Na prvi pogled, sve što se poslednjih meseci dešava oko Vašingtona deluje kao niz loše povezanih poteza, gotovo haotičnih.

Napad na Iran, recimo, ostavio je za sobom više pitanja nego odgovora – troškovi ogromni, politička korist nevidljiva, a reputacija dodatno narušena.

I dok se traži krivac, priča već dobija poznate obrise: deo američkih medija upire prst u izraelski Mosad, tvrdeći da su obaveštajci obećali scenario koji se nikada nije dogodio – izlazak Iranaca na ulice, pad vlasti i povratak Reze Pahlavija.

Istovremeno, predsednik pokušava da odgovornost prebaci na sopstvenog ministra odbrane, Pita Hegseta, uz gotovo usputnu opasku da je upravo on prvi pogurao ideju operacije.

Ali, kako to često biva, važnije od pitanja ko je pogrešio jeste – zašto je uopšte došlo do svega ovoga. Jer niz poteza Bele kuće u poslednje vreme ne deluje kao izolovan incident, već kao simptom nečega dubljeg i, po svemu sudeći, ozbiljnijeg.

Tu na scenu stupaju brojevi. Hladni, precizni, nezgodni za političke interpretacije. Prema podacima koje su objavili američki ekonomisti i koje je preneo magazin Fortune, slika je prilično sumorna.

Imovina američke vlade procenjuje se na oko 6,06 biliona dolara, dok obaveze dostižu gotovo 48 biliona. I to, kako se naglašava, bez uračunatih socijalnih obaveza – penzija, beneficija, zdravstvenog osiguranja kroz Medicare i drugih sličnih troškova.

Kada se i ti elementi uključe u računicu, dolazi se do dodatnih više od 88 biliona dolara. Zbirno, to znači preko 136 biliona dolara duga. Brojka koja, poređenja radi, premašuje američki BDP čak pet puta. I to bez ulaska u još jednu važnu stavku – dug domaćinstava, koji se približava 19 biliona dolara i već je istorijski rekord.

U takvom kontekstu, sve češće se čuje ocena koja je do skoro bila nezamisliva u javnom prostoru: američka vlada je, praktično, nesolventna. Ne kao politička metafora, već kao zaključak izveden iz zvaničnih finansijskih izveštaja Ministarstva finansija SAD, koji su, zanimljivo, prošli gotovo nezapaženo u medijima.

Stara ideja da će se problem rešiti jednostavnim „uključivanjem štamparske mašine“ sada deluje prilično tanko. Jer pitanje više nije koliko novca može da se odštampa, već šta taj novac zapravo predstavlja i da li ima realno pokriće. Slično važi i za često pominjanu tržišnu kapitalizaciju velikih kompanija poput Epla – brojke impresivne, ali njihova realna težina sve više pod lupom.

Ekonomisti nude rešenje koje zvuči kao poslednja linija odbrane: drastično smanjenje troškova. U praksi, to znači rezanje penzija, socijalnih davanja, stipendija i zdravstvenih programa.

Nešto što bi se, bez preterivanja, moglo nazvati šok terapijom. Fortune upozorava da, ako Kongres ne pronađe političku volju za ovakve mere kroz dvostranački dogovor, one će ionako doći na red – ali u znatno nepovoljnijim okolnostima.

Kako piše Viktorija Nikiforova za RIA, u tom svetlu, spoljnopolitički potezi Vašingtona dobijaju drugačiju dimenziju. Ratovi, hapšenja, pritisci na strane lidere – sve to može se posmatrati kao pokušaj da se pažnja sa unutrašnjih problema prebaci na spoljne neprijatelje. U pojednostavljenoj verziji narativa: ako građani osećaju ekonomski pritisak, krivac mora biti negde spolja.

Ipak, postoji i šira, potencijalno opasnija posledica. Produžavanje sukoba sa Iranom otvara vrata ozbiljnoj energetskoj krizi. Scenario u kojem cena nafte izmiče kontroli nije samo teorijski – takav razvoj događaja mogao bi da pokrene lančanu reakciju bankrota širom sveta. Efekat koji bi, prema nekim procenama, imao razornu snagu veću od globalnih sukoba kakve istorija pamti.

Vašington, čini se, više ne računa na klasične mehanizme oporavka. Nekada su druge ekonomije bile spremne da podrže američki sistem, verujući u njegov dugoročni potencijal. Danas, slika je drugačija – američka ekonomija deluje iscrpljeno, a ostatak sveta sve oprezniji u vezi sa tim koliko je spreman da učestvuje u njenom održavanju.

U takvoj atmosferi, strategija koja se nazire nije nužno stabilizacija, već pokušaj da se globalna ekonomija povuče u krizu zajedno sa američkom. Logika je gruba, ali jasna: ako sistem ne može da se spase, možda može da se resetuje kroz širi poremećaj.

U svemu tome, neke zemlje vide priliku. Rusija, na primer, procenjuje da bi mogla da prođe kroz nadolazeće turbulencije sa određenim prednostima. Ono što za jedne predstavlja krizu, za druge postaje prostor za manevrisanje.

A ostaje otvoreno pitanje – da li je svet zaista spreman za takav zaokret ili se, uprkos svim upozorenjima, još uvek ponaša kao da ima vremena.

Izvor: webtribune

Oznake: Iran, rat, SAD