Прочитај ми чланакНије случајно Славија постала зборно место окупљања у борби против режима, маркер општенародног незадовољства и његова скупштина на отвореном. Она је на нивоу симболике пресликала реалност српске политике која се, мање-више, врти у кружном току - много гужве и буке, много сирена, много кружења, а мало излаза.
Већ четврти пут се народ, на позив студената, масовно окупља на овом месту ( из сећања је ишчилео протест у децембру прошле године) и сваки од тих скупова, уз заједничку одредницу да се траже промене и да се од тога неће одустати, имао је своје специфичности и различиту тежину. Протест од 15. марта 2025. био је бунт наде који је сублимисао вишемесечну енергију људи и масовношћу је дао легитимитет захтевима које је власт упорно игнорисала. Тада је улицама и тргом Славија демонстрирана вера да је промена могућа и да бројност сама по себи може да помери политичке зидове.
Видовдански протест по масовности је био далеко иза оног мартовског, али са већом политичком тежином када је артикулисан захтев за расписивање избора и уклањање парамилитарног парка у Пионирском парку. Са њим је протест од академског бунта прерастао у шири грађански покрет и створио утисак да се из фазе симболичког и пасивног отпора прешло у отворенију политичку и сваку другу конфронтацију са режимом. У марту се изливала енергија наде и масовности, на Видовдан енергија одлучности, фрустрације, неодустајања и спремности на дужи сукоб, уз много више нервозе и код демонстраната и код режима. Мартовски скуп је слао поруку да се систем може променити, Видовдан је био знак да систем не жели да се мења и да ће све урадити да се задржи статус кво, док је 23. мај емитовао енергију исцрпљеног друштва које улази у продужену политичку кризу.
Од 15. марта па до суботњег протеста сведочили смо игри обостраног исцрпљивања у којем је студентско-грађански покрет показао завидну кондицију да се издржи а режим одлучност да опстане по сваку цену. Студенти су се трансформисали у политички фактор, режим склизнуо у отворену репресију потпомогнуту артиљеријском пропагандом која је тзв „обојену револуцију“, како су то дефинисали у почетку, представила и поједноставила у црно-белој слици: они хоће да сруше Србију, ми је бранимо. И тако се дошло до суботњег протеста који је, вероватно, био изненађење и за једне и за друге. Иако по масовности није досегао онај петнаестомартовски, број окупљених људи био је изнад очекивања и довољно моћан да и поред очигледног замора и дефицита почетног заноса, покаже да се није одустало и на њему је демонстрирана упорност људи који су схватили да их нико не чује осим када изађу на улицу. У суботу није окупила само респектабилна маса људи, већ сав нагомилани бес земље која већ дуго живи између страха и понижења.
Овај 23. мај није био само још један протест у низу, него чување ватре и доказ да се она није угасила, али и својеврсни политички барометар. Власт је хтела да покаже да контролише улицу, а грађани да страх више не функционише као раније. У таквим сударима нико не побеђује одмах, али се јасно видело коме опада самопоуздање и ко је у дефанзиви. Политичку инфериорност власт је покушала да надомести, до сада невиђеним, ангажовањем апарата силе, откривајући тако да јој је управо сила остала као последњи и најјачи аргумент и, по себе болну чињеницу, да се она много више плаши грађана, него грађани ње. И док је прошле године власт још покушавала да протест релативизује подсмехом и медијским спиновима, у суботу је посегла за демонстрацијом голе силе, што је обично знак да пропагандни анестетик слаби. Политика режима се свела на мобилизацију огромних полицијских снага и употребу пендрека и остаје енигма са којим стварним циљем је толика сила држана у приправности и потом ангажована да одговори на потоњи напад демонстраната за који се не зна колико је био аутентичан, а колико осмишљена провокација како би се бацила сенка на величанствен и миран скуп. Јер, онолики број полиције није се могао створити у тренутку, они су, очигледно, били спремни све време и само се чекало да полети прва каменица и бакља, па да се крене у „обрачун“. У том циљу је и „омасовљен“ камп у Пионирском парку који је одиграо улогу провокатора и црвене мараме, па је тако полицијска интервенција мање била безбедносни потез већ политичка порука. За пропагандне сврхе довољно, за политичку борбу контрапродуктивно.
Јер, када држава пошаље „оклопнике“ на сопствене грађане, она не показује снагу него нервозу. Власт после оваквих протеста неће пасти преко ноћи, али неће се ни грађани после пендречења разбежати кућама заувек. Сваки овакав дан оставља траг: власт постаје тврђа и нервознија, а друштво уморније и љуће. То је она опасна фаза када нико више нема илузије, али сви имају довољно беса и заједно повећавају температуру испод заптивеног експрес лонца. Проблем Србије више није то што постоји сукоб између власти и грађана, него то што обе стране све мање верују да се он може завршити разговором. Иако се и суботњи протест мери питањем колико је било људи, то пребројавање је мање битно од чињенице да се протестни талас претвара у политичку кризу дугог трајања са неизвесном завршницом. А ако ћемо и о пребројавању, број окупљених је био довољан да недвосмислено покаже да студентско-грађански протест и даље има капацитет да изведе десетине хиљада људи на улице, да је режиму на располагању остала само сила и да се цела прича неумитно помера ка отвореном питању све мањег легитимитета власти и неумитних избора. У том смислу најновији протест није изгледао као финале, већ само још једна епизода у дугом маратону у којем нико нема намеру да устукне. Он је мање био још један улични догађај већ, спонтани почетак политичке кампање за изборе студентског покрета од којих власт упорно бежи, рачунајући и надајући се да ће се енергија протеста расути кроз замор, поделе и притисак свакодневног живота. На њихову жалост, извеснија је радикализација односа и перманентна конфротација. Србија није ближа расплету политичке и друштвене кризе, али јесте још даље од привида, коју власт покушава да потури, како је све нормално. Протести више нису појединачни инциденти, већ сенка система која га прати на коју год страну да крене и шта год да уради. И док је 15. март поставио питање може ли нешто да се промени, 23. мај се запитао колико дуго овако још може?
