Прочитај ми чланакОд непродужених уговора и умањених плата, преко полиције на факултетима и инспекција у школама, до награда за најлојалније, власт у Србији већ више од годину дана систематски кажњава наставнике и универзитетске професоре који су стали уз студенте и побуњене грађане
Побуна у српском друштву која не јењава већ 14 месеци почела је у просвети. Покренули су је студенти које су убрзо подржали наставници и професори. У једном тренутку били су блокирани сви држани универзитетаи. Власт је на то реаговала као опарена, као на напад на режим изнутра, унутар државног система.
Побуњени наставници и професори говорили су на скуповима, излазили из учионица, протестовали за властита, али и права свих других, а због тога су неретко кажњавани. Отказима, „кромпиром” на рачуну, суспензијама, застрашивањем, прекршајним пријавама против високошколских установа, ванредним инспекцијским надзорима, бушењем гума на аутомобилима, постављањем новог министра ког запослени у просвети често називају „министром освете”, нагрђивањем на режимским медијима.
Низ је дуг и непрекидан, а последњи случај одиграо се на Филозофском факултету у Новом Саду где ванредној професорки Јелени Клеут није продужен уговор о раду. Таква одлука револтирала је студенте, који су од тада у вишедневном бојкоту наставе, а најава да ће отпочети нову блокаду изазвала је декана овог факултета да још једном позове полицију у помоћ и да, како тврди део академске заједнице, прекрши аутономију универзитета.
Како се власт бори против побуњених наставника
Да је враг однео шалу показало се убрзо пошто су наставници и професори масовно подржали студентске и ученичке протесте и блокаде након смртоносног пада надстершнице Железничке станице у Новом Саду.
Тако у јануару прошле године, бројни учитељи и наставници у основним и средњим школама нису улазили у учионице због наглог скраћења првог полугодишта, борећи се за сопствена права, али и подржавајући оне које уводе у свет знања. Било је тако и на блокираним факултетима. А како би им скресала крила и угушила побуну, власт је одлучила да им скреше плате – кроз плаћање по учинку и мењање уредби.
Крајем зиме и у пролеће прошле године, они који су у знак протеста одбијали да држе часове су остајали без плате. Десетине наставника је касније, с почетком нове школске године, остало без посла, док су на њихова места дошли неквалификовани кадрови.
Најевидентнији пример одиграо се у Петој београдској гимназији, чији су ученици почетком школске године ушли у блокаду, трежећи између осталог, конкурс за избор нове директорке. Министарство га је обећало, али не и расписало, макар до краја јануара 2026. Штавише, актуална вршитељка дужности директора Данка Нешовић добила је Светосавску награду. За лојалност, ваљда.
Награде за најлојалније
И док су неки професори универзитета, попут запослених на Државном универзитету у Новом Пазару, остајали без посла, најлојалнијима су стизала унапређења и награде.
Тако је, уз директорку Пете, Патрик Дрид, декан новосадског ДИФ-а, некада познати џудиста, који се током прошле године издвојио као декан који је први позвао полицију на студенте, добио Октобарску награду града Новог Сада, а његово новоосновано удружење средства за пројекте из буџета.
Велика хајка водила се и води се против Ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића, који је од самог почетка јавно подржао студенте и говорио на протестима које су организовали.
А најављивали су челници власти, на челу са председником Александром Вучићем и пореусмеравање новца из буџета предвиђеног за виско школство у приватне универзитете, јер државне никако да ставе под контролу.
Ништа ново у српској јавности
Није ова власт измислила овакав начин борбе против просветних радника. Само га је преузела и продужила. Бројни су примери, како домаћи, тако и инострани.
Најдрастичнији пример на простору данашње Србије, а тадашње Савезне Републике Југославије, догодио се у мају 1998, када је „Влада народног јединиства” (СПС-ЈУЛ-СРС) предложила, а Скупштина усвојила Закон о универзитету који је де јуре укинуо аутономију Универзитета, па је стотине професора остало без катедри јер су одбили да се повинују режиму Слободана Милошевића. Тада су смењивани ректори и декани, а са универзитета одстрањени истакнути интелектуалци и друштвени критичари.
Иницијатор тог закона био је тадашни потпредседник Владе Војислав Шешељ, па је прозван „Шешељевим законом”. Александар Вучић је у то доба још увек пекао радикалски занат код свог политичког оца.
Међу онима који су кажњавани или протерани са факултета били су професори који су отворено критиковали власт, учествовали у грађанским протестима или одбијали да потпишу лојалност тадашњој политици. Њихова места попуњавана су подобним кадровима, често без научног угледа, док су „непослушни” проглашавани технолошким вишком, превремено пензионисани или слати у заборав.
Макарти и гулази
Вучићев режим има на кога да се угледа.
У САД су професори били на удару у тзв. Макартијевој ери лова на вештице, страха и аутоцензуре, када је земљу тресла грозница страха од комунизма. Многи универзитети су приморавали професоре да потпишу изјаве да нису чланови Комунистичке партије. Они који су одбили, или над којима је лебдела сумња да су левичари, добијали су отказе. Лудило које је добило име „макартизам“ трајало је неколико година, а републикански сенатор Џозеф Макарти је, када је све прошло, био стављен на стуб срама.
На истоку су ствари биле још теже по оне који се нису саглашавали са владајућим матрицама. Док су у Сједињеним Државама добијали отказе, у Кини или Совјетском Савезу они који су се бунили добијали су гулаге.
У новој ери Србије нема гулага и, бар за сада, доношења закона који би омогућили чистку на универзитетима, али се користи тиша, административна репресија. Непродужавање уговора, финансијско изнуривање, дисциплински поступци, инспекције и јавне кампање блаћења.
Случај Јелене Клеут, притисци на професоре у Новом Пазару, казне наставницима који су подржали штрајкове и блокаде, као и полиција на факултетима, део су исте претеће матрице.
