Прочитај ми чланакВећ смо загазили у 2026. годину, а ванредних парламентарних избора нема ни на видику. Подсетићу читаоце како је добар део опозиционе јавности тврдио да ће Вучић бити принуђен да изборе распише пре лета, потом је у оптицају био рано јесењи термин, а онда и децембар 2025.
У јавности смо свега нас неколицина тврдили да брзих парламентарних избора неће бити из пуно разлога, а ја сам апострофирао два кључна. Први, у Србији не постоји јасно дефинисана и профилисана политичка снага која може да управља кризом. Друго, странци, а пре свих ЕУ, не жели да се уноси нестабилност јер у актуелном сазиву Народне скупштине они поседују већински пакет акција
Уз ризик да будем поново нападнут, бићу довољно смео да јавно кажем како мислим да су мале шансе да парламентарни избори у Србији буду расписани пре новембра 2027. године. Овде стављам малу ограду, јер могуће су неке ванредне околности које би се неочекивано појавиле и промениле динамику актуелних друштвено-политичких процеса у земљи.
Но, пошто се на ванредне околности не може утицати нити се са њима може поуздано рачунати, онда треба гледати шта је то што реално имамо на терену. А ситуација је таква да оба разлога због којих сам ја прошле године тврдио да брзих парламентарних избора неће бити, у потпуности стоје и данас. Дакле, без да се лажемо – не постоји артикулисана политичка алтернатива. Студентско-народни покрет (барем за сада) није дефинисао одговоре на два кључна питања: „Ко?“ и „Шта?“ и све док то не буде јасно речено и искомуницирано са народом неће бити озбиљног унутрашњег притиска на власт.
Са друге стране, због глобалне нестабилности и реалне претње коју ЕУ осећа пре свега од Доналда Трампа, постоји још јача потреба Брисела да у Србији одржава стабилократију, додуше сада уз све очигледније завртање руке Вучићу, што се најбоље видело на случају Генералштаб. Европљани имају јасну рачуницу: уколико уценама буду држали Вучића у својој орбити, док истовремено буду на инфузији држали највећи део парламентарне опозиције, то ће им у збиру донети око 220 посланика на које ће моћи да рачунају уколико крајем 2026. године буду покренули процес убрзаног укључивања Украјине, Молдавије и Западног Балкана у ЕУ кроз модел „Европа у две брзине“.
Међутим, по Вучића сарадња са ЕУ носи ризик од Трампове одмазде и зато се код њега јавио и још један велики мотив да парламентарних избора не буде брзо. Наиме, он на функцији председника Србије има уставом гарантовани имунитет од гоњења пред домаћим правосудним органима. Најкаснији датум до којег га штити председнички имунитет је 31. 5. 2027. Наредна функција којој је имунитет такође Уставом гарантован је позиција премијера. Отуда је Вучић већ покренуо премијерску кампању и по мом мишљењу (али и информацијама) – он планира да званично седне у ту столицу већ ове године и то без одржавања ванредних парламентарних избора.
То би значило да ће поднети оставку на место председника, а да ће на кратко као в. д. на Андрићев венац да иде Ана Брнабић. Уз образложење да су министри нерадници заједно са „блокадерима“ све упропастили и да Србија више не може то да трпи, Вучић би саставио нови састав владе. Након тога би се ишло само на председничке изборе на којима би власт све урадила да њихов кандидат буде победник првог круга, а да се са њим у другом кругу нађе неко ко је „про-ЕУ“. У таквој комбинацији стабилократија би преживела било у данашњем облику било кроз модел кохабитације и неометано би могла да буде спроведена ЕУ агенда.
Ако би ова замисао била спроведена до краја, парламентарни избори би били одржани крајем 2027. године у релаксираној атмосфери без оваквог политичког набоја какав постоји сада. Нешто слично како су одржани председнички избори у Црној Гори на којима је Мило Ђукановић изгубио, али уз могућност да се он и његови најближи несметано извуку. Вучић би нови премијерски мандат користио за међународне преговоре о мирном повлачењу у политичку пензију, уз инсталирање такве наредне власти која ће омогућити тако нешто. Опет, налик на оно што смо већ видели у Црној Гори.
Ово пишем као један од могућих сценарија, користећи информације које имам, политичко искуство и разум. Анализу дајем у најбољој вери да ћу њоме помоћи свима који искрено желе да се власт промени, али стварно промени, и да кривци за пропаст народа и државе коначно одговарају.
Свима онима који мисле да је све већ завршено и да је Вучић готов – извињавам се на томе што су потрошили своје драгоцено време читајући размишљања човека који је као инжењер научио да се сви планови и пројекти праве спрам најнеповољнијег сценарија, као и то да је неки посао завршен тек када је доведен до самог краја, а алат одложен на за то предвиђено место.
