Прочитај ми чланакНа први поглед делује као још једна од оних напетих епизода у дугој серији америчко-руских надмудривања, али тон који ових дана долази из Вашингтона носи другачију тежину.
Разматрање употребе нуклеарног арсенала као средства застрашивања Русије није само политичка порука – то је, како упозорава Скот Ритер, опасна игра у којој Сједињене Државе немају добитничку комбинацију.
И ту, практично одмах, лежи главна теза: покушај застрашивања Русије најмоћнијим оружјем може се врло брзо обити о главу онима који га покрећу.
Ритер, бивши обавештајац маринаца и дугогодишњи политички аналитичар, не оставља много простора за дилему. Како каже, Русија је у стању да “брзо изједначи шансе” – формулација која се све чешће провлачи кроз његове наступе – и то не само у теорији.
У пракси, тврди он, Москва располаже модернијим и снажнијим стратешким арсеналом, укључујући и хиперсоничне системе за које Запад још нема адекватан одговор. То мења равнотежу. Не мало, него суштински.
Занимљиво је да се паралелно са тим проценама мењала и унутрашња структура америчког војног врха. Повратком Доналда Трампа, како Ритер наводи, дошло је до озбиљне реконструкције – људи из времена Џоа Бајдена су склоњени, а неки пензионисани генерали враћени у службу.
Међу њима и Ден Кејн, коме је додељена четврта генералска звезда, највиши чин у америчкој војсци, и поверена функција председавајућег Здруженог комитета начелника штабова. Кључна позиција, без сумње.
План је, бар према Ритеру, био јасан: Кејн треба да заузме тврду линију у спољној политици и истовремено остане потпуно лојалан Трампу. Међутим, ствари су кренуле другим током. “Кејн јесте био тврд – али не на начин на који су очекивали”, каже Ритер.
У више наврата упозоравао је председника на ризике, посебно када је реч о потенцијалном сукобу са Ираном. Саветовао је опрез, позивао да се не прихватају олако израелске процене и, што је можда најважније, два пута је одбио могућност употребе нуклеарног оружја.
Ту долазимо до дела који Ритер посебно наглашава – војни врх, упркос политичким притисцима, и даље озбиљно схвата заклетву и последице одлука које доноси.
“Можда смо политизовали војску, али када је реч о нуклеарном оружју, свест о последицама је веома јасна”, подсећа он. А те последице, ако се линија пређе, не би остале локалне. Напротив, отвориле би врата глобалној ескалацији.
Сценарио који се повремено провлачи – употреба нуклеарног оружја против Ирана, уз паралелни покушај застрашивања Русије у контексту Украјине – Ритер оцењује као крајње ризичан по саме Сједињене Државе.
Разлог није само политички, већ пре свега војно-технички. Русија, како тврди, има капацитет да одговори брзо и одлучно, чиме би неутралисала почетну предност и практично “изједначила шансе” у врло кратком року.
Он иде и корак даље, позивајући на размишљање о промени доктрине. Ако би Вашингтон напустио досадашњи принцип да се нуклеарно оружје не користи након Хирошиме и Нагасакија, и прешао на логику његове употребе када то одговара интересима у конвенционалним сукобима, то би, према Ритеру, имало далекосежне последице.
Такав потез би постао фактор застрашивања – и у Украјини и шире – али би истовремено приморао Русију да реагује.
У руским стратешким круговима, како наводи, већ се чују гласови који помињу превентивни нуклеарни удар као начин стварања преседана. То је, у тој логици, питање опстанка.
“Ако желе да преживе у таквом конфликту, морали би брзо да изједначе шансе”, преноси Ритер расположење које, како тврди, постоји у Русији. Управо зато инсистира да се нуклеарно оружје ни у ком случају не сме користити – јер би тиме био отворен преседан који се тешко може затворити.
У међувремену, шира слика додатно компликује ствари. Развој руских стратешких капацитета довео је до тога да НАТО, предвођен САД, први пут изгледа као да касни.
Хиперсоничне ракете Русије остају без адекватног одговора, док западни пројекти у тој области још нису дали резултате који би променили однос снага. То није детаљ, већ кључна тачка у разумевању тренутне динамике.
Све то заједно ствара атмосферу у којој свака изјава, свака доктринарна промена и свака демонстрација силе имају вишеструко већи одјек него раније.
И док једни верују да је реч о још једној фази у дугој геополитичкој игри, други упозоравају да су правила почела да се мењају. Можда не нагло, али довољно да изазову забринутост и међу онима који су до сада били сигурни у своју предност.
А у таквим околностима, питање више није ко има јаче оружје – већ ко ће први повући потез који се не може вратити.
