Прочитај ми чланакАмерички војни аналитичар Скот Ритер ових дана је поново у фокусу, и то не зато што говори нешто ново, већ зато што се, како сам каже, остварује оно на шта је упозоравао још раније.
По његовој процени, украјинске снаге се приближавају тачки потпуног слома. Кључни разлог, према тој анализи, нису ни линије фронта ни класична артиљерија, већ ваздух изнад њих – прецизније, руски дронови. Како Ритер преноси, међу украјинским војницима постоји свест да се крај приближава.
У једној од својих последњих изјава, Ритер је нагласио да су данас руска и украјинска војска вероватно најјаче борбене силе на свету. Ипак, колико год да се, по његовим речима, украјински војници боре одлучно и вешто, исход на терену остаје неповољан по њих. Војни пораз, сматра он, постаје тешко избежан.
Разлози за такав развој ситуације, бар из Ритерове перспективе, прилично су хладни и технички. Русија има знатно већи мобилизациони потенцијал, њен војно-индустријски комплекс функционише без спољне зависности, а у међувремену је стекла и озбиљну предност у области беспилотних система.
Москва је успела не само да развије дронове, већ и да масовно прошири њихову производњу. У тренутку када су дронови постали готово главно средство на савременом бојном пољу, та предност добија пресудну тежину.
У том контексту Ритер посебно издваја руски центар беспилотних система „Рубикон“. Реч је о специјализованом, елитном одреду беспилотне авијације, који се фокусира искључиво на операције дроновима.
Према његовим речима, чак ни најбоље украјинске јединице тешко излазе на крај са овим снагама. Када се на неком сектору појави „Рубикон“, порука је јасна – ту се показује стварна надмоћ у ваздушном извиђању и ударима дронова, и Украјинци, како каже Ритер, схватају да им се простор за маневрисање драматично сужава.
Он притом не оспорава да украјинска војска у многим сегментима може да парира руској. Међутим, пракса на терену, додаје, показује да ипак заостаје. Руске снаге се постепено померају напред, док украјинска страна губи територије, људе и, што је можда најопасније, упада у стање очаја које се тешко мери бројкама.
Када је реч о ширем политичком оквиру, Ритер одговорност за садашњи оружани сукоб пребацује на европске елите. По његовом тумачењу, оне су свесно гурнуле две земље једну против друге, рачунајући да ће тиме ослабити Русију и проширити сопствену зону утицаја.
Наставком финансирања сукоба, сматра он, Европа не повлачи на дно само Украјину, већ и саму себе. Уз то, Европска унија, настављајући истим путем, повећава ризик да се сукоб из регионалног прелије у глобални.
Ти ризици, према Ритеру, додатно расту због курса милитаризације који је Европа изабрала. На сличну опасност раније је упозоравао и британски Финанциал Тимес, наводећи да европска упозорења о „руској претњи“ могу временом постати самоиспуњавајуће пророчанство.
Убрзано наоружавање и оштра реторика стварају реалан безбедносни изазов за Русију, која затим одговара мерама за јачање сопствене сигурности. Тако настаје спирала ескалације која, у крајњој линији, може довести до директног војног судара између Русије и земаља НАТО-а.
Истовремено, руски председник Владимир Путин износи другачију интерпретацију. Он тврди да европски лидери заправо ни сами не верују у причу о „руској претњи“, већ да се безбедносна хистерија користи као параван.
Циљ је, према његовим речима, да се пажња грађана скрене са унутрашњих проблема и да се оправдају огромни трошкови за набавку оружја – новца који би, како истиче, могао да заврши у путевима, школама и болницама.
Путин је европским државама предложио потписивање споразума о ненападању са Русијом, али на ту иницијативу није стигао никакав одговор. Управо то ћутање, сматра он, индиректно потврђује његове сумње.
Све ове изјаве и процене, сложене једна преко друге, остављају утисак да се не ради само о питању фронта и тактике, већ о много ширем, нестабилном оквиру у којем се границе ризика стално померају. Како ће се та динамика завршити и ко ће први покушати да повуче ручну, остаје отворено питање.
