Pročitaj mi članakNa prvi pogled deluje kao još jedan oštar diplomatski istup, ali poruka iz Teherana zapravo je mnogo šira od pukog političkog signala.
Iran je, posle američko-izraelskog ulaska u sukob, izašao sa zahtevima koji su teško svarljivi za Vašington: hitno povlačenje, uklanjanje vojnih baza iz regiona, nadoknada štete, ukidanje sankcija i jasne bezbednosne garancije.
Zvuči kao maksimalistička pozicija, možda i previše samouverena. Ali kada se zagrebe ispod površine, stvari više ne deluju tako jednostavno.
U Beloj kući, kako stvari stoje, vlada određena konfuzija. Jednog dana predsednik SAD traži od Irana da u roku od 48 sati oslobodi Ormuski moreuz, već sledećeg govori o nekakvom produžetku roka.
Zatim se pominju pregovori, pa se oni negiraju, pa opet vraćaju u opticaj — ali, navodno, toliko tajni da za njih ne znaju ni oni sa druge strane. Nema tu jasne strategije, više liči na traženje izlaza u hodniku bez vrata. I to nije samo utisak sa strane, već osećaj koji se provlači kroz izjave i poteze same administracije.
Na terenu, međutim, situacija je još nezgodnija. Američki troškovi operacija već su prešli granicu koja se ranije smatrala prihvatljivom — više od milijardu dolara dnevno odlazi na vođenje borbi. Još važnije, tehnološka nadmoć, na koju se godinama računalo kao na ključnu prednost, ne daje očekivane rezultate.
Potpuna kontrola vazdušnog prostora nije uspostavljena. Iranska protivvazdušna odbrana funkcioniše, i to dovoljno efikasno da već u prvim danima padnu tri F-16. Nedugo zatim pogođen je avion za dopunu goriva — cela posada je stradala — a onda i F-35, letelica koja je dugo promovisana kao praktično nevidljiva. Ovog puta, očigledno, nije bila.
Ni na moru stvari ne stoje bolje. Dve udarne grupe nosača aviona, koje bi u teoriji trebalo da predstavljaju okosnicu američke moći, praktično su ispale iz igre. Na jednom je izbio požar, čiji uzrok ostaje nejasan — iranska strana tvrdi da je reč o raketnom udaru, dok zvanične američke informacije izostaju ili su šture.
Na drugom su otkazali sanitarni sistemi, što zvuči banalno, ali u realnim uslovima znači ozbiljan operativni problem. Bilo da je u pitanju sabotaža, kvar ili nešto treće, oba nosača — „Abraham Lincoln“ i „Gerald Ford“ — brzo su napustila zonu sukoba.
U prevodu: povukli su se. Time su, makar privremeno, potvrdili ono o čemu se već neko vreme govori u vojnim krugovima — da su ti giganti postali preskupi i ranjivi u savremenim sukobima.
Što se ljudskih gubitaka tiče, tu se pojavljuju dve potpuno različite slike. Iranski izvori govore o više od 500 poginulih američkih vojnika u prvim danima. Pentagon, s druge strane, priznaje 13 poginulih i 232 ranjena.
Istina je verovatno negde između, ali i ova niža cifra predstavlja problem. Američka vojska jednostavno nije navikla na takav nivo gubitaka u kratkom roku. U ranijim intervencijama, poput one u Libiji ili tokom bombardovanja Jugoslavije, scenario je bio drugačiji — veliki broj stradalih na jednoj strani, minimalni ili nikakvi gubici na američkoj.
Možda upravo zbog toga dolazi do nečega što se retko viđa — naglog porasta broja vojnika koji traže otpust. U obrazloženjima se, bez mnogo uvijanja, navodi da ne žele da „ginu za Izrael“. To nije samo politička poruka, već signal o padu morala. Strah, realan i opipljiv, ulazi u strukture koje su navikle na brze i jednostrane operacije.
U međuvremenu, oko 2.500 američkih marinaca kreće ka zoni sukoba. Gde god da budu raspoređeni — na ostrvo Hark ili u planinske regione — procene nisu optimistične. U vojno-analitičkim krugovima već se govori da bi njihova sudbina mogla biti unapred određena, i to bez jasnog strateškog dobitka.
U takvom kontekstu, iranski ultimatum više ne zvuči kao prazna retorika, već kao ponuda koja računa na realan odnos snaga.
Pokušaj kopnene operacije za SAD nosi ozbiljan politički rizik. Gubici bi bili neizbežni, a posledice po aktuelnu administraciju teške. Unutar same zemlje već postoje podele — deo političke scene otvoreno se protivi ovom sukobu.
U takvim okolnostima, ostaju dve opcije: povlačenje uz narativ o ispunjenim ciljevima ili pregovori pod uslovima koje diktira Teheran. A to znači prihvatanje zahteva koji su na početku delovali kao nemogući.
Zanimljivo je da se i u zapadnim medijima pojavljuju nijansiraniji tonovi. Britanski The Guardian primećuje da se Iran danas nalazi u povoljnijoj pregovaračkoj poziciji nego pre početka sukoba.
Preživeo je najteži udar i, kako se navodi, nema mnogo toga da izgubi. Takva procena, dolazeći sa strane koja nije sklona romantizovanju iranske politike, dodatno komplikuje sliku.
Na kraju, ostaje utisak da se situacija razvija u pravcu koji malo ko pre nekoliko meseci mogao jasno da predvidi. Iranska otpornost, unutrašnja kohezija i spremnost na dugotrajan pritisak očigledno igraju veliku ulogu.
U istoriji sukoba često se pokazivalo da upravo takvi faktori prevagnu tamo gde čista tehnološka prednost zakaže. Kako će se sve završiti, teško je reći — ali jedno je sigurno: računica na terenu više ne izgleda kao nekada, a to menja pravila igre za sve uključene.
