одмах сам почео да разматрам зашто му је његов врховни господар из СНС картела баш сада наложио да тако нешто одглуми?
Да ли се ради о преусмеравању пажње народа са великих протеста и блокада пољопривредника или је у питању прикривање нове епизоде дугогодишње серије „Државни удар одгоре“, овај пут у вези са тим што је полиција осорно одбија да по налогу тужилаштва ухапси градоначелника Бора?
У оба случаја (Глишићевом и Дачићевом) ипак изгледа да је у питању болест (каквигод да су они као људи и политички делатници, то сада није приоритетно битно). Полазећи од тога, да живимо у непоремећеној земљи, рекао бих, као што су то чинили наши стари када се о некога огреше: „грех ми на душу“. Пошто живимо у ненормалној држави Србији (ако је и то, а не тек пуки квислиншки државни провизоријум), могу само да кажем, грех нека падне на душу онога ко је за то што смо постали патолошки скептици највише крив, а то је Александар Вучић!
Он од када је преузео власт не само да лаже, него невиђено ударнички и до крајности дрско обмањује јавност као да је на „стероидима“ који му дају огроман енергетски набој, а тешко пијанство у комбинацији са дрогама му је помутило свест. То што он у својим обраћањима грађанима те у другим приликама говори, како се каже, „не би прогутао ни пас с’ маслом“.
Додуше, у условима када његови бројни медији хипнотички обрађују јавност, и при томе Вучићева пропаганда није у почетку била толико сулуда као што је данас, већ је постепено добијала на суманутом интензитету и тако контаминирала људе, део нашег грађанства је сукцесивно доведен до стања помућене свести, па и сада верује у Алекове небулозе. С друге стране многи су отишли у другу крајност, а то је тотално неповерење, не само у њега (што је ок), већ у све и свашта.
Да се вратимо старом добром Демостену; грађанска будност је добра за друштво, али разорно неповерење није. Можда није баш толико лоше колико слепо поверење у властодршце, али и токсична сумња разједа друштво. За то што је она неконтролисано почела да се разлива по улицама српских насеља, да избија из наших домова, да нас изнутра трује – непосредно је крив онај ко је у свом политичком комуницирању и деловању изгубио компас!
Вучић је српском друштву нанео огромну штету не само тиме што је спровео косовску велеиздају, те криминализовао и опљачкао земљу, већ и зато што је својим свеопштим неморалом, који је постао кључни оријентир за деловање његових слугу и многих „обичних“ следбеника, извршио удар на свест, савест и нормалност Србије, са већим или мањим последицама које смо претрпели сви.
И не ради се ту само о већ раширеном болесном неповерењу, већ и о много чему другом. Само ћу поменути убијање стида, који је врло важан за пристојно функционисање заједнице. Стид, између осталог, произлази и из страха од осуде па и одбацивања због неадекватног понашања. Да будемо поштени (и на основу сопственог искуства), и људима који су далеко од тога да за њих важи да су олош, падне на памет да ураде себи у корист а другима на штету, нешто што није примерено, али се онда неретко активира брана саткана од осећања срама. Због тога смо мање лоши, што ако свет посматрамо без лицемерног улепшавања, и није мало!
Вучић је својим екстремно бестидним понашањем почео да убија осећање стида у нашем друштву, са свим консеквенцама које то има. Када би неко спровео опсежно истраживање о експанзији лагања – од оног малог, за које обично кажемо да је бенигно, до масног па и опасног – сигуран сам да би резултати били такви да смо постали гора земља нешто што смо били пре његове владавине. А то је почетак, а не крај мрачне приче.
То је нама дала бескрупулозна борба за своје интересе лажног СНС маршала! Када пре или касније напредњачки картел са својим великим вођом падне са власти, чека ће нас тешка борба са злима која су током свог удруженог злочиначког деловања пустили да изађу из Пандорине, пардон Алекове, кутије.
Нека од њих ћемо моћи да сузбијемо, нека, плашим се, пре свега у домену почињене националне издаје, до даљњег нећемо бити у стању да анулирамо. Али и међу оним сферама где имамо шансу да нешто позитивно урадимо – под условом да се изборимо да добијемо иоле одговорну и способну нову власт – ревитализација морала ће бити један од дужих и тежих послова. То је много комплексији задатак, у то сам уверен, него површинско сузбијање енормног криминала и корупције.
Да парафразирам једну нашу познату изреку: „Што један изопачени егоиста поквари, ни хиљаде нормалних, заједници посвећених људи, не могу брзо и лако да поправе“. Али главе горе. Свашта смо ми Срби пребродили, па ћемо, уверен сам у то, и са болестима које изнутра и споља угрожавају наше друштво, да се изборимо. Вучић нас је осудио на пакао, али извући ћемо се ми из њега, само ако не посустанемо, и наставимо путем отпора којим је велики део Србије крену крајем 2024.
У том контексту да завршим текст са још једним цитатом мудрог Демостена: „Најсигурнији начин да се ослободимо осуде је да се усправимо.“
