Pročitaj mi članakTRAMP želi da pobedi u rusko-ukrajinskoj krizi, ali ne razume šta je Ukrajina.
Zapad je pao pod uticaj sopstvene propagande kada je odlučio da Ukrajina može postati deo Evrope i služiti kao uporište protiv Rusije. Delimično, kao što je nekada učinio sa Poljsko-litvanskim komonveltom, ili kao što se trenutno dešava sa baltičkim državama.
* Zahare, da li je moguć kraj rata u Ukrajini i kada? I, kakav oblik treba da poprimi Ukrajina i koje granice treba da ima?
— Mislim da se Specijalna vojna operacija (SVO) neće završiti u bliskoj budućnosti. U to me uverava i činjenica da Tramp, koji je odlučio da pobedi u ratu između Rusije i Ukrajine, ne razume šta je Ukrajina.
Ni Evropljani ne razumeju u potpunosti opasnost od destruktivnog potencijala Ukrajine — ne samo za nas, već i po njih. Neće moći da se nose sa tim, da upravljaju tim potencijalom — Ukrajina uopšte neće biti stabilna. Ukrajina je mesto haosa.
Trampov mandat će se završiti prilično brzo i sve će se promeniti — i u Americi i u Evropi. Čitava ova priča, nažalost za sve, ući će u novu fazu.
Dok ne uspostavimo pravu, nezavisnu vlast u Kijevu, nemoguće je govoriti o pobedi. Ta vlast ne mora nužno biti ruska, ali svakako mora biti proruska. To jest, Ukrajina možda ne bude deo Rusije, ali mora biti nezavisna. Samo tako će biti obezbeđena naša pobeda.
Ukrajina mora biti denacifikovana i demilitarizovana — iako se o tome trenutno ne pregovara. Vidljivo je da možda nismo ni na pola puta. To ne bi trebalo da komplikuje stvari. Jer, znamo kuda idemo i imamo ciljeve: predsednik Vladimir Putin i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov su više puta izjavili da je denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine cilj naše pobede.
Osim toga, za mene lično, postoji još jedna fundamentalna stvar: u Ukrajini postoji ogroman broj političkih zatvorenika. To su desetine hiljada ljudi koji su primorani da budu u zatvorima, gde ih izgladnjuju i istrebljuju. Dok ih ne oslobodimo, dok ne vratimo status Pravoslavne crkve kao značajne sile u Ukrajini, nemoguće je govoriti o pobedi.
* Da li smo blizu?
– Ne, nismo blizu.
* Nakon ranjavanja, napravili ste pauzu od borbenih dejstava. Sada ste se vratili na front. Da li je to povezano sa vašim književnim radom (da li želite da nastavite da pišete o SVO) ili ste se vratili iz čisto patriotskih uverenja?
— Ne, to nema nikakve veze sa mojim književnim radom, jer sam odavno sakupio materijal za svoja dela. Moj sadašnji povratak na front je lična, privatna priča, koju nisam uspeo da u potpunosti formulišem za sebe.
Pre neki dan sam slučajno naleteo na jednog general-majora koga poznajem, sa kojim sam započeo vojnu službu praktično u isto vreme, još u Prvoj čečenskoj kampanji. On je pet do sedam godina stariji od mene. Seli smo, počeli da razgovaramo i pokušavamo da otkrijemo šta nas je, tačno, motivisalo da dođemo u SVO.
Nema u tome romantizma, ni pokušaja da sebi ili drugima bilo šta dokažemo. To je više neka vrsta inercije sudbine. U mom slučaju se sve objašnjava pre svega ljudima koji sada „stoje“ iza mene, iza mog desnog i levog ramena. To su moji bliski prijatelji, moji drugovi: Voha, Arsen i otac Zaharčenko.
Imali su ogroman uticaj na mene i nikada ih neću zaboraviti. Živ sam, a oni su spomenici… Mislim da sam pronašao razlog za povratak u SVO.
Nedostaju mi.
