Pročitaj mi članak

Kineska firma preko srpskih „prijatelja“ oprala sedam miliona evra

0

Deo razgranate mreže malih dobavljača te kompanije bile su tek osnovane firme bez ijednog ili sa jednim zaposlenim i služile su za izvlačenje novca. Protiv nekih se vode krivični postupci, a mnoge su već izbrisane iz registra ili je u toku njihova prinudna likvidacija, navode članovi Anketne komisije profesori Ognjen Radonjić i Vladimir Obradović.

Beogradski ogranak kineske kompanije China Civil Engineering Construction Corporation Balkan (CCECC), koji je bio zadužen za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, formirao je čitavu mrežu malih dobavljača za izvlačenje novca iz sistema, sa jednim zaposlenim ili bez njih. Sada su sve te firme uglavnom u likvidaciji, skoro protiv svih su se vodili krivični postupci, a neretko su im zakonski zastupnici bili stranci, kineski, mađarski i makedonski državljani, pokazalo je istraživanje koje su sproveli autori ovog teksta i članovi Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za urušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Takva preduzeća se u literaturi, koja se bavi pranjem novca i utajom poreza, nazivaju „ljuska“ firmama“ (shell companies), jer su ništa drugo do kulise za odliv novca iz zakonitih tokova preko fiktivnih faktura. O sličnim šemama Radar je pisao i u prošlom broju (Poslove dobijali od države, podizali keš i kupovali kriptovalute), kao i u novembru prošle godine, u tekstu Arheološki radovi i firme iz podzemlja.

Krivične prijave za poresku utaju i prevare

Prema našim informacijama tu razgranatu mrežu CCECC-a činilo je najmanje 21 privatno preduzeće i sva su osnovana u periodu od samo nekoliko godina, između 2020. i 2024. Postoje indicije da je preko tih „ljuska“ firmi CCECC, kako saznajemo, iz zakonitih tokova novca izvukao, ili kako se to kolokvijalno kaže „oprao“, više od sedam miliona evra, pri čemu spisak ovih „ljuska“ firmi verovatno nije konačan. Važno je napomenuti i da su protiv skoro svih tih firmi podnesene krivične prijave za poresku utaju i prevaru u pomaganju.

Mediji su u martu 2025. preneli zvanično saopštenje da su pripadnici UKP-a uhapsili 11 od 16 osumnjičenih lica koja se terete da su izvršenjem različitih krivičnih dela oštetili Republički geodetski zavod za skoro 100 miliona dinara. Među uhapšenima bili su i Zoran Đorić i Goran Antić, jedini vlasnici firmi Danube Crown i Globalna priča. Obojica su pre hapšenja bili „dobavljači“ i CCECC-a, s tim što je sa kineskom kompanijom Đorić poslovao preko druge svoje firme Geverb, a Antić preko Globalne priče.

To što su zajedno uhapšeni i što su obojica bili partneri CCECC-a nije jedino što spaja ova dva „biznismena“. Antić je, naime, Globalnu priču osnovao u septembru 2023, a već u januaru 2024. vlasništvo nad njom preuzima Petrivax, a upravljanje, preko firme Ceprovex, njen zakonski zastupnik Goran Goce Proev. Upravo taj makedonski državljanin bio je jedno vreme direktor i firmi Geverb i Danube Crown, koje je Đorić osnovao u avgustu i novembru 2023. Nijedna od njih nikada nije objavila nijedan finansijski izveštaj, vlasnicima je zabranjen prenos vlasništva, a račun firme Danube Crown je od marta u blokadi zbog duga od skoro 8,6 miliona dinara.

Deo „ekipe“ sa kojom je sarađivao CCECC bio je i  Nima Construction, koji je od prve vlasnice Marije Nikolić preuzeo Jovan Antonijević. Četiri godine ranije, kao 18-godišnjak Antonijević je postao gazda prve svoje firme, Koral iz Barajeva. Prema našim informacijama, njegova Nima bila je angažovana i na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, a tokom celog njenog poslovanja Antonijević je bio na izdržavanju zatvorske kazne.

Pre dve godine, u aprilu 2024, Koral je izbrisan iz registra i u tom trenutku mu je račun bio blokiran zbog duga od 6,7 miliona dinara. Nima Construction nije do sada objavila nijedan izveštaj o poslovanju, a odlukom NBS od januara 2025. „dužnik ne može da raspolaže sredstvima na računima kod banaka“.

Ne zna se ko su formalni, a ko stvarni vlasnici

Kod značajnog broja ovih „ljuska“ firmi, nastalih krajem ili nakon 2023, čiji su osnivači srpski državljani, već nekoliko meseci posle osnivanja došlo je do promene vlasnika. Sama po sebi, ta promena je potpuno zakonita i može imati različite ekonomske razloge – prodaja udela, neuspešan biznis, ulazak novog investitora… Međutim, kada se takav obrazac masovno ponavlja, naročito kod firmi bez realne poslovne aktivnosti, bez zaposlenih i imovine, on može biti signal da su prvobitni osnivači bili samo formalno „lice na papiru“, a da se pravi, stvarni vlasnici skrivaju u pozadini.

U praksi su upravo firme sa kratkim životnim vekom i brzom promenom vlasništva prepoznate kao jedan od indikatora mogućeg pranja novca i skrivenog vlasništva. Prvo se osniva društvo na ime jednog lica, a zatim se udeo prenosi na drugog vlasnika, često iz inostranstva ili iz grupe povezanih lica, čime se dodatno zamagljuje trag novca i odgovornosti.

Upravo u tom sloju vlasnika na papiru i prikrivenih stvarnih vlasnika najčešće niču šeme sa fiktivnim fakturama. U svakoj priči o fiktivnim fakturama i izvlačenju PDV‑a u pozadini stoji isti, prilično jednostavan motiv koji se svodi na želju da se plati manje poreza i da se novac iz firme pretvori u keš. Na papiru, sve izgleda savršeno uredno, fakture, pečati, potpisi, bankovni nalozi. U stvarnosti, nikakve robe, usluga ni radova nema.

Pretpostavimo veliku građevinsku firmu, koja posluje dobro, radi poslove za koje je registrovana, ima prave klijente i na svojim računima u banci ima dosta novca. Vlasnik te firme želi deo tih para da izvuče za sebe, ali ne tako što će sebi jednostavno isplatiti veću platu ili dividendu, jer bi tada morao da plati sve poreze i doprinose koje sistem predviđa. Umesto toga, traži drugi način, u čijem centru su male firme, obično sa jednim zaposlenih ili bez njih, registrovane u sistemu PDV‑a, bez poslovnog prostora, bez opreme, često bez ijednog realnog klijenta. One su formalno legalne, ali suštinski postoje samo da bi služile kao dimna zavesa.

Mehanizam izvlačenja novca

Mehanizam izvlačenja novca iz sistema funkcioniše tako što mala „ljuska“ firma izdaje velikoj fiktivnu fakturu za uslugu ili robu koja nikada nije isporučena. Vrlo često se kao opis usluge koriste konsultantske usluge, marketing, IT podrška, građevinski radovi po ugovoru, baš zato što se takve usluge teško proveravaju na licu mesta. Na fakturi stoji iznos, datum, broj, sve kao da je posao stvarno obavljen.

U PDV sistemu svaka faktura nosi dve ključne cifre i to osnovicu i PDV. Ako „ljuska“ firma izda račun na 100 dinara neto, uz stopu PDV-a od 20 odsto, ukupna vrednost fakture je 120 dinara. Velika firma plati tih 120 dinara preko računa i tu se već stvara iluzija zakonitog poslovanja. Banka vidi da je račun plaćen, knjigovođa vidi uredan ulazni dokument, a u poreskoj prijavi se pojavljuje ulazni PDV od 20 dinara, koji velika firma ima pravo da odbije i povrati na račun države, odnosno njenih građana. Na prvi pogled, sve deluje normalno, nabavljena je usluga, plaćen je PDV dobavljaču, država će dobiti svoj deo.

Suština zloupotrebe krije se u tome što je posao iz fakture izmišljen. Velika firma koristi ovaj imaginarni trošak na dva načina. Prvo, tih 20 dinara iskazuje kao ulazni PDV i na taj način smanjuje svoju obavezu prema državi. Drugo, neto iznos od 100 dinara knjiži kao trošak u svojim poslovnim knjigama i smanjuje osnovicu za porez na dobit. Na papiru, kompanija posluje manje profitabilno, jer joj je dobit smanjena zahvaljujući fiktivnim troškovima.

Tri modela za prikrivanje tragova novca

Šta se dešava sa novcem? Sa računa velike firme tih 120 dinara odlazi na račun male, ali se nakon toga, dogovorenom rutom, novac vraća vlasniku velike firme, često u gotovini, podignutoj sa bankomata i podeljenoj u kovertama, ponekad preko novih fiktivnih ugovora, pozajmica ili usluga prema povezanim licima.

Mala firma, odnosno njen vlasnik, zadržava svoju proviziju, recimo 10 dinara, a ostatak od 110 dinara isporučuje organizatoru šeme, vlasniku velike firme. Na taj način, od 120 dinara koji na papiru izgledaju kao zakonito plaćanje, 110 dinara završava u džepu vlasnika firme, neoporezovano i teško za praćenje.

Drugi model je da vlasnik „ljuska“ firme podigne gotov novac, zadrži proviziju, a ostatak prebaci na nekog trećeg, rođaka ili posrednika. Treći model je da mala firma podigne novac od naplaćene fakture, a da vlasnik ili treće fizičko lice otvori nalog u kripto‑menjačnici, prođe osnovnu verifikaciju i uplati taj novac. Za taj iznos zatim kupuje kriptovalutu, najčešće Tether, zbog relativne stabilnosti njegove vrednosti.

Zašto perači novca vole kriptovalute

Tako novac, koji je sa računa preduzeća najpre pretvoren u keš, a zatim preko menjačnice prikazan kao legalno uplaćen novac fizičkog lica, na kraju postoji kao kripto‑imovina u digitalnom novčaniku. Kriptovalute su u ovoj šemi pogodne kao instrument pranja novca jer se transakcije beleže na  blockchainu (digitalnoj bazi podataka), ali identitet vlasnika nije automatski javan. Vidi se adresa digitalnog novčanika, ali ne i ime i prezime vlasnika.

Za ovu šemu fiktivnih faktura nužna je mreža „ljuska“ firmi, jer se na taj način rizik nezakonitog poslovanja deli, ali i postaje teži za praćenje. Jedna mala firma koja svakog meseca izdaje ogromne fakture jednoj te istoj velikoj kompaniji brzo bi privukla pažnju inspekcije. Sa druge strane, desetine ili stotine „ljuska“ firmi sa umereno velikim prometom stvaraju utisak diversifikovanog tržišta dobavljača. Kada neka od njih postane sumnjiva, lako se ugasi, prebaci na drugo ime ili zameni novoregistrovanom. Umesto da trag vodi direktno ka velikoj firmi, gubi se u mreži formalno različitih subjekata.

Većini navodnih dobavljača CCECC-a blokirani računi

Upravo takvu mrežu dobavljača izgradio je CCECC. Njen deo bio je Importanza Consulting, koji je 2020. pod imenom Pribanović M Company osnovao Vladica Milinčić. Od tada je firma menjala i delatnost, i ime, i vlasnike. Posle Milinčića njen vlasnik bio je Branko Tomin, a kasnije Dejan Joksimović. U prve tri godine prihodi su joj bili manji od 10 miliona, 2023. su skočili na 19,3 miliona, a naredne godine pali na 1,6 miliona, pa je iskazala neto gubitak od milion dinara i od 6. marta ove godine joj je blokiran račun.

Gore od nje prošao je još jedan „dobavljač“  CCECC-a, Nanoxide tech, koji je takođe osnovan 2020, a do marta ove godine, kada je posle pokretanja postupka prinudne likvidacije firma izbrisana iz registra selila se od Novog Sada, preko Beograda do Gadžinog Hana. Sa adresom menjala je i vlasnike. Prve gazde bili su Igor i Ana Maravić, potom kineski državljani Rui Žang i Tijan Šuang, pa Nemanja Stefanović, a poslednja Tijana Đaković. Ona je i ugasila firmu, koja je u 2022. imala skok prihoda sa četiri na 13,5 miliona dinara, ali je uprkos tome sve dok je bila aktivna konstantno beležila gubitke.

Delatnost i gazde menjao je i Fjord 2020, jer su mu prve dve godine, do 2022, vlasnici bili Vuk Mašić i Janko Ranković, a nakon toga Božidar Borković. Od 2021. firma nije objavila nijedan finansijski izveštaj, a vlasniku je od oktobra 2023. zabranjeno da raspolaže novčanim sredstvima, kojih doduše nije ni bilo, jer je račun bio u blokadi. Fjord 2020 je prinudno likvidiran i pre desetak dana, 28. aprila, definitivno je izbrisan iz registra.

Znatno pre njega, u decembru 2024. iz registra je izbrisan i LYQ, koji je u januaru prethodne godine osnovao kineski državljanin Tang Hengžen. U prvoj godini postojanja bez ijednog zaposlenog imao je čak 94 miliona i neto dobit od 6,5 miliona dinara, a već sledeće je pokrenut proces prinudne likvidacije i na dan brisanja iz registra račun mu je bio blokiran zbog duga većeg od 10 miliona dinara.

U februaru ove godine iz registra je izbrisan i Elios nt. 23, čiji je vlasnik bio Ernes Avdić, koji je do pre sedam godina bio suvlasnik Pasta Fasta To Go u Novom Sadu. Njegova firma nije objavila nijedan bilans pre nego što je prinudno likvidirana. Specifičan je slučaj i IMC projekt gradnje, koju je Milan Stojčić osnovao u martu 2023. Ta firma nikada nije objavila nijedan godišnji finansijski izveštaj, a račun joj je blokiran već duže od 800 dana, od februara 2024.

Od avgusta 2024, zbog duga većeg od 1,8 miliona dinara blokiran je i račun Brajkosa, čiji je vlasnik Miloš Milosavljević. Njegovu firmu, da za 258.000 dinara nabavi pehar i medalje, angažovao je Sambo savez Srbije, čiji je predstavnik Tatjana Trivić sa novosadskog DIF-a, koja je na tom mestu zamenila sadašnjeg dekana DIF-a Patrika Drida. Milosavljević je bio vlasnik i Majkoka, ali je on u decembru izbrisan iz registra.

Srpska posla firmi čiji su vlasnici državljani Kine i Mađarske

Na spisku prilično čudnih partnera  CCECC-a  našle su se i firme čiji su vlasnici državljani Mađarske. U prototip „ljuska“ firme savršeno se uklapa The Growth CO LLC, čiji je vlasnik Zoltan Rudolf Horvat 2023. u Srbiji osnovao još dve firme, Falu Haz 78  i Tenger 11. Njemu je, međutim, od novembra 2023. zabranjeno da raspolaže njihovom imovinom.

Kao jaje jajetu na Horvatove firme liče i njihovi „zemljaci i vršnjaci“, HEGY 2023 i Folyo 73, koje je iste godine osnovao Peter Karolj Kančar. Pre godinu i po Poreska uprava im je oduzela PIB, a NBS zabranila raspolaganje sredstvima na računima kod banaka. Zanimljivo je i da Horvatove i Kančarove firme imaju istu elektronsku adresu, a zajedničko im je da nijednom nisu objavile redovne godišnje finansijske izveštaje.

Isto važi i za firmu Vladkov, koju je pre tri godine osnovao Vlado Kovačević, a posle samo mesec dana preuzela ju je Kristina Saitović, da bi pre dve godine njen formalno jedini gazda postao makedonski državljanin Daniel Đorđevski. I toj firmi je oduzet PIB i zabranjeno raspolaganje novčanim sredstvima. Bez PIB-a je ostao i TAS COM 011, koji je Goran Tasić samo mesec posle osnivanja preneo na Zorana Kedžića.

Za V Team 040  početak je bio obećavajući, jer je osnovan 2023. i već u prvoj godini je ostvario neto dobit od 139.000 dinara. U 2024. je prihode povećao sa 1,1 na 13,7 miliona, a profit na 926.000 dinara. Vlasnik firme je Miloš Vujačić, koji je mesto direktora u oktobru 2025, kada joj je i blokiran račun, prepustio Milošu Pejičiću, koji je ujedno vlasnik i direktor firme Sunčano zlato. Njena elektronska adresa je  [email protected], a iza kompanije West Balkan Hidraulik  se nalazi Milan Divljak, optužen 2014. za izvlačenje novca iz Azotare Pančevo, zajedno sa Draganom Đurićem.

Mnogo bolje od većine saradnika CCECC-a stoje firme koje su u Srbiji osnovali kineski državljani. Đije Sju je 2023. osnovao QIAO Limited i već naredne godine je prihodovala 54 miliona dinara. Ansong Šen je, pak, pre dve godine Xingjun Construction preuzeo od zemljaka Žongčai Šija. U 2022. firma nije imala ni dinar prihoda, u 2023. su oni bili 39 miliona, a 2024. su, sa samo jednim zaposlenim, porasli na 169,5 miliona dinara.

Iako je registrovana u septembru 2023, firma Green Arbutus, čiji je vlasnik i direktor Ming Dong, tu godinu završila je sa prihodom od 3,5 miliona i neto profitom od 431.000 dinara. Od tada nije objavila nijedan finansijski izveštaj. Još je aktivna, ali ne može da raspolaže sredstvima na računima kod banaka.

Svoje mesto u poslovima sa beogradskim ogrankom CCECC-a našle su i firme koje su u Srbiji osnovali makedonski državljani. U toj grupi su Vigol od Igora Veljanovskog, Toniks Tonija Aleksića i Lekoten Jovana Popovskog. O njima nema zvaničnih podataka, osim što je prva u blokadi već duže od 580 dana, druga skoro 500 dana, a trećoj je oduzet PIB.

U praksi saradnja sa ovakvim firmama često se svodi na poreske utaje ili poreske prevare, jer se korišćenjem lažnih faktura namerno prikazuje manja poreska obaveza, bilo kroz PDV, bilo kroz porez na dobit. Tu je zatim i problem lažne poslovne dokumentacije. Faktura koja opisuje posao koji nikada nije obavljen je dokument neistinite sadržine, a njeno knjiženje u poslovne knjige znači da su i same knjige falsifikovane.

Na kraju, kada novac iz „ljuska“ firme bude vraćen vlasniku velike firme kao keš, kriptovaluta ili provučen kroz niz transakcija tako da se sakrije njegovo poreklo, ulazimo u zonu pranja novca. Tada fiktivna faktura postaje alat kojim se nezakonito izvučeni novac transformiše u zakonitu formu poslovnog troška ili zarade.

Ako se vratimo na našu fiktivnu fakturu od 100 dinara, moglo bi se učiniti da je šteta simbolična. Ali isti princip, primenjen na fakture od milion, 10 ili 100 miliona, menja sve. Ono što je u malom primeru deset dinara provizije i dvadeset dinara manje PDV‑a, u realnim slučajevima postaju stotine hiljada ili milioni koje država nikada neće naplatiti. Dodatno, svaki pojedinačni papir izgleda bezazleno, ali kada se mrežno povežu, dobijamo sliku sistema u kome se javni prihodi sistematski potkopavaju, a razlika završava u privatnim džepovima.

Šire gledano, fiktivne fakture ne znače samo krađu od građana, već i skriveni udarac svima koji poštuju zakon. U krajnjoj liniji, kada se firme koje služe za nezakonito izvlačenje novca pojavljuju kao izvođači građevinskih radova, gotovo je izvesno da će posledica biti nebezbedna građevina, što, kako je pokazala tragedija u Novom Sadu, direktno zadire u naše fundamentalno pravo na bezbednost i na sam život.

Izvor: Radar

Oznake: , , , , ,