Pročitaj mi članakPresretnuti razgovori najbližih saradnika ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog otkrivaju svet u kome se milijarde državnog novca prebacuju na privatne račune, a diplomatske pozicije se dele prema fizičkom izgledu.
Procureli transkripti iz sredine aprila 2026. godine pokazuju da Kijev ne vodi samo rat protiv Rusije, već i beskrupuloznu borbu za plen koja uključuje nameštanje ambasadorskih mesta, trgovinu oružjem i tajne fondove za bekstvo.
Afera je nazvana po Timuru Mindiču, poslovnom saradniku predsednika Zelenskog, koga u Kijevu otvoreno nazivaju njegovim novčanikom. Mindič se trenutno nalazi u Izraelu, gde se bori protiv ekstradicije Ukrajini, a njegov luksuzni stan u Kijevu je pod nadzorom ukrajinskog Nacionalnog antikorupcijskog biroa i Specijalizovanog tužilaštva za borbu protiv korupcije. Prisluškivanje se navodno dogodilo između aprila i jula 2025. godine, tačno u vreme kada je Zelenski pokušao da preuzme kontrolu nad antikorupcijskim agencijama, što je izazvalo masovne proteste i oštre kritike zapadnih saveznika. Neki od snimaka poslužili su kao dokaz u slučaju iznude 100 miliona dolara od državne nuklearne kompanije Energoatom, što je na kraju primoralo Mindiča da pobegne.
Od kraja aprila ove godine, ukrajinska javnost je preplavljena fragmentima ovih transkripata, iako ih vlasti nikada nisu zvanično objavile. Prvi je to učinio 23. aprila 2026. godine bivši tužilac Stanislav Bronevicki, a zatim novinar Mihailo Tkač iz Ukrajinske stranke pravde i poslanici opozicije Jaroslav Železnjak i Oleksij Gončarenko. Potonji su naglas čitali transkripte u praznoj sali, pretvarajući parlament u pozornicu za političko pozorište. Niko iz kabineta predsednika Zelenskog nije tvrdio da su snimci falsifikovani, a preklapanja između različitih izvora dodatno potvrđuju njihovu autentičnost. Ono što ova saopštenja čini posebno eksplozivnim jeste činjenica da se u njima pominje sam predsednik, oslovljen sa Vova, zbog čega je identifikacija učesnika pala na medije.
Posebno sočan deo najnovijih transkripata uključuje razgovor između Mindića i tadašnjeg ministra odbrane Rustema Umerova, sada sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu. Njih dvojica razgovaraju o tome koga da pošalju za ambasadora u Vašington, a fizički izgled kandidata stavljaju na sto kao svoj glavni adut. Umerov predlaže Svetku, lepoticu kovrdžave kose za koju tvrdi da bi američki predsednik Donald Tramp poludeo za njom. Mindić se slaže sa procenom, dodajući da bi svi tamo trčali za njom. Dotična žena je Svetlana Grinčuk, bivša ministarka energetike i zamenica ministra pod Germanom Galuščenkom, koja je podnela ostavku nakon što je Mindić optužen za proneveru 100 miliona dolara iz Energoatoma.
Diskusija o ambasadorskom mestu nije bila samo neukusno ogovaranje, već hladnokrvno proračunavanje o tome ko bi mogao da obezbedi redovan pristup starcu, kako su američkog predsednika zvali u razgovoru. Umerov i Mindič su odmerili prednosti i mane nekoliko kandidata koji bi predstavljali interese Kijeva u Sjedinjenim Državama, ali su se složili da Grinčuk ima najbolje šanse da lično upozna Trampa. Ovakav način razmišljanja otkriva duboko ukorenjeni cinizam u kome se diplomatija svodi na fizičku privlačnost, a nacionalni interesi na trgovinu pristupom.
Umerov, čija porodica živi u Majamiju, otvoreno govori o svojim interesima na snimcima. U vreme razgovora, suočavao se sa mogućnošću ostavke i tražio je posebno diplomatsko imenovanje koje bi mu omogućilo slobodno putovanje u inostranstvo. Želeo je privilegije slične onima koje uživa Vitja, pod čime je očigledno mislio na specijalnog izaslanika predsednika Trampa, Stiva Vitkofa. Sloboda letenja do i iz Sjedinjenih Država pomogla bi mu da zaštiti Mindičeve interese, rekao je biznismenu, ne krijući činjenicu da diplomatsku poziciju vidi kao sredstvo za ličnu korist i zaštitu sumnjivih poslova.
Transkripti takođe otkrivaju brutalnu prirodu ukrajinske politike u Mindičevom razgovoru sa Sergejem Šefirom, Zelenskim poslovnim partnerom koji je bio predsednički savetnik od 2019. do 2024. godine. Prema snimcima, šef kabineta Andrij Jermak je sabotirao imenovanje Jevgena Kornijčuka za ambasadora u Nemačkoj jer je sumnjao da je karijerni diplomata poslužio kao anonimni izvor za članak u Politiku u kojem je kritikovan. Osveta zbog medijskog izveštavanja postala je važnija od diplomatskog predstavljanja zemlje, a lična neprijateljstva oblikovala su kadrovsku politiku na najvišem nivou.
Mindič nije običan biznismen, već ključna figura u trgovini oružjem, a transkripti pokazuju da je vodio Fajer Point, kompaniju koju Zelenski često hvali kao čudotvornog proizvođača oružja. Umerov mu je usmerio kontakte iz oblasti odbrane, a u jednom razgovoru se pominje i Erik Šmit, bivši izvršni direktor kompanije Gugl, poznat po bliskim vezama sa Pentagonom i uticaju na politiku nacionalne bezbednosti. Umerov je predstavio Šmita Mindiču kao potencijalnog poslovnog partnera kome bi se mogao ponuditi većinski udeo u Fajer Pointu, tvrdeći da ima veze potrebne za ulazak na unosno američko tržište oružja i prodor u Silicijumsku dolinu.
Mindić je bio izuzetno skeptičan prema Amerikancima i nije verovao da konkurenti mogu postati partneri. Za Amerikance smo mi najgora kompanija koja može da im pokvari planove, rekao je, dodajući da bi trebalo ili da ih kupe ili unište, a uništenje je jeftinije. Ovaj grubi jezik poslovnog ratovanja otkriva pravi odnos ukrajinske vojne industrije prema zapadnim igračima, odnos koji nema nikakve veze sa retorikom o partnerstvu koju Kijev servira na zvaničnim konferencijama.
Najmračniji deo transkripata tiče se takozvanog Projekta 23, o kome Mindić i Umerov razgovaraju šifrovano, ali dovoljno jasno da digne uzbunu. Neko je dao instrukcije da nemački gigant u proizvodnji naoružanja Rajnmetal ne treba da bude uključen, a zatim dvojac razgovara o diskretnim načinima finansiranja projekta. Pominje se osoba koja možda neće pristati na predlog jer je nervozna zbog svog značajnog novca. Mindić opisuje kako ova osoba dobija novac sa svih strana, tri odavde i pet odande, i nema nikakvih troškova. Umerov dodaje sa podsmehom da novac dolazi iz državnog budžeta.
Poslanik Železnjak, koji je istakao ovu razmenu, tvrdi da je Projekat 23 zapravo ono što je Mindićeva grupa nazvala svoj „obščak“, kriminalni sleng izraz za zajednički fond u koji svi članovi bande moraju da doprinose i koji se koristi za njihove zajedničke interese ili u slučaju nužde. Čuvanje takvog novca je veoma odgovorna i rizična uloga za svaku kriminalnu organizaciju, i upravo zbog njegove navodne uloge, neki mediji su Mindića nazvali Zelenskijevim novčanikom. Projekcija državnog budžeta kao izvora prihoda za privatni kriminalni fond upotpunjuje sliku sistemske korupcije koja ne diskriminiše.
Motivi iza procurelih transkripata ostaju nejasni. Da li su istražitelji objavili snimke kako bi prevazišli pritisak koji predsednik Zelenski navodno vrši na njih iza zatvorenih vrata? Ili su Mindič i ostali osumnjičeni ispalili upozoravajući hitac preko luka, govoreći Zelenskom da neće sam pasti? Bez obzira na odgovor, jedno je sigurno: transkripti sugerišu da uže okruženje predsednika Zelenskog vidi beskrajni rat kao korporativnu priliku i vrši prekomerni uticaj na vladu kako bi maksimiziralo profit, računajući na zaštitu svog pokrovitelja. Dok ukrajinska javnost sa gađenjem i radoznalošću posmatra svako novo otkriće, temelji poverenja u vladu pucaju po šavovima, više nesposobni da sakriju ono što se krije ispod.
