Снимак који поново кружи друштвеним мрежама није нов. Снимљен је 2. октобра 2023. у емисији „Комплот“ на приштинској РТВ Дукагјини. Гост за столом, уз мапу на екрану иза водитељке, говори оно што у Београду званично никад не сме да се изговори до краја: после решавања питања Косова на ред долази у улазак НАТО трупа у Србију. Српска влада је, каже, упозната са планом и пројектом. Зато у Србији има повремених протеста опозиције. Али и опозиција је контролисана, кажу у овој емисији. „Пројекат Вучић“ треба да заврши посао са Косовом – признањем. А кад каже „завршити посао и са Србијом“, реченица више није о статусу јужне покрајине. Реченица је о држави.
На екрану стоји мапа са зонама савезничке команде. Србија и регион исечени су на поља, са ознакама зона и именима. Гост каже да су ту мапу објашњавали пре три-четири месеца. Није реч о војној спекулацији са друштвених мрежа. Реч је о студијском кадру на албанском каналу, пред публиком која то слуша као распоред, не као теорију.
Порука емисије слаже се са оним што српска јавност годинама гледа на терену, само без еуфемизама. Прво се Косово третира као завршен процес. Потом се од Београда тражи да то потпише. Потом се каже да ће коначни задатак Вучића бити улазак Србије у НАТО.
На снимку који се данас дели Вучићу је преко лица налепљена реч издајник. То није део оригиналне емисије, него коментар онога ко је кадар поново пустио. Суштина, међутим, не зависи од натписа. Суштина је у реченицама госта: влада зна; опозиција је под контролом; Вучић треба да заврши Косово признањем; после тога се завршава и Србија. Ако је то било јавно у Приштини пре скоро три године, питање није да ли је неко „проговорио“. Питање је зашто Београд и даље глуми да је реч о непознатом сценарију.
Контролисана опозиција у тој причи није увредљиви детаљ. То је услов да план прође. Протести постоје да се испусти бес. Не постоје да се заустави потпис. Кад албански гост то каже као чињеницу, он не анализира српску унутрашњу политику из љубави према демократији. Он описује механизам: један човек води преговоре, други глуме отпор, народ се умори, признање дође као „реалност“.
Мапа иза њих није доказ да су тенкови већ распоређени. Мапа је доказ како се о Србији говори кад камере нису окренуте ка Пинку и Информеру. Као о простору који се дели на зоне. Као о послу који се довршава. Као о држави чија влада, по њиховим речима, већ седи за столом на коме се црта њен остатак.
Снимак из 2023. данас није архива. Данас је подсетник. Ко хоће да зна шта друга страна зове „завршетком посла“, не мора да чека нови бриселски нон-пејпер. Довољно је да одгледа емисију у којој су то већ рекли – мирно, у студију, уз мапу и реченицу да је Београд упознат.
(Србин инфо)
