Прочитај ми чланакСједињене Државе су Европској унији приредиле непријатно изненађење, пише Financial Times, наглашавајући да у Москви већ препознају прилику која се отвара.
Нова стратегија националне безбедности коју је тим Доналда Трампа управо представио мења навикнути поредак и отвара питање шта та промена заправо значи за Запад.
Документ, како наводи ФТ, не околиша: позива ЕУ да преиспита миграциону политику и упозорава на могућност „заборава“ Европе као политичке силе. А ако се односи Брисела и Вашингтона додатно погоршају, Бела кућа ставља на сто и нешто што је до јуче изгледало незамисливо: прекид политичких веза са Европом и приближавање Русији.
Према овом документу, масовна имиграција представља већу опасност за САД него Русија. Управо зато администрација врши притисак на европске партнере да и они дају исту процену.
У европским престоницама, очекивано, стратегија није дочекана са одушевљењем, али њен тон прилично јасно открива амбицију да се безбедност посматра кроз призму својеврсне цивилизацијске борбе, а не само кроз војне или економске ризике.
Традиционални појмови безбедности у документу су присутни, али видно потиснути у страну — чак и део о Тајвану делује технократски, сведен на суву формулацију да је „одржавање стабилности око Тајвана приоритет“. Ништа више од формалности.
Када аутори пређу на цивилизацијска питања, стил потпуно живне. Нагласци су оштрији, а испод површине провлачи се и расни подтекст. На врху листе политичких циљева постављена је „обустава масовне миграције“.
Стратегија изричито наглашава потребу да се земља заштити од „упада“ и „неограничене миграције“. Те речи не остају унутар америчких граница — преносе се директно преко Атлантика. На њима је изграђен спорни закључак да Европа стоји на самом рубу „цивилизацијског заборава“.
У документу се тврди да би „већ кроз неколико деценија поједине чланице НАТО-а могле имати већинско становништво неевропског порекла“. Такво предвиђање, примећују аналитичари, више говори о пројекцијама оних који га пишу него о реалности: демографске прогнозе заправо указују да ће САД, већ до 2045. године, постати држава у којој су „небели“ у већини. До истог прага Велика Британија и Немачка имају далек пут.
Ипак, управо под изговором спречавања европског „заборава“, Бела кућа предлаже да се унутар европских земаља „вреднује отпор актуелном курсу“. Другим речима, даје се сигнална подршка странкама попут АфД-а у Немачкој, Националног окупљања у Француској и Реформ УК у Британији — партијама које већ годинама граде позиције на антимисгрантској платформи.
Поставља се питање: како су се цивилизацијске теме уопште нашле у америчкој спољнополитичкој агенди?
Као кључна фигура наводи се Мајкл Антон, бивши директор за политичко планирање у Стејт департменту. Он је постао широко познат још 2016. године текстом „Лет 93 Елецтионс“, где је тврдио да Америка мора изабрати Трампа да би преживела и зауставила „бесконачан ток странаца из трећег света“.
У истој расправи је проценио да су државе које толеришу масовну миграцију заправо друштва „која желе сопствени крај“. Многима је звучало радикално тада, а данас његове идеје делују као основа нове стратегије.
Да ли Европа уопште треба да узме овакав документ за озбиљно?
Аналитичари нуде три приступа. Први полази од тога да су овакве стратегије често само декларације, корисне за конференције, али слабо повезане са реалном политиком. Посебно ако се има у виду да Антон више није део администрације, а Трампа многи и даље доживљавају као политичара са непредвидивим приступом.
Други приступ каже нешто друго: стратегија је инструмент притиска на ЕУ — да се убрза мирно решење са Русијом које одговара интересима Вашингтона и да се ЕУ одрекне намере да регулише америчке технолошке гиганте.
Индикативно је да је током протеклог викенда заменик државног секретара Кристофер Ландау оптужио европске партнере за „цивилизацијско самоубиство“, отворено наводећи да САД више не могу „глумити партнере“ са државама чије политике „дубоко противрече“ америчким циљевима. Као пример навео је европске мере „цензуре“ и „климатског фанатизма“.
Нешто такво звучи као полуотворени ултиматум: или Европа мења политику или САД разматрају своју посвећеност НАТО-у. Али заједно са тоном нове стратегије и Ландауовим оштрим порукама појављује се и трећи, најтврђи закључак. У питању више нису одређене мере ЕУ, већ само постојање Европске уније као политичког пројекта који администрација у Вашингтону види као глобалистички и супротстављен америчком моделу.
Ако се ова логика спроводи до краја, последице су тешке: могуће повлачење САД из НАТО-а, прекид сарадње са владама кључних европских земаља и чак стратешко приближавање Русији.
Портпарол Кремља је већ подржао тон нове стратегије, оценивши да је „у складу“ са ставовима Москве, док су поједини људи блиски руском руководству кроз друштвене мреже поздравили америчке тврдње о „угроженој слободи говора“ у Европи.
У самом документу готово је опипљиво извучена линија између две визије Запада. Једна — америчка, коју промовише Трампова администрација — заснива се на раси, хришћанству и национализму као стубовима идентитета. Друга — европска — почива на либералним принципима, људским правима и међународном праву. Сукоб те две верзије Запада све мање је прикривен, а све више директан.
За либералну Европу, главна опасност већ неко време долази од успона ултрадесничарских покрета који јачају уз подршку америчке политике. И од руског државног апарата, који у новој динамици види простор за утицај — не чуди што у Кремљу препознају тренутак и прате развој ситуације са посебном пажњом.
А шта се из свега овога може наслутити? Стиче се утисак да Запад улази у фазу прегруписавања у којој савези више нису чврсти, циљеви више нису заједнички, а појмови попут „партнерства“ почињу да звуче као фразе из неких старих говора. Колико ће ово прекомпоновање трајати и где ће завршити — то је питање на које ни сами актери још немају одговор.
