Nije prvi put da predsednik Srbije govori o pokušaju sprovođenja obojene revolucije u Srbiji, uticaju stranih država na političke pokrete i dešavanja, stranih špijuna i finansijskih moćnika, koji sve to rade iz ljubomore prema neviđenom ekonomskom uspehu naše zemlje i njenog mudrog rukovodstva. Zajednički činilac svega ovoga je da su sve te države, špijuni, moćnici, tajkuni do danas ostali nepoznati, a i na slobodi, jer državne institucije koje bi trebalo da se time bave – policija, BIA, VOA, VBA i na kraju tužilaštvo, zapravo ništa ne rade da to spreče. Bar se o tome ne zna u javnosti, a ono što se ne zna, čak ni po kuloarima, pretpostavljate, u najvećem broju slučajeva nikad se i nije ni dogodilo.

Препоручио је председник књигу „Сви Шахови људи“ Стивена Кинзера, о наводно првој обојеној револуцији у свету 1953. године у Ирану, где је пучем са власти свргнут премијер Ирана Мохамед Мосадег.

– То је прва операција у коју је била укључена ЦИА, а повели су је Британци – рекао је он. Коришћени су медији, ирански агенти које су преузимали на своју страну, криминализацију, дехуманизацију – рекао је Вучић.

Додао је да је годинама вођена кампања против њега „и требало је да буде завршено пре месец или два“ и да су сада успели да сагледају „како је вођена обојена револуција, ко су њени актери, ко се крије иза тога“.

Идентичну реторику о опозицији и умешаности страних тајних служби у протестима у Србији је својевремено током деведесетих имао и Слободан Милошевић, који је оптуживао опозицију, лидере коалиције ДОС – Зорана Ђинђића, Вука Драшковића и Весну Пешић, Отпор (садашњи министар спољних послова Марко Ђурић био је један од лидера), вође студентских покрета – Чедомира Јовановића и Антића, професоре, глумце, писце, студенте, једноставно читав народ који се побунио против његове погубне и злочиначке политике ратова, сиромаштва, корупције и масовне пљачке сопствене државе, да су страни шпијуни, плаћеници и домаћи издајници. Сећам се да је приликом једног интервјуа Милошевић рекао новинару да су сви они који протестују против његовог режима добили по 100 тадашњих марака, а на новинарску констатацију да је и он био међу онима који су протестовали и да није добио никакав новац ни од кога, само лаконски одговорио – можда ви нисте добили, али они свакако јесу! Слично као и данас – сви они који се буне су страни шпијуни, инструисани су из иностранства, добили су милионе евра/долара, али не питајте ме за доказе, јер их немам. Али је то сигурно, верујте ми на реч! Часна Титова пионирска!

Ипак, у свему овоме што је рекао председник ипак има и зрно истине. А односи се на место дешавања – погодио је да ситуација у Србији у протеклих осам месеци студентско-грађанске побуне подсећа на дешавања у Ирану, само не и на коју револуцију и годину. Јер поменуту револуцију у којој је 1953. године збачен демократски изабрани премијер Мохамад Мосадег извела је америчка ЦИА и Британска тајна служба од почетка до краја, укључујући и повратак из привременог егзила у Риму до гуше корумпираног шаха Резе Пахлавија. Целом операцијом, под кодним називом „Ајакс“, руководио је Кермит Рузвелт, унук бившег америчког председника Теодора Рузвелта. Операцију су лично надгледали и одобрили Винстон Черчил и Двајт Ајзенхауер.

Бес Запада – Велике Британије и САД ирански премијер Мосадег је изазвао национализацијом приватне Англо-иранске нафтне компаније, која је имала рафинерију и иранска нафтна поља у свом власништву, већинско британском власништву. Мосадегова влада их је једноставно отела, што је довело до тога да Велика Британија уведе потпуни ембарго Ирана, који је потом изазвао економски колапс те земље. Амерички председник Хари Труман је 1952. одбио план Британаца да копненом инвазијом свргне Мосадега, али је нови амерички председник Ајзенхауер те 1953. године пристао да се изврши пуч у Ирану, под образложењем да је Мосадег левичар, комуниста.

Шах Реза Пахлави је само потписао одлуку о смени Мосадега, с којим је био у сукобу, поставио за премијера генерала Фазолаха Захедија, али су Иранци масовно изашли на улице да би протестовали због ове шахове одлуке, па су шах Пахлави и супруга Сораја у страху побегли прво у Багдад, а потом у Рим. Након пуча 19. августа 1953. шах је фактички потпуно повратио власт у Ирану, али и над главним ресурсом – нафтом. Вратио је Британцима њихов монопол над нафтним ресурсима Ирана, а сам је убирао стотине милијарди долара прихода од продаје јединог државног ресурса, нафте. Занимљиво, зар не?

Мада, можда председник хоће да каже нешто друго – да стране силе хоће да га свргну да би се домогле налазишта литијума у Србији или неких других руда, можда због великих извора воде, пошто злата, нафте и гаса нема баш у изобиљу. Будући да Влада Србије није национализовала велике иностране компаније, није им отимала имовину и није их протерала из земље, не постоје ни разлози зашто би њихове неименоване владе имале разлог да се упиру да организију наводну „обојену револуцију“ у Србији. Управо супротно. Председник је потписао меморандум о разумевању са Немачком и ЕУ о копању литијума, али се народ и даље без престанка буни против експлоатације литијума у долини Јадра. Можда стране силе хоће да смене народ?

Ипак, дешавања у Србији далеко више подсећају на оно што се дешавало у Ирану од 1953. до фебруара 1979. године, када пуну контролу власти има шах Пахлави. И наравно, има везе са масовном репресијом, убиствима, мучењима и систематским прогоном шахових неистомишљеника, али и терором војске, полиције и тајне службе Савак над сопственим народом.

Све је то пратила огромна корупција и пљачка сопствене државе и народа коју је овај „усрећитељ“ Ирана спроводио заједно са својим послушницима све до 1979. године, када га је народ масовном побуном у свим иранским градовима свргнуо са власти, па је шах побегао прво у Мароко, па на Бахаме, Мексико, САД и на крају у Египат, где је и умро 1980. године.

Шта је велики „патриота“ шах Реза Пахлави заправо урадио у Ирану и како је изазвао толики бес народа да изаберу верско вођство у замену за цивилно, грађанско и дају предност шеријатском праву у замену за грађанско и да се живот становништва, односно комплетно друштво, тотално прекомпонује на строги религијско-верски конзервативизам?
Једна од спорних одлука била је средином 1963. да одузме од џамија земљу и да је подели народу, али се испоставило да је тај народ у ствари његова дворска камарила – генерали, пуковници, министри, послушници… Додатно, скандал је ојачан шаховом одлуком да америчким војницима и њиховим породицама да дипломатски имунитет. Муле (верски поглавари) су се побуниле и тада је први пут на сцену ступио ајатолах Хомеини.

„Људи, не верујте му, то није ваш човек! Он не мисли на вас, већ само на себе И оне који му дају наредбе. Он продаје вашу земљу, продаје све нас! Шах мора да оде“, говорио је Хомеини из Кома, верског седишта Ирана. Убрзо је ухапшен И почињу демонстрације у Кому, Техерану, Исфахану, Тебрису, Мешеду, а шах шаље војску која једностано пуца у ненаоружани народ. Устанак је трајао шест месеци и однео је десетак хиљада живота. Хомеини је протеран у Ирак. У Ирану је пораст терора и репресије током година пратио све већи број радничких и студентских штрајкова, а формиран је био и ирански партизански покрет састављен од лекара, инжењера, студената, писаца…

И тако годинама, све до јануара 1978. када је објављен текст против Хомеинија у којем је назван страним шпијуном. То је толико ражестило Ирачане да су протестовали, војска је пуцала у голоруки народ, убијено је на стотине људи. Онда су масовно, градови почели са мирним протестима, војска је пуцала и убијала. И тако све до септембра 1978. када је народ једноставно рекао – доста терора и масовно се, голорук и без обзира на жртве, када је мука била толика да је протерала страх из људи, супротставио војсци, иако је она пуцала у ненаоружане људе и остављала на стотине хиљада мртвих иза себе. Побуна се једноставно ширила и на крају довела до пада шаха. Наслеђе шаха Резе Пахлавија је не само смрт на стотине хиљада Иранаца, интелектуалаца, студената, писаца, научника, филозофа… који су критиковали јавно њега и власт, већ и болно сећање на мучења, отмице од тајне службе Савак, злоупотребе државног апарата, грађење култа личности, гушење слободе медија, корупције несхватљивих размера и богаћење само уског круга одабраних, док је остатак Иранаца живео у беди. Иранска тајна служба Савак је радила отмице људи на улици усред дана управо да би се подигао степен страха и да би се сви осећали несигурно и били у сталном страху од власти.

Данашње методе су нешто суптилније, али не и са мањим последицама. У Србији су непознати људи више пута киднаповали студенте који већ осам месеци протестују а да се нису представили ко су, показали службене легитимације или било који званичан документ којим би оправдали привођење те особе. Људи су једноставно нестајали на по неколико дана. Касније се испоставило да су били на „пријатељском разговору“ у БИА. И то тек кад су медији које власт не контролише објавили те информације.

Репресија сваког режима над сопственим становницима одувек је била нешто најстрашније. То се дешавало како у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, тако и у Краљевини Југославији, затим СФРЈ, СРЈ, па све до данас. Врх власти је одувек спроводио насиље над онима који имају критички став према носиоцима власти, били они краљеви, генерали или премијери, председници или министри.

Уосталом питајте Нушића, Домановића, Ђуру Јакшића, Димитрија Туцовића, Филипа Филиповића, Николу Пашића, Милована Ђиласа, бројне дисиденте из комунистичког времена, Голооточане, Вука Драшковића, Ивана Стамболића, Зорана Ђинђића… Људи су избацивани са послова, привођени, вођени су монтирани судски процеси са бесрамним оптужбама и још бесрамнијим судским пресудама. Другим речима, власт је преко својих државних службеника спроводила масовно застрашивање становништва.

Као и сви велики „усрећитељи“ народа и „реформатори“ државе – и шах Пахлави је побегао из своје земље добро обезбеђен милијардама долара које је безочно покрао од народа Ирана и то све под паролом наводне реформе и грађења Велике цивилизације. Наравно, када су Иранци требали да бирају да ли хоће наставак шахове погубне и крваве владавине потпомогнуте терором војске и тајне службе Савак или власт мула, логично је што су изабрали ово друго. И наравно Хомеинија, који је све и започео.

У Србији су под удар режима после професора, новинара, студената, уметника, глумаца, редитеља, на ред дошле и судије, тужиоци, адвокати, којима држава хоће да наметне ново струковно удружење – нешто слично што је урадила са новинарским, затим судијским и тужилачким удружењима, правећи паралелне државне невладине организације које неумерено и некритички хвале власт у замену за милионе које добијају од државних предузећа кроз рекламе или на намештеним конкурсима министарстава (конкурсне комисије су састављене од политички подобних чланова). Приметићете – реч је о институционалном удару режима на образоване људе. И нормално да се увек нађе нека фингирана прорежимска НВО која ће поднети кривичну пријаву против било кога ко смета и наравно да ће је контролисано тужилаштво или тужиоци процесуирати, уместо да је одбаце.

Смехотресан је случај заменика београдског главног тужиоца Миодрага Марковића, који заступа оптужбу против девојке која је колима прегазила једну студенткињу у блокади, и који поздравља најаву председника да ће јој дати помиловање и наравно, да му уништи предмет који води. Нешто слично је пре Вучића урадио и Томислав Николић, који је као председник уништио кривични предмет против Драгана Џајића, који је био оптужен да је оштетио државу и Црвену звезду за силне милионе евра. Све је урадио под образложењем да не може легенда да буде у затвору (!) и извукао га са оптуженичке клупе. Синдром некажњивости људи блиских властима наставио је и Вучић спроводећи селективан приступ правди преко тужилаштва које гони само оне које му власт каже, па је тако амнестирао и четворицу СНС батинаша који су поломили вилицу студенткињи на протесту у Новом Саду, случају због којег је пала и влада.

Студентска побуна у Србији истерала је све ово на видело, оголила један моноцентрични систем, у којем ниједна државна институција не ради ништа без одобрења једног центра моћи. У овом случају реч је о Андрићевом венцу број 1. Такав облик владавине у којем су државне институције само декор и постоје само на папиру у правној теорији познат је по томе што је цео свет гурнуо у Други светски рат.

Наравно, овде уопште није реч о „обојеној револуцији“, већ само о логичном отпору државном насиљу, злоупотреби државних институција, нестручним људима на одговорним местима, протесту због институционалног избегавања да се утврде одговорни за пад надстрешнице (ко је додао још 23,1 тону стакла и гвожђа на конструкцију) и 16 мртвих, свакодневном медијском затупљивању и безочној пропаганди и медијском линчу неистомишљеника власти (одувек ми је било несхватљиво како ТВ спикери могу да читају те пропагандне гадости).

Често председник каже да нема никог јачег од државе. То је само парафраза из уџбеника за Кривично право из комунистичких времена да држава једина располаже монополом силе. Ипак, и у томе није у праву. Од сваке државе/силе одувек је јачи народ, јер је заправо народ држава. Ту све почиње и ту све и завршава. Свиђало се неком или не.

Izvor: danas

Oznake: Aleksandar Vučić, Obojena revolucija