Пише: Нада Гладовић
Последњих дана поново гледамо покушај политичке реанимације ректора Владана Ђокића. Сачекали су да се смири бес, да јавност пређе на друге теме, да се забораве сукоби, разочарања и питања која су студенти и грађани постављали, а онда је започела нова етапа кампање. Нова С и Н1 поново га уводе у програме, дају му простор, граде му ореол жртве и припремају терен да човек који је деценијама био део система буде представљен као лице борбе против тог истог система. То није новинарство већ производња политичког лидера.
Неко је, изгледа, проценио да студентска побуна не сме остати без контроле. Док су студенти сами говорили, сами доносили одлуке и одбијали да се сврстају под било чију партијску или медијску заставу, били су непредвидиви. А непредвидив покрет је опасан за све центре моћи: за власт, за лажну опозицију, за крупни капитал, за стране амбасаде, медијске групације и службе које деценијама управљају политичким процесима у Србији.
Зато студентима треба поставити вођу.
Не неког ко је изникао из њихове борбе, ко је стајао са њима када није било камера, ко је ризиковао каријеру, положај и привилегије онда када се то није исплатило. Потребан је човек система, искусан, препознатљив и довољно контролисан да може да преузме енергију побуне, а да при томе не угрози темеље поретка. Е управо тако се данас од Владана Ђокића прави „природни лидер“ студентске листе.
Не можете нам представити старог актера као новог лидера само зато што сте му променили медијску сценографију. Не можете од човека који је годинама обављао високе функције унутар система преко ноћи направити револуционара, само зато што се у одређеном тренутку сукобио са једним делом власти. Сукоб са влашћу не значи аутоматски да је неко против система. Неретко је реч само о сукобу различитих струја унутар истог поретка, о борби за утицај, позиције и контролу над процесима који су се отели из руку онима који су навикли да њима управљају.
Управо због тога се мора поставити питање: зашто се студентском покрету толико упорно тражи вођа ван самих студената? Зашто се младим људима, који су својим отпором створили политичку и друштвену енергију, сада из медијских студија нуди већ припремљена личност која треба да стане на чело њихове борбе? Зашто се међу хиљадама професора, научника и јавних личности као „природни лидер“ намеће управо човек чија је каријера везана за бројне институције, одлуке и контроверзе старог система?
Студенти без наметнутог лидера не могу лако да се контролишу. Студенти који сами доносе одлуке не дугују ништа ни власти, ни опозицији, ни медијским корпорацијама, ни страним центрима утицаја. Зато им треба поставити лице, створити култ личности и целокупну енергију покрета усмерити ка једном човеку.
Али има нас који не заборављамо, који немамо памћење рибице.
Не заборављамо питања о улози Владана Ђокића у пројекту рушења комплекса „Икарус“ 2018. године против кога су тада одржавани протести грађана.
Не заборављамо да је у јавности помињано да је дао подршку др Александру Јововићу за чланство у Академији инжењерских наука Србије, човеку кога део јавности препознаје као једног од промотера и заговорника пројекта Рио Тинта и који је званично део компаније ,,Рио Сава“. Јавност има право да зна зашто је Ђокић подржао његову кандидатуру, какве стручне, институционалне и личне везе постоје и шта та подршка говори о вредностима човека који се данас представља као предводник грађанског отпора.
Не заборављамо ни његово чланство у Управном одбору „Београда на води“, пројекта који је постао један од најочигледнијих симбола спреге политичке моћи, крупног капитала, нетранспарентних одлука и урушавања институција.
Не заборављамо ни околности под којима је, без већинске подршке академске заједнице и уз помоћ гласова чланова Владе Србије дошао на место ректора, нити питања која су се отварала поводом његовог односа према случају доктората Синише Малог. Иако је Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду још 2019. године званично утврдио да докторска дисертација Синише Малог представља плагијат, коначна институционална одговорност никада није спроведена до краја.
Уставни суд је накнадно утврдио да поједине одредбе Правилника о поступку утврђивања неакадемског понашања у изради писаних радова, као и одређене одредбе Статута Универзитета у Београду, нису биле у сагласности са Уставом и законом. То, међутим, није значило да је Синиша Мали ослобођен сумњи за плагијат, нити да је суштински оспорен налаз Одбора за професионалну етику. Било је потребно изменити спорне прописе у складу са примедбама Уставног суда, поновити поступак и донети нову, правно одрживу одлуку.
Владан Ђокић, међутим, није предузео неопходне кораке да се поступак понови и коначно оконча. Таквим непоступањем омогућено је да једна од највећих афера академског нечасног понашања у Србији остане без правног епилога, а званично утврђени плагијат практично буде гурнут под тепих.
Владан Ђокић је 2021. године подржао избор Бранка Стајића за декана Шумарског факултета Универзитета у Београду, упркос озбиљним упозорењима да је поступак избора био супротан универзитетским прописима.
Ђокић је располагао мишљењем омбудсмана Универзитета у Београду, као и мишљењем председника Одбора за статутарна питања, у којима су указане неправилности у поступку избора. Упркос томе, није искористио функцију и овлашћења ректора да спречи спорни избор и обезбеди поштовање прописа Универзитета.
Тај случај отвара озбиљно питање да ли се аутономија Универзитета и законитост бране доследно или само онда када то одговара одређеним интересним и кадровским структурама.
Владан Ђокић је 12. маја 2024. године, у недељу и током нерадног дана, примио Елену Зеленску, супругу председника Украјине, и Тамару Вучић, супругу председника Србије. Оне су том приликом присуствовале потписивању споразума о сарадњи између Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко“ и Универзитета у Београду.
Према расположивим информацијама, ова посета организована је на захтев Александра Вучића. Тај догађај показује да ректор Ђокић није био политички изолован нити удаљен од председничког кабинета, већ је, када је то од њега затражено, ставио Универзитет на располагање протоколарним и политичким потребама власти.
Не заборављамо ни да је на Медицинском факултету у Београду студентима била наметнута обавезна вакцинација, што је изазвало озбиљне правне, етичке и уставне недоумице. Где је тада био ректор Универзитета? Да ли је заштитио право студената на телесни интегритет, информисани пристанак и слободно доношење медицинских одлука? Да ли је тражио да се испита законитост таквих мера или је дозволио да се студенти условљавају медицинском интервенцијом како би могли да наставе своје образовање?
Не заборављамо ни наводе о продужавању незаконитих уговора професорима блиским владајућој структури. Ако се данас неко представља као жртва режима и носилац борбе против партијског запошљавања, онда мора да објасни како се понашао док је имао институционалну моћ. Коме је продужавао уговоре, на основу којих критеријума и да ли су исти услови важили за све? Није довољно данас изаћи пред камере и говорити о аутономији Универзитета. Мора се показати да је та аутономија брањена и онда када су на удару били они који нису били медијски или политички пожељни.
Постоје и питања у вези са његовим менторским и професионалним ангажовањем, укључујући тврдње да је помагао промоцију такозваних „квир“ архитектонских и друштвених концепата у Србији. Свако има право на научни и стручни рад, али јавност има право да зна какве идеолошке и друштвене пројекте подржава човек који се сада кандидује за неформалног политичког лидера. Када неко жели да предводи друштвене промене, његов светоназор, везе и досадашњи ангажман престају да буду приватна ствар.
Све ово нису разлози да се некоме унапред пресуди. Али јесу разлози да се не дозволи његово медијско прање без иједног одговора. Они који Ђокића данас представљају као новог месију морају да објасне зашто прећуткују његову прошлост. Нова С и Н1 имају право на своју уређивачку политику, али немају право да од јавности праве публику без памћења. Немају право да селективно бирају чињенице, скривају контроверзе и производе лидере према потребама политичког тренутка. Једноставно није етички.
Посебно је опасно што се све ово ради преко леђа студената. Студентски бунт није настао да би послужио као одскочна даска истрошеним кадровима система. Студенти нису месо које треба да изгине на улицама како би неко из фотеље Универзитета прешао у политичку фотељу.
Ако је Владан Ђокић заиста човек промена, нека одговори на сва питања. Нека објави све релевантне податке о својим функцијама, одлукама, пројектима и везама. Нека објасни шта је радио док се систем градио и учвршћивао. Нека покаже када му је тачно постало спорно оно чему је годинама припадао. Да ли онда када су почела да се урушавају права грађана и студената или тек онда када је систем почео да угрожава његову личну позицију?
Не тражимо безгрешне људе. Тражимо истину и одговорност. Али управо те две речи највише сметају онима који желе да нам поново продају исту политику, само са новим слоганом и другачијим лицем на плакату.
Србији не треба још један медијски произведен лидер, нити још један „спасилац“ кога су одабрали они који се плаше аутентичне народне и студентске побуне. Не треба нам човек кога ће Нова С и Н1 прогласити за вођу, а службе представити као прихватљиву алтернативу.
Промена није када једну фигуру система замените другом. Промена није када се човек који је годинама седео за столом моћи сада попне на бину протеста и представи као глас обесправљених. Промена почиње онда када престанемо да пристајемо на унапред изабране лидере, контролисане опозиције и медијски произведене хероје.
Зато поручујемо: неће вам проћи.
Нећете избрисати Ђокићеву прошлост телевизијским прилозима. Нећете студентима подметнути вођу кога нису сами изабрали. Нећете нам стари систем представити као нову наду.
Има нас који памтимо. Има нас који постављамо питања. И има нас који нећемо дозволити да се још једна аутентична побуна грађана и студената заврши тако што ће плодове њихове борбе убрати они који су деценијама живели од система против кога се та побуна подигла.
Нада Гладовић
