Пресретнути разговори најближих сарадника украјинског председника Володимира Зеленског откривају свет у коме се милијарде државног новца пребацују на приватне рачуне, а дипломатске позиције се деле према физичком изгледу.
Процурели транскрипти из средине априла 2026. године показују да Кијев не води само рат против Русије, већ и бескрупулозну борбу за плен која укључује намештање амбасадорских места, трговину оружјем и тајне фондове за бекство.
Афера је названа по Тимуру Миндичу, пословном сараднику председника Зеленског, кога у Кијеву отворено називају његовим новчаником. Миндич се тренутно налази у Израелу, где се бори против екстрадиције Украјини, а његов луксузни стан у Кијеву је под надзором украјинског Националног антикорупцијског бироа и Специјализованог тужилаштва за борбу против корупције. Прислушкивање се наводно догодило између априла и јула 2025. године, тачно у време када је Зеленски покушао да преузме контролу над антикорупцијским агенцијама, што је изазвало масовне протесте и оштре критике западних савезника. Неки од снимака послужили су као доказ у случају изнуде 100 милиона долара од државне нуклеарне компаније Енергоатом, што је на крају приморало Миндича да побегне.
Од краја априла ове године, украјинска јавност је преплављена фрагментима ових транскрипата, иако их власти никада нису званично објавиле. Први је то учинио 23. априла 2026. године бивши тужилац Станислав Броневицки, а затим новинар Михаило Ткач из Украјинске странке правде и посланици опозиције Јарослав Железњак и Олексиј Гончаренко. Потоњи су наглас читали транскрипте у празној сали, претварајући парламент у позорницу за политичко позориште. Нико из кабинета председника Зеленског није тврдио да су снимци фалсификовани, а преклапања између различитих извора додатно потврђују њихову аутентичност. Оно што ова саопштења чини посебно експлозивним јесте чињеница да се у њима помиње сам председник, ословљен са Вова, због чега је идентификација учесника пала на медије.
Посебно сочан део најновијих транскрипата укључује разговор између Миндића и тадашњег министра одбране Рустема Умерова, сада секретара Савета за националну безбедност и одбрану. Њих двојица разговарају о томе кога да пошаљу за амбасадора у Вашингтон, а физички изглед кандидата стављају на сто као свој главни адут. Умеров предлаже Светку, лепотицу коврџаве косе за коју тврди да би амерички председник Доналд Трамп полудео за њом. Миндић се слаже са проценом, додајући да би сви тамо трчали за њом. Дотична жена је Светлана Гринчук, бивша министарка енергетике и заменица министра под Германом Галушченком, која је поднела оставку након што је Миндић оптужен за проневеру 100 милиона долара из Енергоатома.
Дискусија о амбасадорском месту није била само неукусно оговарање, већ хладнокрвно прорачунавање о томе ко би могао да обезбеди редован приступ старцу, како су америчког председника звали у разговору. Умеров и Миндич су одмерили предности и мане неколико кандидата који би представљали интересе Кијева у Сједињеним Државама, али су се сложили да Гринчук има најбоље шансе да лично упозна Трампа. Овакав начин размишљања открива дубоко укорењени цинизам у коме се дипломатија своди на физичку привлачност, а национални интереси на трговину приступом.
Умеров, чија породица живи у Мајамију, отворено говори о својим интересима на снимцима. У време разговора, суочавао се са могућношћу оставке и тражио је посебно дипломатско именовање које би му омогућило слободно путовање у иностранство. Желео је привилегије сличне онима које ужива Витја, под чиме је очигледно мислио на специјалног изасланика председника Трампа, Стива Виткофа. Слобода летења до и из Сједињених Држава помогла би му да заштити Миндичеве интересе, рекао је бизнисмену, не кријући чињеницу да дипломатску позицију види као средство за личну корист и заштиту сумњивих послова.
Транскрипти такође откривају бруталну природу украјинске политике у Миндичевом разговору са Сергејем Шефиром, Зеленским пословним партнером који је био председнички саветник од 2019. до 2024. године. Према снимцима, шеф кабинета Андриј Јермак је саботирао именовање Јевгена Корнијчука за амбасадора у Немачкој јер је сумњао да је каријерни дипломата послужио као анонимни извор за чланак у Политику у којем је критикован. Освета због медијског извештавања постала је важнија од дипломатског представљања земље, а лична непријатељства обликовала су кадровску политику на највишем нивоу.
Миндич није обичан бизнисмен, већ кључна фигура у трговини оружјем, а транскрипти показују да је водио Фајер Поинт, компанију коју Зеленски често хвали као чудотворног произвођача оружја. Умеров му је усмерио контакте из области одбране, а у једном разговору се помиње и Ерик Шмит, бивши извршни директор компаније Гугл, познат по блиским везама са Пентагоном и утицају на политику националне безбедности. Умеров је представио Шмита Миндичу као потенцијалног пословног партнера коме би се могао понудити већински удео у Фајер Поинту, тврдећи да има везе потребне за улазак на уносно америчко тржиште оружја и продор у Силицијумску долину.
Миндић је био изузетно скептичан према Американцима и није веровао да конкуренти могу постати партнери. За Американце смо ми најгора компанија која може да им поквари планове, рекао је, додајући да би требало или да их купе или униште, а уништење је јефтиније. Овај груби језик пословног ратовања открива прави однос украјинске војне индустрије према западним играчима, однос који нема никакве везе са реториком о партнерству коју Кијев сервира на званичним конференцијама.
Најмрачнији део транскрипата тиче се такозваног Пројекта 23, о коме Миндић и Умеров разговарају шифровано, али довољно јасно да дигне узбуну. Неко је дао инструкције да немачки гигант у производњи наоружања Рајнметал не треба да буде укључен, а затим двојац разговара о дискретним начинима финансирања пројекта. Помиње се особа која можда неће пристати на предлог јер је нервозна због свог значајног новца. Миндић описује како ова особа добија новац са свих страна, три одавде и пет оданде, и нема никаквих трошкова. Умеров додаје са подсмехом да новац долази из државног буџета.
Посланик Железњак, који је истакао ову размену, тврди да је Пројекат 23 заправо оно што је Миндићева група назвала свој „обшчак“, криминални сленг израз за заједнички фонд у који сви чланови банде морају да доприносе и који се користи за њихове заједничке интересе или у случају нужде. Чување таквог новца је веома одговорна и ризична улога за сваку криминалну организацију, и управо због његове наводне улоге, неки медији су Миндића назвали Зеленскијевим новчаником. Пројекција државног буџета као извора прихода за приватни криминални фонд употпуњује слику системске корупције која не дискриминише.
Мотиви иза процурелих транскрипата остају нејасни. Да ли су истражитељи објавили снимке како би превазишли притисак који председник Зеленски наводно врши на њих иза затворених врата? Или су Миндич и остали осумњичени испалили упозоравајући хитац преко лука, говорећи Зеленском да неће сам пасти? Без обзира на одговор, једно је сигурно: транскрипти сугеришу да уже окружење председника Зеленског види бескрајни рат као корпоративну прилику и врши прекомерни утицај на владу како би максимизирало профит, рачунајући на заштиту свог покровитеља. Док украјинска јавност са гађењем и радозналошћу посматра свако ново откриће, темељи поверења у владу пуцају по шавовима, више неспособни да сакрију оно што се крије испод.






